Уочи празника Света Три Јерарха, 11. фебруара 2023. године у Светосавској сали при храму Свете Петке у Сурчину, свечано је отворена прва самостална изложба икона Александра Гавриловића, пониклог у овој светињи и духовног чада протојереја-ставрофора др Војислава Билбије.
На овом радосном сабрању о аутору и његовом призиву да слика иконе, говорили су протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо, негдашњи парох сурчинске цркве, проф. Милена Огњеновић, клинички психолог Влајко Пановић као и архијерејски намесник земунски Страхиња Голијан који је изложбу и отворио. У уметничком делу програма учествовала је Маја Проданић у пратњи Александра Гавриловића, затим Јана Вулиновић – ученица завршног разреда музичке школе “Петар Коњовић”, која је на клавиру извела једну Бахову композицију.
“Божји позив и призив осетио је Александар Гавриловић, сведок Истине у нашој Цркви. По својој скромности и ненаметљивости постао је право оличење смерног и тихог сведока Божанске Доброте из које исклијава дародавац иконописног сведочења…” саопштава нам отац Драгомир Сандо (у каталогу) који је ове вечери кроз надахнуте поуке пратећи и одрастање и узрастање Александра Гавриловића, као свештено лице објаснио циљ и смисао иконе, иконописања, а тиме и циљ и смисао живота и рада Александра Гавриловића, побожног слуге Божјег.
Александар Гавриловић из Сурчина рођен је 1979. године, ожењен, отац Јакова и Луке, дипломирао је на Вишој медицинској школи у Београду – смер физиотерапеут, као и на Православном богословском факултету 2015. године. Учио је иконопис код Татјане Филиповић, а значајан утицај на развој као иконописца имали су савети и сугестије оца Војислава Билбије. Већ 12 година живопише, преко 200 икона је живописао. Тренутно осликава један део иконостаса цркве у Ротердаму. Највећи број икона се налази у приватном власништву, али их има у многим богомољама, у манастиру Светог Антонија Великог у Аризони и око двадесетак икона у манастиру Рукумији.
Да је све у вези и да случајности не постоје, сведочила је проф. Милена Огњановић која је Александра Гавриловића упознала на једном предавању проф. Влајка Пановића са којим су ето, сви данас у вези и којег је и Сурчин прихватио као најрођенијег, најближег, јер у њему препознаје љубав према ближњем и радост због сусретања са Богом и људима. Како је и сам Влајко Пановић рекао, њега је радост због дела Александра Гавриловића довела на отварање изложбе а онда је већ како га и познајемо, топло и исповедно причао о њему, првим сусретима и ономе што је данас објединио у себи. “Господ нам пружа многе велике могућности и таланте, само кад му се обратимо…и тако, после много упорности и труда настала је Салетова (како Александра Гавриловића сви зову) прва икона и то икона Светог Николе” рекла је проф. Огњановић. Од тада до данас, све што је чинио, Александар Гавриловић је учинио на славу Бога и Светитеља и све што је имао да каже за 12 година живописања, казао је иконама.
На изложби су били присутни проф. зидне слике на Академији СПЦ за уметност и консервацију, Владимир Д. Карановић који живопише у сурчинској цркви Светог апостола Матеја, секретар Академије, Тијана Стаменовић, Горан Петровић, Драго Вулиновић, аутор неколико значајних књига и многобројни представници из области културе и стваралаштва. Велику подршку за овај подухват који је окупио од родбине до пријатеља, мнохобројних верника, пружило је свештенство цркве Свете Петке и Градска Општина Сурчин са својим службама.
Текст, фотографије и звучни записи: Зорица Зец
Извор: Радио Српски Сион
Звучни записи: Протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо; Александар Гавриловић – иконописац и Влајко Пановић – клинички психолог
