Веома захвално би било срочити коју ријеч о овом јубилеју и о овоме националном благу Сремским Карловцима и његовим светим здањима, храмовима, школама, музејима, дворовима. Ни један карловачки ђак не смије ишта да пише, а да не започне стиховима карловачког ђака Алексеја Радичевића Бранка:

“Гледа` твоје големе красоте,
пун радости и веље милоте,
гледа` тамо, па мисли` назада,
како красно бијаше некада.
Осети` се српске царевине,
српске славе, српске госпоштине;
осети` се последњега доба,
та краснога на Косову гроба.”

Карловчани, а свакако у њих спадају и њени ђаци, и данас преносе легенду с кољена на кољено, као неку неописиву амајлију, по којој сваки који окуси воде са Четири лава поново ће се вратити овом мјесту. Управо овде се пише још једна у низу историја. Да би смо говорили о данас, морамо се сетити и оних јуче. Како Карловци да се  не сјете великих патријараха Арсенија Црнојевића и Арсенија Јовановића, Павла Ненадовића и Стевана Стратимировића, првог патријарха Рајачића и војводе Стефана Шупљикца. Карловачки друм крије тајну грофа Рагузинског, а одзвањају повици барона Врангела. Како да карловачки вјетар не бруји име учитеља Максима Суворова и Илариона Руварца. Кап крви помјешана са сузом слива се из гроба мученичког патријарха Лукијана Богдановића. Кроз прозор Карловачких школа чује се звук Мокрањца и појање Лазара Мирковића. Тешка ријеч одзвања Николајевским храмом оца Јустина Поповића и Германа патријарха. Свети Петар Цетињски и Свети Арсеније Пећки и Свети Нектарије Егински пред Престолом стоје молећи се Свевишњем и за ову башту неописиве красоте. Са Видиковца прати ток Дунава Душко Трифуновић пјесник југословенског рока, док са Стражилова чују се стихови великога Радичевића Бранка “Ој Карловци место моје драго ко детенце дошао сам амо“. 

Не би било довољно ријечи и мјеста да би се само набројале умне главе које су своје гњездо свиле овде, око Четри лава, дуж Дворске баште, у ходницима Карловачке богословије и гимназије, уз шеталиште покрај хладног Дунава, на улици покрај Капеле мира, у тихом ходу Чератским гробљем или преко покошених и црвених Карловачких винограда, тиховањем подно Стражилова, у молитви Николајевској храма, у посјети историји Патријарашког или Рајачића двора, замишљеним шетањем пут Белила.

У освит јубилеја 230 година постојања и рада Карловачке богословије најстарије црквено просветне установе Српског народа радо се сјећамо свих ректора, професора и ђака који су походили ово Светилиште знања. Карловачка богословија била је и јесте стециште свих младих људи жељних знања. У том мјесту младе пчеле налазиле су своју кошницу. Стицале су знање, навике и утврђивале своју личну вјеру. Онда су се разлетиле по целом свијету, по Њиви Господњој и шириле медоточну науку. Дошли смо као странци, стекли смо дом и као породица отишли у свијет да утврдимо друге у Њему. И сада смо сви поново на окупу. Вратили смо се у кошницу.

Као карловачки ђак сјећам се свих оних првих корака од не складног реда за цркву, до необичне тишине прољећних ноћи. Мрски нам звук јутарњег звона, неиспаваних очију, несмотрени на молитви, жустрих за трпезом, ладних погледа у клупи, хитрим за одмор, млаких за занимање, ведрих лица за слободне вечерње часе. И тако све у круг пет година по девет мјесеци. Дани дуги ноћи кратке. Дјете младо дошло изашао човјек спреман за живот, да ради, проповједа, слабе подиже, млаке уздиже, разочаране обрадује, невеселе насмије, забринуте и у проблемима ободри, тужне и усамљени охрабри. Онда, да служи Литургију, учи и подучава, себе изграђује друге узвисује. Све и сви заједно да стреме ка Царству. 

Две ствари које смо као млађа генерација обновљене Карловачке богословије научили јесу да правда бива на Небу, у рукама Божијим и друга за нас веома корисна и драгоцјена ствар а коју нам казује један фрушкогорски монах: “Многе мајке рађају докторе, правнике, занатлије. Само посебне мајке рађају свештенике, молитвенике и служитеље Олтара Божијег.”

Карловачка богословије спада у ред једне од најелитнијих образовних установа друштва. То је школа у коју долазе дјеца из свих крајева свијета, из целокупног друштва, имућног или мање имућног, и постају предстојатељи народа. То је елита у пуном смислу те ријечи. Због тога овај јубилеј окупља све људе свих звања и части, а прије свега окупља њене ђаке под Омофор Светога Арсенија.

У Карловачкој богословији провели смо најљепше тренутке наших дјетињих живота. Било је веома лијепих тренутака али и оних мање лијепих, али никада лоших и злих. Тек када нас живот научи да сами по свијету ходимо, сјетимо се науке која нас је ова Зграда знања научила и спремала за тај трнови пут. Из свега што смо прошли стазом мудрости карловачких патријараха и митрополита, учитеља и проповједника, остаје само једно “Љубав побеђује све“. То је она Врлина, врлина коју нас је ова школа научила. Поред свих наших дјетињих бунтовништва и ‘превара’  Карловачка богословија усадила нам је мајчинску љубав, а како Свети владика Николај рече: “Мајчинска љубав најсличнија је Божијој љубави“, иако тада нисмо били свјесни тога. Често осећали смо се као најстарија дјеца коју родитељи, у очима дјетета, занемаре. Уствари, они нам једнако дају љубав и пажњу градећи од нас људе који ће самостално корачати животним стазом.

Последње ријечи које памтимо као дјеца богословије била су нашег разредног старјешине, професора појања, који нам је као прави отац рекао: ” Сутра када ступите ногом на пут живота и прибројите се стаду презвитера, пазите да увјек можете стати са својим братом за Свети Престо, Служити Литургију, и рећи један другоме Христос је међу нама – Јесте и биће, да се можете руковати и очински цјеливати.” То је узвишена служба од Бога дарована. Нисмо само дужни то чинити као презвитери већ као људи овога свијета. 

Како друкчије поклонити се овом Бастиону знања и одати хвалу за све године у теби проведене, за сва знања и поподневне шетње Дворском баштом и ноћне ужитке поред хладног Дунава, него стиховима онога који те најбоље опјевати зна, који ти у душу усади вјечно постојање и који ти омофор пјеснички даде, Радичевић Бранка:

“Тешко му се, тешко раставити, –
али шта ће када мора бити!
За њи` срце њему младо туче,
али нешто на далеко вуче,
он не може више одолети,
па се вине и у свет полети.“

И не, нећу да именујем ни једнога ректора, професора, ђака, нећу да именујем ни једну спремачицу или куварицу, ни једног упосленика или странца који су боравили, живјели и носили терет заједно са нама. Сви су они нама једнако важни и једнако битни. Зато не пристајемо на било какво именовање и звање. Они су сви Љубав Карловачке богословије.

Јеромонах Никанор (Божић), сабрат манастира Липље и карловачки ђак

Извор: Радио Српски Сион