У парохијском дому бечменске цркве Светог Саве у петак 1. децембра 2023. године представљена је књига „Огњена Марија Ливањска“ публицисте Буда Симоновића који живи и ради у Подгорици.
После заједничке молитве уводно слово произнео је старешина цркве, јереј Немања Бошковић, а модератор је био др Милош Дамјановић. У препуној сали парохијског дома присутнима се обратио и г. Никола Петровић, председник Удружења Огњена Марија Ливањска, као и г. Тодор Бошковић.
Све што је те вечери изречено прате бол и туга, тишина…и неверица, опет иста: да се тако злочиначки убијају недужни Срби. Сведочанства о стравичном страдању Срба у Босни од стране Хрвата усташа у Другом светском рату пробудила су емоције. Књига која је доживела седам издања и преведена на енглески језик, базирана је на причама неколико Срба који су неким чудом успели да преживе бацање у јаму дубоку више од 40 метара.
Будо Симоновић да ништа није написао осим ове књиге, било би довољно да остане записан као Човек који је достигао врхунац у истраживачком новинарству. Ниски поклон пред Будом Симоновићем и његовим рукама којима је држао перо, те сотворио сведочанство о страдању Срба ливањског краја. До сада се нико није нашао да оповргне иједан ред ове књиге. Он је са неколико Срба, потомака, сишао до пакла кроз јаме и гледао је својим очима кости нејачи српске, српских жена, девојака, мушкараца…
У јаму Равни Долац, у околини Ливна, побацано је на Огњену Марију 1941. године 218 жена и деце из Горњих и Доњих Рујана. Књига Огњена Марија Ливањска је исповест сведока којима је Будо Симоновић дао реч. Аутор је казао како је у јуну 1990. године дошао у Ливно, место на којем се десио злочин неописивих размера.
“У једном тренутку сам кроз разговор са Станом Црногорац сазнао да има укупно 14 преживелих из јаме, међу којима су многи изгубили своје најближе. Неки су страдали тако што су их убиле усташе, док су неки живот оставили у јами у коју су их гурнули комшије и пријатељи Хрвати. Мени је невероватно да су неки успели да преживе пад у тако дубоку јаму и да током месец дана буду без хране и воде. Слике преживелих показују исушене људе, кожу која виси са костију. Већина њих је имала само око 30 килограма. Сви ти људи који су преживели нису у наставку својих живота трчали за осветом, а многи су знали људе који су их бацали у јаму. Ни зла ни клетви није било у њима. Они су се злочинцима осветили тако што су наставили са животом упркос (породица Бошковић данас има 43 потомка) неизбрисивом и болном сећању на велику трагедију” – казивао је Симоновић.
Текст, фотографије и звучни запис: Зорица Зец
Извор: Радио Српски Сион
