ЗЕНИЦА ОКА МОГА ТЕБИ ЈЕ ГНЕЗДО 

(Наслов оригинала: Mes pupilles conserveront l’eclat de ta beaute)

Аутор: Високопреподобни Архимандрит Илија, Манастир Преображења Господњег у Терасону, Француска Издавач: Манастир Велика Ремета 

За издавача: игуман Стефан; поговор: јереј Никола Ерцег, стр. 206, Велика Ремета 2023; наслов оригинала:

Са благословом Високопреподобног архимандрита Стефана игумана великореметског, светло дана је угледала књига Зеница ока мога Теби је гнездо, књига путописа, на дар српској браћи Косова и Метохије, Србије и Црне Горе. Књига се налази на штанду Српске Православне Цркве овогодишњег 66. Међународног сајма књига.

„Све препоруке широј читалачкој јавности нашој и светској јавности, колегама, уметницима и историчарима  уметности, музеолозима и онима који се баве заштитом споменика културе, археолозима, историчарима, етнолозима, антрополозима, византолозима и славистима, институцијама које имају за циљ очување наслеђа, да се овај терор сместа заустави снагом интелектуалног ауторитета. Будући да смо сведоци вандализма непознатог цивилизованом свету, данас, почетком трећег миленијума, имамо само једно питање: Зашто?,“ пише јереј Никола Ерцег у поговору књиге.

Доносимо уводно слово Архимандрита Илије:

Србима

У доба Отаца који су живели у пустињама, било је много ходочасника жедних преумљења и духовног живота, који су посећивали те монахе и те пустињаке у њиховим скровитим местима. Када би били примљени, што се није увек дешавало, добијали би на дар разговор као знак прихватања, чак и гостопримство – према приликама, или послушању сваког монаха. Одлазили би увек укрепљени да наставе да живе, оснажени примером који им је био дат, речима које су примили. Тим сусретима, одговорима на своја постављена или непостављена питања, они би разазнавали – али не увек – Реч коју је Бог упућивао њиховом срцу и тиме би се окористили за сопствени живот. Настављајући то исто, двадесет шест ходочасника из манастира Преображења Господњег предузели су двонедељно ходочашће по Србији, Косову и Црној Гори, овога месеца јула, године 2019. 

Приповедањем које састављам по повратку, надам се да ћу предочити нека осећања или утиске које смо сви добили. На захтев неких људи који су, одмах по повратку, морали да одговоре на свакодневне задатке и обавезе у вези са струком, студентске или породичне – обавезе које не трпе одлагање и које попут гумица бришу памћење, завршио сам са успехом ово причање. Желим да овај извештај учврсти наше сећање на места која смо посетили и личности које смо срели. Нека то буде скрушени запис. 

Читаоци ће ми такође опростити одступања која сам морао да начиним причајући о догађајима, оживљавајући сећање на посећена места за време разних путовања, или на живе људе, или на оне који су већ отишли Оцу. Ако то чиним, разлог за то је што се они уписују у наше садашње ходочашће као припрема која налази своје испуњење током нашег садашњег путовања. И пошто много дугујемо тим сусретима у нашем упознавању заједничког живота у Цркви, током ових последњих четрдесет година, ово је начин да захвалимо Богу због њих, и да тако довршимо путовање које је уистину било равно увођењу у тајну. 

Ви, мени веома драги саходочасници, ако читате овај путопис, молите се за онога ко је био ваш водич, како би и он имао праве користи од тих изузетних искустава кроз која смо заједно прошли и којима сте много допринели.

Напослетку, чврсто молим нашу браћу и сестре из Србије који ће можда прочитати ове редове, да се не осете повређенима због откривања мишљења или причања о догађајима које сте проживели болно и трагично, великих несрећа које могу само да у Вашем памћењу оживе успомене које бисте волели да обришете. Било би ми жао, ако би вам овај дневник нанео бол. Напротив, његов једини циљ јесте да, са овог становишта, људима добре воље са Запада – њих има, и не мало, покуша да открије стварност коју смо искуствено дотакли, срцем опажали и у души делили са Вама, са циљем да се те ствари више не догоде – ако Бог тако изволи, и да поново доживимо наше пређашње лепо осећање братства. Заједнички живот који неки нису заборавили – ни са једне, ни са друге стране наших политичких и узајамних граница. Знамо да би то братско осећање могло да се доживи само у нашем трагању за заједничким животом у Богу, и за Бога. У томе налазимо код Вас онај традиционални животни полет ка Њему – у православној Цркви, са циљем да га пренесете, ако Бог то хоће, нашим сународницима… Нека Ваша скрушеност не буде више рањена нашим погледом јер извесно је да Ви можда нисте само оно што смо видели, али оно што смо опазили о Вама и о Вашој судбини, јесте и оно што Ви чините. Ниједан ходочасник не би могао да ми противречи. Стога, није безразложан првобитни наслов који сам хтео да дам овом путопису, који је гласио „Химна нашој српској браћи“ али напослетку више сам волео да преузмем узбудљиву реченицу из натписа на цркви Богородице Љевишке у Призрену, јер ово што описујем јесте оно што су наше зенице сачувале о Србији, Косову и Метохији и Црној Гори. 

Aрхимандрит Илија

Превод књиге са француског: др Јовица Станковић; стручни сарадник на књизи: ђаконица Даринка Михаиловић, аутор фотографије на корицама књиге је Хаџи Марко Вујичић.

Благодаримо Зорици Зец за достављен извештај.

Извор: Радио Српски Сион