Назива се још и Велики пост (због посебне важности, али и дужине трајања), Часни пост (зато што обухвата време страдања Христовог и Његовог разапињања на Часни крст), Велика четрдесетница (зато што је укупно трајање поста четрдесет дана). Траје од Чистог понедељка до Лазареве суботе. На крај овог поста, надовезује се пост Страсне седмице, тако да је укупно време трајања посног периода 48 дана – најдужи у току године, и завршава се празником Васкрсења.

Прва недеља поста зове се Чиста. Друга недеља је Пачиста. Трећа недеља је Крстопоклона, јер се верницима који су ступили у подвиг поста, износи Часни крст на јутрењу на поклоњење и целивање. Четврта недеља је Средопосна, јер је то време средине поста. Пета недеља поста се назива Глувна. У току те недеље се не пева, не игра и не свира, а послови се не започињу. Шеста недеља је Цветна. Тако је названа по цвећу и зеленим гранчицама које су деца и грађани бацали пред Христа при Његовом уласку у Јерусалим.

Седма, последња седмица пред празник Васкрсења је Страсна или Велика недеља. Најзначајнији дан у тој недељи је Велики петак, једини дан у години кад у Православним храмовима нема јутрења нити богослужења, већ се само поподне држи опело разапетом Исусу Христу. Том приликом, једини пут у години, износи се плаштаница у коју је старац Јосиф из Ариматеје умотао Христово тело после скидања са крста.

Историјат

Најстарије сведочанство ο овом посту потиче с краја II века. Св. Иринеј Лионски (202), у писму папи Виктору (189-198), поводом спорова ο времену празновања Пасхе, спомиње пасхални пост који је трајао краће него данас (три дана), а практикован је свуда. Даље податке ο овом посту даје Тертулијан (220), према пракси Римске и Африканске цркве. Он говори ο „пасхалном посту у спомен страдања Христових“, који је сам Спаситељ одредио, па се у том смислу сматра да пасхални пост потиче од наређења Господа Исуса Христа.

Из Сиријске дидаскалије (друга половина III века), види се да је пасхални пост трајао једну седмицу, а сигурно сведочанство ο пасхалном посту од четрдесет дана потиче из IV века, од Јевсевија Кесаријског (340), као и из Пасхалних посланица Св. Атанасија Великог (373). Данашњи облик Васкршњег поста (грч: Μεγάλη Τεσσαρακοστή – Велика четрдесетница) развио се у V веку.

НАЧИН ПОСТА

Две стране поста

Пост има две стране: телесну и духовну. Телесни пост је уздржавање од извесних јела и алкохолних пића. Духовни пост подразумева одрицање од сваке врсте грешних и злих помисли, жеља и дела. Телесни пост је само неопходно помоћно средство за успешну духовну борбу против страсти, које се распирују кроз телесне жеље. Пошто тело заједно са душом учествује у греху, треба заједно са њом да учествује у напорима ка поновном задобијању врлина. Стварни духовни пост подразумева уздржавање од сваке похотљивости. Свети Оци су одувек истицали духовну страну поста, и писали да сам телесни пост Бог не прихвата. Чак су га називали „демонским постом“, јер и демони не једу, а не теже духовном усавршавању. Па је тиме онај који само телесно пости, а не приступа духовном подвигу, идентичан демонима. Духовна страна поста увек укључује појачане молитве, и квалитативно и квантитативно, и борбу за опште унапређење свих хришћанских врлина.

Стварни пост који обухвата и телесни и духовни аспекат, приводи човека смирењу. У смирењу човек почиње да стиче сазнање, да је спасење могуће једино у Богу, кроз Његову велику милост. Код стицања свих врлина и код испуњења свих заповести, Свети Оци придају врлини расуђивања највећу важност. Расуђивање подразумева дар разликовања онога што је корисно, од онога што је штетно.