Морално богословље, аутор: јерођакон Марко Видицки (1914-1959); рецензенти: протојереј-ставрофор Душан Н. Петровић (ректор Карловачке богословије у пензији) и протојереј-ставрофор Јован Петковића (ректор Карловачке богословије у пензији); издавачи: Хришћанска мисао, Универзитетски образовани православни богослови, Задужбина “Николај Велимировић и Јустин Поповић” и Хиландарски фонд; Београд 2023, стр. 520
Морално богословље, Лекције држане у Призренској богословији, у редакцији протођакона др Радомира Ракића, угледале су светло дана 2023. године.
Много је труда и рада уложено да се избледеле мастилом писане лекције припреме за штампу, што је приљежним радом учинила гђа Јелена Бранковић из Београда.
Поред проте Радослава Филиповића из Америке ово издање и литературу, која је и добар водич кроз хришћански живот, помогли су и дични српски свештеници у Америци, протојереји-ставрофори: Милоје Раичевић, Радомир Чкаутовић, Јован Тодоровић, Стојиљко Кајевић.
После Општих начела моралног богословља, у првом делу су теме: Морални закон, О слободи воље, Бог – највиши циљ човека, Однос религије и морала, Системи објективног мерила моралности, О моралном урачунавању (импутацији), О врлинама уопште, Дарови Духа Светога, Својства богопоштовања, Морални препород и освећење као заједничко дело божанске благодати и сопствених човекових напора.
У другом делу изложено је Посебно учење о моралу и моралном животу хришћанина: О вери, О хришћанској нади, Љубав према непријатељима, О Блаженствима, Одржање човечанства, Хришћанска породица и дужности родитеља према деци, Дужности хришћанина према земаљској срећи ближњега, Дужности хришћанских господара и слугу.
Књига се завршава Сећањима ученика професора Видицког (горе поменутих свештенослужитеља наше Свете Цркве) и словом уз ово дело протојереја-ставрофора Јована Д. Петковића, ректора Карловачке богословије у пензији: Овај рад јерођакона Марка Видицког наставља радове из области Моралног богословља код нас и представља велики допринос овој богословско научној дисциплини – На тај начин надовезује се на радове епископа Симеона Станковића, протојереја Атанасија Поповића, Владана Максимовића, епископа Николаја Велимировића (потоњег светитеља српског), Петра Протића, протојереја саве Тодоровића, Милоша Анђелковића, Јосифа Стојановића и професора Димитрија Димитријевића.
Јерођакон Марко Видицки (1914-1959) је рођен у сремском селу Дечу 28. октобра 1914. године од побожних родитеља Марка и Кристине. Породица Видицки имала је још четворо деце: Милоша, Богдана, Олгу и Евицу. После смрти супруга Марка, мајка Кристина се преселила у Земун.
Основну школу и нижу Земунску гимназију, Марко Видицки је завршио у Земуну, а шесторазредну Богословију у Сремским Карловцима са одличним успехом завршава 1935. године. Уписао је Богословски факултет у Београду, дипломирао је 29. јуна 1939. године. После одслуженог војног рока постављен је за катихету у Другој мушкој гимназији у Крагујевцу 1940. године. Средином априла 1941. године заробљен је и послан у немачко заробљеништво где је остао све до августа 1945. године.
По повратку из заробљеништва конкурисао је за асистента предмета црквенословенског језика на београдском Богословском факултету, али није примљен те је уписао Философски факултет у Београду где је успешно дипломирао 1951. године.
Одлуком Светог архијерејског синода постављен је за суплента Богословије Светог Саве у манастиру Раковици, школске 1951/1952. где је предавао предмете: Црквенословенски језик, Апологетику и Морално богословље.
У послератној црквеној штампи објављивао је радове из области моралног богословља (вредан сваке пажње Основни закони социјалног живота, Гласник Српске Православне Цркве, година 1952).
Замонашен је на празничном бденију уочи Светог Саве 1953. године у манастиру Раковици, задржавши монашко име Марко, а сутрадан је рукоположен у чин јерођакона у манастирској цркви.
По потреби службе премештен је 1954. године у Призренску богословију, у својству суплента богословије. Са одличним успехом положио је професорски испит. У Призрену је предавао морално богословље и руски језик.
У Призренској богословији уживао је велико поштовање и углед, а као добар проповедник и човек благе нарави и ведра духа био је уважаван не само у Призрену већ и шире.
Из његовог животописа које у књизи потписује ђакон Будимир Кокотовић, службеник Патријаршијске библиотеке, преносимо читаоцима и податак о тексту “Богослов у војсци” који је јерођакон Марко Видицки објавио на основу искуства и сазнања о деловању комунистичких власти према богословима које су често приводили на информативне разговоре код тајне полиције због читања наведеног списа.
По завршетку школске 1959. године јерођакон Марко је отишао у редовну посету својој породици у Земуну где је у среду 22. јула посетио зубарску ординацију након чега му је нагло позлило и после неколико сати је умро. Гласине о његовој смрти тровањем шириле су се међу народом, а на исти начин уморен је 1963. године епископ хвостански Варнава (Настић), потоњи српски светитељ.
Заупокојену Литургију је 23. јула 1959. године у земунској цркви Пресвете Богородице служио Епископ рашко-призренски Павле (потоњи српски Патријарх) уз саслужење високопреподобног архимандрита Јована Велимировића, ректора Београдске богословије, професора Богословског факултета, виших чиновника Светог архијерејског синода, професора богословија, архијерејских намесника и свештенослужитеља из Београда. Опелу су молитвено присуствовали Епископ захумско-херцеговачки Владислав и Епископ др Андреј, викар Патријарха српског Германа.
После прочитаног Јеванђеља од блаженопочившег јерођакона Марка Видицког опростио се Епископ Павле, казавши између осталог да је и живео и умро са Богом, са чврстом вером у Њега, што значи да је био и остао жив и да ће живети вечно.
Морално богословље, јеванђељска реч, дух и дело јерођакона Марка Видицког, Лекције држане у Призренској богословији, данас се проносе на свих пет континената, захваљујући овом сочињенију у редакцији протођакона др Радомира Ракића, помоћи свештенства из Америке ученика професора Видицког, као и уредника Хришћанске мисли, свештеника Милорада Средојевића.
Своје место, књига је нашла већ у многим библиотекама, а међу првима је и библиотека манастира Светог Саве у Либертивилу, али и цркве Светих равноапостолних Ћирила и Методија у Бусијама.
Текст: Зорица Зец
Извор: Радио Српски Сион