Дан после Светог Саве, у парохијском дому сурчинске цркве Преподобне мати Параскеве одржано је предавање на тему Србија и велике силе, а предавачи су били проф. др Милош Ковић, Александар Павић политиколог, проф. др Митар Ковач генерал мајор и Ранко Гојковић православни публициста и преводилац.
О томе шта су велике силе, какве су њихове намере и шта хоће од Србије, кроз историјско време, до Првог светског рата, после њега, после Другог светског рата и данас, говорили су ови еминентни предавачи.
Предавање о Светом Владимиру Српском и Светом Владимиру Руском (протојереј-ставрофор Јован Пламенац и Ранко Гојковић)
Давне 1991. године, тада новинар Јован Пламенац пронашао је кивот са моштима Светог Јована Владимира у цркви Свете Марије у Елбасану. На предавању у петак 9. фебруара 2024. године у препуној Светосавској сали, уз мноштво слика које су приказиване путем пројектора и праћене образлагањем оца Јована, присутни су имали утисак да присуствују својеврсном визуелном летопису житија Светог краља Јована Владимира. Тако сазнајемо да и на другим местима има делова моштију светог краља, да се светитељева карлица налази у музеју у Берату, једна подлактица у цркви Светог Николе болничког у Охриду, друга подлактица свеца налази се, заједно са дијелом моштију Светог Козме Етолског, у кивоту у Благовјештењском храму у Тирани…
Многи подаци су овде изнети, па тако и да је лобања украдена још док су мошти биле у Елбасану пре преноса кивота у Тирану и поново је немогуће не поставити питање – зар је могло без Промисли да се деси да отац Јован, још увек мирјанин, на путу за Хиландар у манастиру Зограф открије лобању светог Јована Владимира? Касније отац Јован наставља да истражује све што је везано за име великог светитеља, па тако сазнаје да се један део лобање налази и у манастиру Светог Јована Рилског у Бугарској, а мање честице моштију налазе се и у појединим приватним становима.
А као украс како целе приче о узрастању култа светог Јована Владимира међу Србадијом, послужила је серија фотографија можда најлепшег храма у Црној Гори, велелепног храма светог Јована Владимира у Бару. Храм је димензија 54,00 x 36,80 m, површине у основи 1.370 m², висине 44,50 m до врха крста на централној куполи. То је највећи храм у Црној Гори, у који може да стане око 1.200 људи. По површини је већи 100 квадратних метара, а по висини 3 метра од Саборног храма у Подгорици. У храму је осликано 4.860 квадратних метара зидова, израђен иконостас дужине 18,5 m и урађен подни мозаик од око 1.700 m².
Храм је осликан у традиционалној фреско техници. Креч који се користи за малтер на који се наноси боја док је несасушен, у фришком стању, треба да буде стар најмање 4 године, а што је старији то је бољи. У чувеној кречани код Спужа нађен је креч стар више од 40 година, а на таквом квалитетном кречу осликана фреска не блиједи. Њено сазријевање траје и до 200 година.
На храму се налази 11 звона, од којих је највеће тешко 800 килограма. Звона су смјештена у два пирга, посвећена Светим цару Константину и царици Јелени, и Светим Кирилу и Методију.
Чином освећења храма началствовао је Патријарх јерусалимски Теофил III.
Из слова Ранка Гојковића
Подсећам на речи Светог србског владике Николаја да је Свети кнез Владимир поставио четвероугаони камен темељац за величанствену палату хиљадугодишње руске вере, руске нације, руске државе и руске културе. Додао бих да се нешто слично код нас може рећи за Светог Саву који је поставио камен темељац наше вере, нације, државе и културе. Кажу да нема боље препоруке за неки лек, од излеченог болесника. Само је истинска вера Христова могла од Владимира вука створити Владимира јагње. Такав преображај и све оно што је касније Света Русија значила за свету веру Православну и за људску цивилизацију као такву, покретање целог једног континента у одбрану правоверја, не би било могуће без Промисли Господње.
И да завршим вечерашњу тему са седам периода историје Русије са седам Светих Тајни у Хришћанству које је изложио наш Свети владика Николај у једном тексту о Владимиру Крститељу. Седми период Свети Владика пореди са Светом Тајном Рукоположења, где ће руски народ пред крај историје постати „свештени народ и биће као јутарња звезда међу народима, красное солнишко међу племенима земним“. То ће управо бити она „нова реч“ о којој је говорио Достојевски на Пушкиновом гробу, реч коју ће руски народ рећи човечанству.
И као што је својим крштењем под Светим кнезом Владимиром Русија спасила тадашње посустало хришћанство и Перуна бацила у Дњепар, тако ће, даће драги Бог, мучеништвом крштена и освештана Света Русија побацати и све савремене идоле који су хтели да је задаве…
Најава трибине 23. фебруара 2024. у 18.00 часова – Драго Вулиновић: Невербално понашање “Ум заборавља – тело памти“
Текст и фотографије: Зорица Зец
Извор: Радио Српски Сион
