Поводом упокојења протојереја-ставрофора Симе Вишекруне, умировљеног Архијерејског намесника старопазовачког и пароха новобановачког, новине Српске Патријаршије „Православље“ у фебруарском броју 341, обајвили су некролог који је сачинио ђакон Будимир Кокотовић, некадашњи протин наследник у конзисторијалној канцеларији Карловачког владичанства.

Упокојио се у Господу

протојереј-ставрофор Симо Вишекруна (1946–2023)

У молитвеном расположењу Оданија Рождества Богомладенца Христа, и у ишчекивању Новог лета милости Господње, на дан Светог исповедника Доситеја Загребачког, кроз Карловачко владичанство, Епархију сремску али и читаву Српски Православну Цркву, пронела се тужна вест, да се у Господу упокојио наш вољени прота Симо Вишекруна.

Прота Симо рођен је 16. фебруара 1946. године у селу Герзово, као четврто дете у породици која је мало пре његовог рођења остала „без главе“, Симиног оца по којем је он и добио име. Основну школу завршио је у Мркоњић Граду, а након тога Богословију Светог Саве у Београду са одличним успехом 1966. године. По завршетку војног рока у Книну, на позив тадашњег Епископа горњокарловачког Симеона (Злоковића) долази у Карловац 13. септембра 1968. године. Ту је започео своју црквено-административну службу, по којој је био препознатљив у читавој Српској Цркви. Духовно је стасао и увек је са поносом говорио: „Завршио сам највећу постдипломску школу, јер сам узрастао поред једног високообразованог и надасве мудрог човјека, владике Симеона, а ту је био енциклопедијски образовани прота и професор, полиглота и историчар Милан Радека, ту је био прота Мане Лазић, ког сам наслиједио на мјесту секретара Епархије горњокарловачке, али ту је био и веома практични и вичан парохијском послу прота Душан Дејановић.“

Године 1974. ступио је у брака са супругом Драгицом (рођ. Миљановић) која му није била само супруга, брачни друг и животни сапутник, већ заиста друга половина једног бића. Добили су три сина – Милана, Ђорђа и Душана. А како се у Јеванђељу каже: „Да добро дрво добре плодове рађа“, тако је прота подарио Олтару Цркве Христове, два своја сина, ђакона Ђорђа и свештеника Душана. На дан Светог оца Николаја 1974. године у Саборном храму у Карловцу, епископ Симеон рукоположио га је за свог ђакона, а убрзо га је произвео у чин протођакона.

Прота Симо верно је служио епископу Симеону, као његов ђакон и протођакон, секретар и возач, али и прави духовни син, више од две деценије. Његов живот у Епархији гоњокарловачкој и Карловцу није био лак. Дијапазон његових послушања и послова кретао се од мешање малтера, чишћења шута и голубињака са црквених звоника, преко свих врста административних послова у канцеларији и теренских послова, све до пријама и састанака са највишим личностима Цркве и тадашње државе. Тако да у новијој историји Епархије, не постоји храм, парохијски и манастирски конак, у којима није уградио бар једну циглу са великом љубављу. Нити постоји ни један догађај у друштвеном и духовном животу православних Срба Горње Крајне у којима није бар не неки начин учествовао и сведочио прота Сима. Заједно са владиком пео се на Велебит и силазио у вртаче, да би опојали свете новомученике који су деценијама чекали своје опело…

Све тешкоће, немаштине, боли али и боли свога народа прота је са својом породицом с радошћу подносио, јер су веровали владикиним речима и знали су: „Да је увек часније бити тамо где је теже.“ Зато је владика увек говорио: „Симо Вишекруна, протођакон и секретар Епархија, десна је и лева рука моја, без кога би функционисање многих послова у седишту Епархије у Карловцу било готово немогуће!“ Заједно са својом породицом, прота Симо је владику Симеона, гледао као родитеља, дохранио и достојно сахранио и зато је немогуће говорити о њему а не споменути владику Симеона и немогуће је говорити о епископу Симеону а не споменути његовог протођакона Симу. Они су истински обележили други половину двадесетог века Епархије горњокарловачке у тешким послератним, а на жалост поново и предратним временима.

Услед ратних дешавања прота са својом породицом напушта вољени Карловац, Радићеву улицу, Светониколајевски храм 13. септембра 1991. године, на исти датум када је пре равно 23 године у њега дошао и више се у њега никада није вратио. Привремено се настанио на Вељуну, месту где је службовао Свети свештеномученик Бранко Добросављевић, чију је икону прота Симо 2000. године свечано унео у Спомен храм Светог Саве на Врачару поводом његове канонизације. Рукоположен је у свештенички чин на Никољдан 1991. године у истоименом храму у Блатуши, а почетком 1992. године постављен је за пароха у Слуњу, а обављао је и дужност Архијерејског намесника карловачког.

У тим тешким година првенствено је био пастир своме стаду, са којим је делио и добро и зло. Својим парохијанима али и свештеницима увек је говорио: „Да у сваком рату, па и овом треба чувати своје животе, чувати животе оних који су поред нас, али сачувати и образ, јер после рата образу се суди!“ Његова добра дела у тим тешким временима не могу се избрисати или заборавити јер су многобројна, а не могу се ни сва знати јер су многа била тајна за нас људе, али видљива пред престолом Божијим. Обрисао је многе невино проливене слузе, мајки, старица, удовица и нејаке дјеце. Свештенство Епархије горњокарловачке у њему су видели духовног горостаса љубави Христове, духовног родитеља, чувара јединства нашега народа и борца за опстанак православних Срба на Кордуну, Банији и Лици у најтежим временима новије историје.

И заиста велика су и дан данас видљива сва протина добра дела, и то сви ми добро знамо, ми који о томе говоримо, а још боље знају они који о томе ћуте или покушавају да их умање.

Када је почетком августа 1995. године дошло до егзодуса српског народа из Републике Српске Крајине, сав народ је напустио Слуњ, а међу последњима је прота Симо напустио своју парохију, носећи са собом црквене матице, архиву, сасуде и одежде за Света богослужења, мислећи да иде негде привремено и да ће се убрзо са својим парохијанима вратити, али се дуга колона није заустављала све до Бањалуке и Србије. Стигао је у Београд и није му ништа преостало него да за себе и своју породицу потражи нови кров над главом – јер повратка није било. Благодарећи Епископу сремском Василију, који је духовно поникао из манастира Гомирја, прота је добио службу на новоформираној парохији у Новим Бановцима, где је службовао све до одласка у пензији 2012 године.

У Епархији сремској и Новим Бановцима заорао је дубоку бразду, са оним истим еланом са којим је раскрчивао згаришта и стратишта Епархије горњокарловачке. Из тих бразди изникла су многа добра, међу којима треба споменути храм Светог Василија Острошког, који је са својим парохијанима из темеља подигао и црквено-певачко друшто „Острог“, које је са својим синовима основао. Поред парохијски обавеза обављао је и дужност Архијерејског намесника старопазовачког. За ревносни и пожртвовани туд на Њиви Господњој, епископ Василије одликовао га је напрсним крстом 17. фебруара 2002. године.

Одласком у пензију, брига проте Симе за Цркву Христову не престаје, јер свакодневно одлази у Новобановачки храм и даље активно учествујући у богослужбеном животу Цркве, настављајући својим личним примером проповедати Реч Божију. Радост у пензионерским данима причињавале су му његове унуке Ленка, Јована и Нектарија, а приметан врхунац радости му је било рођења унука Стефана, наследника презимена Вишекруна. Ипак, радост му је помутила болест средњег сина – ђакона Ђорђа, који је након дуге борбе уснуо у Господу на дан прослављања породичне славе Светог Јована Крститеља, 2015. године.

У 2022. години прота Симо отпочео је тешку борбу са опаком и незаустављивом болешћу. Кроз колико болова и духовних борби је прошао, то само он зна. Али, оно што знамо ми, који остајемо иза њега – ни у једном тренутку није роптао. Сваку муку је прихватао као праведни Јов, са великом вером и љубављу према Богу и роду. Па и у последњим тренуцима овоземаљског живота, док се борио за последње удисаје, остао је миран и захвалан Богу.

У понедељак, 16. јануара 2023. године Заупокојену Литургију у храму Светог Василија Острошког у Новим Бановцима, служио је архимандрит гомирјски Михаило уз саслужење свештенством из више Епархија наше Цркве. Опело над уснулим протом Симом служио је Његово Преосвештенство Епископ сремски Василије, уз саслужење архимандрита гргетеског Доситеја, великореметског Стевана, гомирјског Михаила и педесетак свештеника и тројицом ђакона. Од проте Симе опростили су се Преосвећени Епископ Василије и протојереј-ставрофор Мићо Костић, парох ријечки (Епархија горњокарловачка), говорећи бираним речима о овом тихом духовном горостасу истичући: „Православна Горња Крајина и данас великим дијелом живи од мукотрпног вишегодишњег труда проте Симе, који је стигао у сваку парохију, храм у манастир Гомирје и који је свима давао утјеху, савете и охрабрења. Ми твоја млађа браћа свештеници и поштоваоци чуваћемо свијетлу успомену на тебе, који си нас својим многобројним дјелима задужио.“

Извор: Епархија сремска