„Пред мојим духовним очима пролази сада историја Српске Православне Цркве, чија је прошлост била тако везана са прошлошћу народа и државе и земље… Нема, ваљда, Цркве која је толико водила бриге о своме народу и земљи као што је то чинила Српска Православна Црква. Та организација, коју је створио наш велики Светитељ и Просветитељ Свети Сава, стално је лебдела над српским народом, и лебди и данас. И у данима најтежег робовања тај организам, лебдећи над народом, био је кула светиља која је светлела и у највећем мраку. Изгледало је, једно време, да народ нестаје, али је Црква остала да чува свој народ. Пожртвовани и храбри представници Цркве знали су да увек нађу пут и начине да се Црква одржи и опстане – ма и расцепкана у неколико држава и покрајина – кула светиља и духовни вођа народа, и кроз највећа искушења и невоље. Црква се не само одржала, него је једнога дана – са народним политичким уједињењем и ослобођењем задобила и своје ослобођење и уједињење. То уједињење и ослобођење није ишло без мука, невоља и жртава – знаних и незнаних, спомињаних и неспомињаних…“

(из приступне беседе патријарха Викентија у Саборном храму у Београду, лето Господње 1950)

Са благословом Епископа сремског Василија, светло дана угледала је књига о Патријарху Викентију (Проданову), који је био на кормилу Српске Православне Цркве у периоду од 1950. до 1958. године. О животу и раду једног од најмудријих и највиспренијих патријараха српских у периоду после Другог светског рата, који памтимо као период систематске и организоване атеизације српског народа, казује нам протојереј-ставрофор Душан Н. Петровић који се латио тешког и одговорног посла:

„Не треба заборавити да је послератни период био ход по мукама, на рушевинама духовним и историјским. То је био период окивања духовних слобода, агресија незнања и примитивизма. То је време злочина против људске душе и здравог разума. Време пуњења наивних глава празним речима и обећањима. Показало се, а сада се тек види, да је најопаснија празна глава, а најјефтинија празна душа.

Због духовне деформисаности и патолошке жеђи за уништењем свега што је српско и православно остали смо у многим стварима духовно сакати и ускраћени. У таквом времену је живео и радио, и брод Српске Цркве водио четврти патријарх уједињене Српске Патријаршије Викентије Проданов,“ пише у поговору књиге крстоносни прота Душан Н. Петровић, ректор Карловачке богословије у пензији.

Поводом педесет пет година од упокојења Патријарха Викентија, о којем се упорно ћутало и скоро ништа није писало, изузев кратких помињања у књигама поводом обележавања значајних годишњица наше Цркве, ово вредно сочињеније је пред нама на корист како слугама Божјим, тако и истраживачима живота и рада наше Цркве у веома тешком послератном периоду када је наша Црква са верним народом остала без многих свештеника, епископа, богослужбених објеката који су већином били порушени или оштећени, без својих школа, парохијских домова, без земље… Књига даје тачан преглед наше историје, духовног, културног идентитета, разјашњава многа питања, али и успева да отргне многе чињенице од заборава.

У неколико сажетих поглавља сазнајемо о животу монаха, јеромонаха, архимандрита, главног секретара Светог Архијерејског Сабора и Светог Архијерејског Синода, Епископа злетовско-струмичког и администратора Епархије охридско-битољске, а потом и жичке, и администратора Епархије сремске… све до избора за четвртог поглавара Српске Православне Цркве, лета Господњег 1950.

Патријарх Викентије, сведок времена

Митрополит црногорско-приморски Арсеније, предајући на устоличењу у Саборној цркви у Београду (2. јул 1950) патријарху Викентију панагију, казује: „Мени је као чувару патријаршијског престола пала у део света дужност да Вам као новоизабраном Патријарху предам панагију српских светитеља, коју су носили сви наши патријарси и коју су наслеђивали један од другога. Носећи ту панагију наши патријарси су се сећали српских светитеља који су стварали историју српског народа, који су се посветили Богу, али су кроз Цркву служили своме народу. И док је дух Светога Саве и српских светитеља лебдео над Србијом, она је била снажна и изнутра и споља и имала велики углед у међународном свету…“

Овим се управљао у животу и раду Патријарх Викентије: мислио је на живот и рад наших светитеља, на њихова страдања и мучеништво њихово, али и на њихову неизмериву љубав према Христу и његовој пастви. Носећи ову панагију, блажене успомене нам патријарх Викентије руководио се одлучношћу српских светитеља у судбоносним тренуцима када је требало сачувати вечну истину божанску и одолети трулом земаљском благу.

Издвојићемо из животописа патријарха Викентија неколико кључних момената, подсећања ради: као главни секретар Св. Архијерејског Сабора и Синода успоставио је беспрекорно функционисање црквеног устројства према одредбама Устава из 1932; изузетно мудро и ретком сналажљивошћу по питању конкордатског питања одговарао је, давао писане прилоге; успоставио је живот Епархије сремске, њених црквених општина, свештенства; као архипастир бринуо је непрестано о свештенству и пастви Архиепископије београдско-карловачке управљајући бродом Српске Православне Цркве у тешким поратним годинама.

Посебно је значајно делање блаженопочившег патријарха Викентија у области социјалног осигурања свештенства у тадашњој комунистичкој држави која није била благонаклона према Цркви, у оквиру Закона о правном положају верских заједница у Југославији, као и старања о црквено-просветним установама: у његово време Богословски факултет је враћен под окриље наше Цркве; успостављен је рад Богословије Светога Саве (после њеног рада у манастиру Раковици) која је касније (1956) враћена у зграду на Карабурми захваљујући великој упорности Патријарха Викентија… развија се издавачка делатност наше Цркве… У његово време покренут је Православни мисионар, који је стекао велико читалаштво захваљујући његовом уреднику блаженопоч. Епископу браничевском Хризостому; настављено је издавање богословског факултетског часописа “Богословље”.

У књизи су приказане и посете Грчкој Цркви (23. октобра до 14. новембра 1955) у оквиру које је посвећена посебна пажња посети Светој Гори и манастиру Хиландару: „Ваша Светости, радује се данас братија овог манастира гледајући Вашу Светост у својој средини. Весели се данас обитељ хиландарска, јер је Ваша Светост први Патријарх после обновљења Српске патријаршије 1920. године који је посећује“, казивао је у поздравном слову проигуман Доситеј.

Данас, након једног века од Великог рата, искрцавања Српске војске на Крфу, пробоја Солунског фронта… речи блаженоупокојеног патријарха Викентија одзвањају! Рецензент проф. Душан Вујачић казује да је ово дело потресно сведочанство о пастирском раду наших јерараха и подстицај да од заборава сачувају наше светле гробове као што је у свом говору 2. новембра 1955. године на парастосу српским војницима на острвима Крфу и Видо беседио патријарх Викентије:

„Ви се овде, драги покојници, питате, ко то нарушава ову тишину? Ви се питате, какви су то гласови који се овде чују и српски и грчки? Ви се питате, драги покојници, ко је то дошао да вас посети? То је делегација Српске Цркве дошла после 40 година да вас посети и да вам ода почаст и да се помоли Богу за спас душа ваших, јер сте ви и за њу и за своју веру живот дали.

Српски народ је поздравио овај наш корак и преко нас свима вама шаље свој поздрав, свима и знанима и незнанима.

Непотребно је величати ваша дела, јер она сама речито о себи говоре. Није потребно палити светлост да би се осветлили ваши гробови, јер они светле и светлеће док траје Срба…“

У књизи су педантно изложене и посете Руској Православној Цркви, као и посете појединих поглавара сестринских Цркава нашој Цркви.

***

У време патријарха Викентија настао је велики политички притисак да се призна тзв. Македонска црква. У поглављу Патријарх Викентије, чувар јединства Српске цркве, аутор наводи речи др Ђока Слијепчевића: „Мајстор у преговорима са властима чији су представници и духовно и интелектуално били за неколико копаља испод њега, патријарх Викентије није одбијао да разговара. Само за противнике јединства Српске Православне Цркве од тих разговора није било много користи…“

Сваке године је блаженопочивши патријарх Викентије опомињан од стране режима да се реши питање Македонске цркве, и увек је то одлагао на интелигентан начин, речима: „Ускоро ћемо то питање решити“. И тако… осам година.

Након уводних речи у овом поглављу, протојереј-ставрофор Душан Петровић, према историјским документима, актима, писмима из Синодске Архиве, прилаже на крају захтеве македонских свештеника за признавањем самосталности ове цркве са заседања Светог Архијерејског Сабора у мају 1958. и седнице на којој је расправљано о захтеву македонских свештеника да буду постављени као епископи. Наша Црква је одбила све захтеве македонског свештенства због неиспуњених услова и неканонских захтева.

Хроника бележи како се Патријарх Викентије изненада разболео (26. јун 1958) и кроз само шеснаест дана упокојио се у Господу (5. јул 1958): Намучено тело престало је да се бори са тешком болешћу, а душа је отишла праведном Судији.

***

Свако сведочанство о нама, српском роду и Српској Цркви изузетно је важно. Црква дела и сведочи сваког дана, њених је сведока много, а протојереј-ставрофор Душан Н. Петровић је један од посленика на њиви Господњој који пише ову књигу да отргне од заборава нашу прошлост и да млађим нараштајима покаже како се и по цену живота чувало јединство Цркве.

Светло дана књига је угледала захваљујући архивској грађи Епархије сремске, Архиву Светог Архијерејског Сабора и Синода, Епархији шумадијској (коришћена је фототека упокојеног епископа Саве шумадијског), као и дневним листовима: Политика, Борба и Вечерње новости.

На педесет пету годишњицу од упокојења блажене успомене патријарха Викентија ова је књига воштаница на његовом гробу.

Зорица Зец
Извор: Епархија сремска