,,Идите, дакле и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио; И ево Ја сам са вама у све дане до свршетка  века“ (Мт.28,19-20).

Од постанка света па до данас свакодневни живот се непрестано мењао и мења се, али оно што је остало непромењено јесте пут Истине и Живота, и управо та непромењеност, та сталност, та истиност дата нам је као благослов и путоказ ка Божјој вечности. Свако ново страдање и искушење је ново учење које нас поучава спасењу и обожењу, и управо та спасоносна азбука је наш пут Православља и нашег вечног спасења. На основу житија и учења светих Отаца видимо да је свако време имало своје бреме, али и прилику за спасење и делање по учењу Божјем. Стога, учимо се свакодневно науци Божјој, у свим временима,на свим местима, међу свим народима, јер само тако можемо сви заједно бити једно, а то је да будемо народ Божји.

Поље које припада формалном образовању, а у којем стасавају душе на путу вечне Истине и Живота јесте поље верске наставе. На том пољу Господ нам је дао прилику да дечју душу поучимо о Богу, да јој укажемо на вечност испуњену Љубављу и да јој укажемо на смернице за свакодневну борбу у овоземаљском животу. Шекспир је својевремено рекао: ,,Ако не знаш да пишеш, како ћеш онда знати да пишеш по детињој души“, парафразирајући у овом контексту, рекао бих, да је управо богословље путоказно словље за детињу душу. Наиме, нема добрих војника без претходно добро научених ђака, а ово је време које тражи истрајне војнике са свим врлинама протканим путевима Православља. Зато је важно да увек изнова поновимо да је човек један део живота ђак али је вечити војник да би ходио путем Истине и Живота; војник претходно као ђак мора да има чврсте темеље, а верска настава је један од предуслова добрих војника који ходе путем Истине и Живота.

Као наставни предмет у школском систему Републике Србије верска настава постоји већ две деценије путем које се деца поучавају богословљу и неисцрпној тајни нашег постојања и спасења. Тежња за увођењем Веронауке у систем формалног образовања основних и средњих школа Републике Србије потекла је од Српске православне цркве, при чему је захтев за увођење Веронауке у државну школу концизније образложио тадашњи министар вера, проф др Богољуб Шијаковић истакнувши да је увођење Веронауке тражено на основу права на образовање, права избора погледа на свет, права на вероисповедање и права родитеља да васпитавају своју децу у складу са својим верским уверењима која су призната међународним конвенцијама.

У том контексту, циљеви верске наставе су да се на основу предложених методских јединица изложе садржаји православне вере, да се ученицима  пружи целовит поглед на свет из перспективе Православља, те да им се омогући усвајање духовних вредности вероисповести којој припадају, као и да им се омогући неговање духовног идентитета. Приликом изучавања православног погледа на свет неопходно је анализирати две димензије: историјске димензије Цркве и есхатолошке димензије. Управо то анализирање тренутног и садашњег ка вечном прилика је да се ученици упуте ка дубљем анализирању животног битисања и поучавању о духовном узрастању које је подједнако важно као и физички и ментални развој.

Професор Стојановић истиче да је задатак вероучитеља да ученике упути да знају и да верују да испит Веронауке полажу целог живота, те  да оцена није бројчана већ описна, као и да ће се успешност проверавати током многих година живота, а биће уочљива када стасају прве генерације које буду преузимале одговорне функције (Стојановић, Љ., 2009,71). Дакле, циљ Веронауке јесте да изнедри продуховљене, одговорне и племените личности. То нас упућује на то да није најважније шта представљају симболи и садржаји који се нуде деци у оквиру Веронауке (крст, полумесец или нешто друго), већ начин како деца те симболе усвајају, шта они за њих представљају и колико доприносе изградњи темељних и универзалних вредности као што су љубав, толеранција, смиреност духа, способност да се на просветљен начин носе тешкоће и отвореност за оно што је узвишено (Секулић, Н., 2002,83).

Највиши циљ вероучитељске теорије и праксе јесте неговање човекове личности и трајних вредности које утичу на опстанак и развој друштва, заједнице, породице и других сегмената друштва. Круна поучавања верске наставе јесте примање светих дарова, Тела и Крви Христове, па је стога катихизација неодвојива од Цркве. У складу с тим, циљ верске наставе није само успешност у домену образовног система са понуђеним планом и програмом, већ и у сусрету ученика са Црквом, са олтаром, са светим тајнама, са богослужењима, са светитељима, са иконама,  са молитвом, са Богом чију спону омогућава и реализује катихета. Дакле, катихете имају врло одговоран задатак и пред Богом и пред Црквом, као и пред школом, заједницом, друштвом и колективом у којем обитавају и делају.

На основу досадашњих истраживања о квалитету верске наставе у школама у Србији, приметно је да постоји потреба за адекватнијим условима рада, као и организацијом и наставним методама, затим стручним усавршавањем наставника у виду семинара, радионица и других наставних метода које ће поспешити квалитет верске наставе (Шевкушић,С.,  2011, 67). У делу ,,Црква и друштво“ почивши професор др Радован Биговић истиче да верска настава у школи треба да подразумева прожимање дидактичко-методичког плурализма, уметничке комуникације (која укључује иконе, црквено певање и музику, архитектуру храма, и др.), затим да у школама треба користити различите изворе сазнања, различита наставна средства и методе, различите облике рада у настави, као и да настава треба увек да буде дијалошка и комуникативна, искрена и отворена, а наставни процес треба да се показује као радост, комуникација, озбиљан рад и подвиг (Биговић, Р., 2000, 113). Дакле, Веронаука је неисцрпна тема и широко поље за учење и делање од формалних институција ка божанским инстанцама. Зато је важно унапредити статус Веронауке, осавременити је наставним методама, подстакнути сарадњу Цркве и школе, унапредити уџбенике, као и подстицати ученике да буду активни учесници богослужбеног живота. Према речима Светог Симеона Богослова, добро је само оно добро које се изврши на добар начин, па је самим тим и резултат оличење нашег претходног рада.

Неизоставно је напоменути и то да је време у којем живимо време интернета и окарактерисано је као време умреженог друштва (М. Кастелс), информационог друштва (Ж. Бодријар), интернет друштва (М. Бакардијева), при чему је главни покретач промена и иновација у свим сферама људског живота управо интернет мрежа која својом појавом и деловањем утиче и на сферу Веронауке. Претходни месеци су нам управо најсвежији сведоци доминације информационих технологија, као и потребе за њима, па слободно могу да се послужим Гиденсовом метафором одбеглог света. Разне платформе, друштвене мреже, гугл учионице постале су као наше усне преко којих комуницирамо (Кадушин) и преко којих смо ,,одбегли“ у виртуелни простор. Посматрано из домена Веронауке, то је једна нова димензија мисије Веронауке која може да се користи у едукативне сврхе на врло креативан и користан начин (на пример: приказивањем разних православних филмова, приказивањем православних храмова виртуелним путем кроз 3Д димензију, осмишљавањем православних ју тјуб канала, упознавањем ученика онлајн путем са истакнутим предавачима, слушањем знаменитих предавања и др.). Овде такође треба рећи да су и катихете и Веронаука одговориле изазовима и времену са којим су се суочили, али важно је да не заборавимо да је једно добити информацију о Православљу, а друго је осетити живот у Христу у заједници верујућих. Стога, свака мисија треба да извире из свете Литургије и да води ка светој Литургији и литургијском сабрању, јер на тај начин се остварује суштина и пуноћа православне мисије. Важно је да се обрати пажња на позивање да ученици учествују у Истини, а не само да се о њој информишу. Литургија је круна сваке мисионарске проповеди, јеванђељски речено: „Дођи и види!“ (Јн 1, 46) или као што каже мисао Павла Евдокима ,,треба се уклонити и оставити да говори Христос“, у оном тренутку када нову душу приведемо Цркви и Литургији.

Дакле, уз уску координацију школског система и Цркве, неизоставно је да катихете изнедре добре резултате. Бреме није благо, али је благословено јер га има ко носити, а то је наш Господ Исус Христос, који и поучава: ,,Где су двоје или троје сабрани у име моје, онде сам и ја међу њима“ (Мат. 18,20). У овом времену и у сваком времену будимо они који бирају пут Христа, јер само тим путем можемо да пронађемо смисао нашег постојања и да одговоримо свим изазовима и искушењима. Учимо се спасоносној азбуци; нека нам свако слово буде мелем за душу и подстрек у свим данима нашег живота. Сетимо се речи Светог Атанасија Великог да је наше да служимо Богу, а не времену.

На крају поменимо Светог владику Николаја Српског и његове увек мудре и богонадахнуте речи: ,,Ђаче учениче, шта то учиш? Сва твоја учевина на смрт ми мирише, зато те видим тужна и очајна. Где ти је наука о Животу и о Животодавцу? Ко ти је дао очи помоћу којих твоја душа гледа, ко ти је дао уши помоћу којих твоја душа чује, ко ти је дао разум помоћу кога учиш? Ако ти хартија коју читаш каже да ти је природа дала и вид и слух и разум, ти упитај хартију и хартијаше, а од кога природа позајми да мени да? Сине човечји, зар ти срце не гори као од огња кад се помене име Творца и Оца твога? Умири срце своје, прво га умири, па загледај у њега као у мирно језеро, потом га ослушни и најзад прими науку његову. Тако ћеш познати Творца и Зајмодавца природе, тако ћеш осетити присуство Живота и славу Животодавца и учевина твоја неће бити мирис смрти но мирис живота, а туга и очајање твоје окренуће се на радост и клицање.

Свештеник Никола Ерцег