I  ИМЕ

У Старом завету име Филистејци, pelišti, често се пише са одређеним чланом. Још чешћи је назив у множини pelištim, обично без одређеног члана. Област коју су насељавали била је позната као „земља филистејска“, ‘erec pelištim, или Филистеја, pelišet. Из овога се доводи данашњи назив те области Палестина.

Превод Седамдесеторице (LXX) доносио је ту реч различито, као Филистим (углавном у Петокњижју, ИНав и Суд), Елинас (Ис 9,12) и алофилос  (allophylos),  алофили,  „туђинци, странци“ (али не у Петокњижју и ИНав). Биће да је име идентично са prst у египатским текстовима (хиjероглифски текстови користе при писању страних имена једно r уместо t, које нису имали) и са речју palastu у асирским клинастим текстовима.

II   ФИЛИСТЕЈЦИ У БИБЛИЈИ

1. Порекло

Филистејци потичу од Хасмејина, сина Месраина (Египат), сина Хамовог (Пост 10,14; 1 дн 1,12). Кад су наступили на историјску сцену, и живели  мирно са Израиљцима, долазили су са  Кафтора (Амос 9,17).

2. У време праотаца

Аврам и Исак су имали посла с једним Филистејцем по имену Авимелех, царем герарским, и његовим сином, војводом Фихолом (Пост 20 – 21; 26). Авимелех је био прихватио обичаје те земље, а, између осталог, носио је семитско име и склопио савез са Исаком.

3. У време Изласка и Судија

Кад су Израиљци кренули из Египта, Филистејци су већ били насељени дуж морске обале између Египта и Газе, па су Израљици били присиљени да крену заобилазним путем кроз унутрашњост полуострва, „иако им пут беше краћи“ (неки преводи: „да би избегли земљу филистејску“ – Изл 13,17). И заиста, тај појас поред Средоземног мора и назива се „Море филистејско“ (Изл 23,31). Вероватно се израз „Кафтореји“ (Понз 2,23) односи на тамо настањене Филистејце. За време заузимања Ханана Израиљци се нису сукобљавали са Израиљцима. Кад је Исус Навин био при крају живота, Филистејци су насељавали градове Газу, Аскалон, Азот, Акарон и Гат (ИНав 13,2-3). Од овог времена Бог је више пута користио Филистејце за „кушање“ Израиљаца (Суд 3,1-3).

Судија Самегар, син Аната, поразио је Филистејце (Суд 3,31), но они су узвратили са обале и продрли у унутрашњост копна (Суд 10,6-7). Велики израиљски јунак из доба судија, Самсон, био је ожењен Филистејком, а касније је одржавао односе с Далидом, која је, мада лично није била Филистејка, одржавала блиске односе с њима. Па ипак, брдовита област Јудеје никад није пала у филистејске руке. После својих препада овде је Самсон тражио склониште. И кад су га Филистејци најзад ухватили, оковали су га у бронзане ланце (16,21: „оковаше га у двоје вериге мједене“) и приморали га да их развесељава док су га посматрали с крова зграде на стубовима (16,25-27).

4. У доба Саула и Давида

Услед снажних филистејских војних налета зацело је било неопходно да Израиљци добију чврстог војног заповедника. У једној борби код Афека, кад су Израиљци били поражени до ногу, Филистејци су заробили ковчег завета и разорили светилиште у Силому (1 Сам 4). Биће да су држали  и Језраел, приморску равницу и део брдовите области. Уз то су познавали израду предмета од гвожђа, дакле, били су технолошки напреднији и оружјем надмоћнији (1 Сам 13,19-2. Саул кога је пророк Самуило помазао за цара, протерао је Филистејце из тих горских крајева после победе код Михмаса (1 Сам 14). Код Ефес-Дамима они су поново изазивали Израиљце; Давид је победио Голијата (1 Сам 17 – 18). Цар Саул се био окренуо против Давида, па је он постао телохранитељ гатског цара Ахиса (1 Сам 27). У Гелвујској бици, кад су Саул и његови синови изгинули, Давид се, наравно, није борио против Израиљаца, него је, штавише, написао чувену тужбалицу за погинулима (2 Сам 1,19-27). И кад се Давид најзад зацарио над Израиљом, морао је и надаље неговати добре односе с Гатом. Па и за време свога царовања имао је међу својим телохранитељима неке Филистејце (Херетеје). Коначно је Давид протерао Филистејце из унутрашњости земље и освојио знатан део њихове области (2 Сам 5,25) чиме је задао коначни ударац филистејским претњама.

5. За време подељеног Царства

За ово време Филистејци су узнемиравали Израиљце. Слабљењем царства после Давидове смрти, филистејски градови су се осамосталили (осим Гата, 2 дн 11,8). Било је и пограничних битки (1 цар 15,27;16,15). Цар Јосафат је примао данак од филистејских градова (1 дн 17,11), али под царем Јорамом Израиљ је изгубио погранични град Ливну (2 цар 8,22). Филистејци су били агресивни и у Ахазово време (Ис 9,8-12). Последњи пут спомињу се у Библији у време пророка Захарије, по повратку Јевреја из ропства.

III   ФИЛИСТЕЈА

Област која је названа по Филистејцима, била је њихова домовина и протезала се на пет већих насеља, градова: Газу, Аскалон, Азот, Акарон и Гат, што је приморски потез јужно од Кармила и тако дужински, а у унутрашњост до испод првих Јудиних гора. Градови који се у Библији доводе у везу с Филистејцима, јесу Вет-Сан и Герар. Неизвесна је прецизна локализација ових најважнијих филистејских градова.

IV   НАТПИСИ

Филистејци се први пут спомињу по имену prst у аналима Рамзеса III из времена његове пете године владања (1185.г. пре Хр.) и у наредним годинама те исте владавине. Натписи у Амоновом храму у Мединет Хабу-у у близини Тебе описују његов војни поход против упада Либијаца и других племена уопштено споменутих као „народи мора“ у које су спадали и prst. „Народи мора“ већ су споменути у Меренптеховим натписима и у писмима из Амарне (14 век пре Хр.). Рељефи у храму у Мединет Хабу-у приказују приспеће народа мора са својим породицама и стоком на лађама и колима. Prst и њима доста сродна етничка група неких tkr (Tjeker) носе на глави украс у виду „почеоника“. Глава с таквим украсом једна је од пиктографских знакова на једној плочици, пронађеној код Фестоса  на Криту (вероватно 17. век пре Хр.).

Асирски натписи спомињу Филистеју као област честих немира. Она се јавља најпре у једном натпису Ададнирарија II (810-782.г. ) где је Филистеја наведена заједно са Израиљом као земља која плаћа данак. Филистејци се даље спомињу у аналима Тиглат-пилесера III, Саргона и Сенахирима (обично као побеђени побуњеници). У Вавилону пронађени текстови исписани клинастим писмом из времена јеврејског егзила, наводе рације у храни за изгнанике; међу њима су и Филистејци.

V   АРХЕОЛОГИЈА

1. Керамика

На више археолошких локација у Филистеји нађена је нека врста керамике (из позног 2. миленијума пре Хр.) која се приписује Филистејцима. Узорци показују чудновату сличност са егејском керамиком. Новија ископавања у Енкомију и Синди на Кипру изнела су на светло дана керамику (око 1215-1175. г.) која је класификована као микенска роба IIIClb и своди се на егејске оригинале. Можда је ту реч о претечама филистејске керамике.

2. Керамички саркофази

Керамички саркофази с рељефним ликовима темена главе пронађени су у Вет-Сану, Тел ел Фари (Tell el-Fara’), Лахису и у Трансјорданији. Претпоставља се да стоје у сродној вези са са саркофазима пронађеним у Египту (првенствено нађеним у Tell el-Jehidijeh  у Делти Нила); на основу датовања и начина израде могли би се приписати Филистејцима. Оваква претпоставка почива на запажању што нека изображења такође имају „почеонике“ као украс на глави.

3. Оружје

Египатски рељефи приказују народ prst, Tjeker,  и Сердану с копљима, округлим штитовима, дугим широким мачевима и троугластим камама из времена кад су Филистејци били на прелазу из бронзаног у гвоздено доба. Уколико су тачни библијски подаци да су те почеонике повезивали бронзаним тракама, у време цара Саула, пак, они су, значи, поседовали монопол у тој области обраде гвожђа.

VI   КУЛТУРА

Мада су Феничани очували нека културна обележја својег иностраног порекла, били су се увелико прилагодили суседној хананској култури.

1. Облик владавине

Над пет филистејских градова владао је по један seren (ИНав 13,3: Суд 3,3; 16,5.8.27.30; 1 дн 12,30„кнез“). Биће да је овај израз сродан с лувејским (на хетитиским хијероглифима) tarwanas  – „судија“ и са грчким tyrannos – „владар апсолутиста“. Неизвесно је тачно значење израза seren; „кнез“ би могао бити адекватан израз.

2. Језик

До данас није пронађено филистејско писмо, па је отуда и језик непознат, мада неки научници претпостављају да би он могао потицати од неког индоевропског предгрчког језика егејског простора. Неке речи наведене у Библији могле би бити позајмице из филистејског. Поред  речи seren, и реч за шлем, чије страно порекло се  опажа у различитим начинима писања, као kõba’  и qõba’, обично се приписује Филистејцима. Друга реч филистејског порекла зацело је argās, “ковчег, ковчежић“ (1 Сам 6,8.11.15). Међу карактеристикама је име Ахис (‘akîs), вероватно исто што и ‘ks, који је у египатским натписима 18. династије споменут као kaftyw (кафтор). Име Голијат (goljat) могло би се на основу завршетка –jat свести на сродност с лувејским и лидијским завршецима имена wattas  и wates. Осим ових неколико речи, очигледно је да су се Филистејци прилагођавали говором на семитски језик народа које су протерали.

3. Религија

Познавање филистејске религије почива на Библији. Три споменута божанства, Драгон, Астарот/Астарта и Веелзевув, позната су на Блиском истоку. Претпоставити је да су Филистејци своје богове поистоветили с боговима које су затекли у Палестини  и да су своју религију прилагодили тој затеченој религији. Два храма ископана у Вет-Сану могу се идентификовати као храмови Дагона и Астарте; у овом другом је држана Саулова ратна опрема као ратни  трофеј. Филистејци су приносили жртве (Суд 16,23) и у битку су носили амајлије (2 Сам 5,21: „лажне богове“).

VII   ПОРЕКЛО И УЛОГА

Постојећа сведочанства не допуштају много сумње у то да су Филистејци, премда можда не првобитно, дошли са егејског простора. Неки научници их идентификују с Пелазгима (Pelasgoi), предгрчким становницима Егеја, тврдећи да се ово име Пелазги јавља у грчкој литератури само са t уместо са g.

Чини се да су Филистејци били приморски народ који су се у позном 2. миленијуму одселили са Егеја (вероватно услед надирућих Грка) копном и морем преко Крита и Кипра на Блиски исток. Ту су се населили, најпре као фараонови теолохранитељи, затим телохранитељи хетитских владара и најзад се настанили и помешали с домородачким становништвом. Премда су кроз многа столећа задржали своје име, библијски Филистејци, Theker-и, који су насељавали обалски појас, као и други поморски народи, практично су постали Хананци.

VIII   ФИЛИСТЕЈЦИ У ИСТОРИЈИ ПРАОТАЦА

Пошто Филистејци нису споменути у ванбиблијским списима пре 12. века и пошто њима приписивани археолошки налази такође не потичу од пре овог доба, многи научењаци одбацују гледишта о томе да су  живели у време праотаца и сматрају их анахроним.

Па ипак, морају се нешто ближе размотрити две ствари. Као прво, постоје показатељи о широкој разуђености егејске трговине у временском периоду 1900-1700. г. пре Хр. (средњоминојски период II). Предмети егејског порекла или утицаја тог времена нађени су у Рас Шамри/Угарит у Сирији, Асору и зацело у Мегидону у Палестини, као и у Тоду, Харагеу, Лахуну и Абидосу у Египту. Претпоставља се да се у великој мери трговало с текстилом. Један узорак у виду спирале, која се у то доба јавља први пут уЕгипту и Азији (Мари), могла би подржати ово гледиште. Даљи доказ за трговачке односе пружа једна таблица из Марија (18. г. пре Хр.) која извештава да је цар Асора слао поклоне Каптари (Кафтору).

Друго, имена народа у старини често нису тачно навођена (исписивана). Поједини чланови неке мешовите групе какви су били „народи мора“, једва су се разликовали по имену. Зато и одсуство неког назива на натпису може значити да ова група није сматрана значајном да би била споменута. Народи мора и њихови преци, који су трговали с Блиским истоком, просто су занемарени да би били споменути. Већ у 12. веку пре Хр. Филистејци су доминирали па се спомињу у извештајима. Из овог разлога сасвим је могуће да су мале групе Филистејаца пре овог времена спадале у егејске трговце, поред оних већих, али дотле нису били посебно спомињани.

Библиографија: R.A.S. Macalister, The Philistines, Their History and Civilization, 1914; W.E. Albright, AASOR 12/1932, 53-58; O. Eissfeldt,  RE 38/1936, 2390-2401; A.H. Gardiner, Ancient Egyptian Onomastica, Tex 1, 200-205; T. Dothan, Antiquity and Survival 2, 1957. 151-164; G.E. Wright, BA 22/1959, 54-66; T.C. Mitchell, AOTS,404-427; K.A.Kitchen, 53-78; P. Donner, Geschichte des Volkes Israel und seiner Nachbarn in Grundzügen, I, 1984, II,1986; M. Claus, Geschichte Israels, 1986;  A. Mazer,  Excavations at Tell Qasile, 1982-1984, JEJ 36/1986,  1-15; H. Donner,  KIP IV, 755f.

Из Das grosse Bibellexikon, Band 4, Р. Brockhaus Verlag – Brunnen Verlag Giessen, 1987, стр. 1852-1857.

превео протођакон Радомир Ракић

Извор: СПЦ