Диван си Боже и твориш преславна чудеса, и прослављаш по смрти оне који Те прослављају, јер си показао нетрулежна тела њихова, и чудодејством њиховим људе обогаћујеш. У славу Светог Имена Свога, даровао си нам тело угодника Свога, Светог Јована, који се моли за душе наше. (тропар Светом деспоту Јовану, глас 4.)
Празник Светог Јована Бранковића, деспота српског, литургијски је прослављен у суботу 23. децембра, у древној светињи, у храму Светог апостола Луке у Купинову. Иначе, овај свети храм је најстарији православни парохијски храм, северно од Дунава и Саве, и то је задужбина деспота Ђурађа Бранковића и његових синова Гргура, Стефана и Лазара. У самом светом храму постоји камена спомен-плоча која је постављена 1957. године у знак прослављања петстогодишњице постојања овог светог храма. Међутим, најновија истраживања у појединим изворима показују да је храм изграђен и раније, још 1453. године. Овај свети храм је у време последњих Бранковића био дворски храм у коме су почивале првенствено мошти Светог апостола Луке, а касније и мошти Светог Стефана Слепог и Светог деспота Јована, последњег деспота из лозе Бранковића.
Свети деспот Јован је био млађи син Светог Стефана Слепог и Свете Мајке Ангелине, који је као српски деспот био између 1496. и 1502. године. Период свог одрастања Јован је провео са породицом у Италији. Тамо, у родитељском дому добио је добро хришћанско васпитање и образовање. У формирању његове личности посебну улогу су имали монаси, који су били чести гости у дому његових благочестивих родитеља, Стефана и Ангелине, и Јован је узрастао на чврстој основи православне вере и богоугодног живота. После смрти свог намученог и ослепљеног супруга деспота Стефана Бранковића, праведна и Христољубива Ангелина је заједно са синовима Ђорђем и Јованом, уз одобрење угарског краља Матије Корвина, долази у Купиново. Угарски краљ је тада одликовао браћу Ђорђа и Јована титулама деспота. Пристигли су у Купиново 15. фебруара 1486. године. Старији брат Ђорђе добио је на управљање земље којима је раније владао његов предак Вук Гргуревић Бранковић – Змај Огњени Вук. Након више од десет година он је оставио престо.
На трону српских деспота у ондашњој Угарској млади деспотовић Јован наследио је свог старијег брата Ђорђа (потоњег Светог архиепископа Максима), који је у својој жељи за монашењем, титулу деспота предао млађем брату Јовану, а након тога од стране благовештенског монаха надомак Петровца на Млави, бива замонашен у храму Светог апостола Луке у Купинову, добивши монашко име Максим, a млађи брат Јован остао је једини српски владар – „Благословени и христољубиви деспот“ како су га називали летописци. Био је ожењен са Јеленом Јакшић, кћерком познатог српског велможе Стевана Јакшића. Као српски деспот, праведни Јован је, са једне стране, водио борбу против иновераца Турака који су нападали са југа, а са друге стране, супротстављао се покушајима римокатолика да поунијате његов народ. Благоверног деспота је покретала жеља да ослободи од ропства све српске земље, али је то превазилазило његове скромне снаге. Већ у јулу 1501. године деспот Јован и београдски бан Георгије продрли су у заробљену Србију и дошли до Смедерева. У децембру исте године деспот Јован је са својом војском заробио 300 Турака. Почетком 1502. године послао је свог брата јеромонаха Максима у Венецију да преговара о заједничкој борби против турака. Крајем октобра исте године, поново је ратовао са Турцима у Босни. Уздајући се у Творца свих, деспот Јован је много помагао српским манастирима, молио Христочежњиве монахе да се моле за спасење српског народа и његове породице. Заједно са својом мајком Ангелином и братом Максимом остављао је велике прилоге светогорским манастирима. Помагао је и многим околним манастирима. Према народном предању, заједно са братом подигао је и обновио манастире, међу којима су Привина Глава, Месић, Фенек, Ђипша, Средиште, Крупа…
Бранковићи су по доласку у Купиново, 1486.године, упаливши неугасиво кандило вере, сачували Православље на простору ондашње Угарске државе. Сам деспот Јован Бранковић у својој великој жељи да ослободи све поробљене српске крајеве, изнурен од борби и труда, напрасно се разболео и своју блачестиву душу предао је Христу 23. децембра 1502. године, а тело његово је било сахрањено у припрати некадашњег дворског храма Светог апостола Луке у Купинову. Тада је убрзо у Купинову и настала епска народна песма ,,Смрт Јова Деспотовића” у којој су на дирљив и шекспировски начин описани последњи дани и кончина последњег деспота из лозе Бранковића Јована.
Три године по његовом упокојењу тело његово извађено из гроба пројављено је даром светитељства и положено је испред олтара у храму Светог апостола Луке у Купинову. О, великог ли дара и благослова над Купиновом и Сремом да тада у том времену у једном храму отац и син (Свети Стефан Слепи и Свети деспот Јован) молитвено битишу и да им реке народа долазе на поклоњење.
Деспотица Јелена, удова деспота Јована, је силом прилика била приморана на удају за хрватског племића Иваниша Бериславића, који је наредио да се мошти Светих деспота Стефана Слепог и Јована склоне из Купинова.
1507. године Максим и Ангелина, одевени у монашке ризе, отишли су са моштима својих ближњих у Влашку, а после две године вратише се поново у Купиново. Помоћу својих рођака Јакшића, и влашког војводе, 1509. године започињу изградњу манастира Крушедол, где су положили мошти Светих Стефана и Јована. О почетку поштовања Светог Јована Новог сазнајемо из житија мученика Георгија Кратовског. У житију се наводи да се Јован „пројавио“ три године након смрти. У писму руском великом кнезу Василију, из 1509. године, праведна Ангелина говори о свом сину као о светитељу. У служби светом Јовану Новом помиње се да његове нетрулежне мошти мироточе.
Целокупне мошти Светог Јована Бранковића су заједно са моштима осталих Светих Бранковића почивале у манастиру Крушедолу, све до 1716. године, када су их Турци заједно са манастиром запалили. После тог трагичног догађаја, честице моштију светих Бранковића остале су нетакнуте. Међу њима била је и честица стопе Светог Јована. Ове светиње се до данас чувају у крушедолској обитељи.
У једном руском рукопису име светог Јована Бранковића помиње се већ у 1612. години. Опширно житије Светог Јована било је одштампано у Београдском Србљаку 1861. године. Заиста, остаци светитеља били су прослављени многим чудима и благодатном снагом која је од њих истицала. Познат је чак и случај исцељења једног запоседнутог агарјанина. Био је исцељен и један младић, који је лежао болестан осам година. Лик Светог деспота српског Јована Новог сачувао се на фрескама манастира Крушедола и на различитим иконама, где се он често приказивао са осталим светим Бранковићима.
Тим поводом у радости празновања Светог деспота Јована Бранковића, у суботу 23. децембра, у храму Светог апостола Луке у Купинову је служена Света Литургија. Свету Литургију је служио домаћин светог сабрања у Купинову, јереј Бојан Весић, који је по завршетку богослужења благословио славске дарове.
Отац Бојан је честитајући празник Светог деспота Јована Бранковића поучио благоверни народ који је дошао са многих страна, да сви треба да следимо путем Светих Бранковића, јер су нам они мерило и показатељи пута ка вечном животу.
За сав благочестиви народ припремљена је трпеза љубави.
Приредио: Александар Јеловац
Извор: Радио Српски Сион
