У четвртак 5. децембра 2019. године у препуној свечаној сали Основне школе „Вук Караџић“ у Сурчину одржано је Општинско такмичење ученика Веронауке из беседништва, у органиазцији вероучитеља г. Николе Ерцега и наставнице историје гђе Јелене Марковић.

Тема овогодишње беседе била је: „Ја хоћу да личим на себе“, Мирослав Антић.

Чланови жирија били су: протођакон др Сава Милин, ђакон у капели Свете Петке и Цркви Ружици на Калемегдану у Београду и доцент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду; гђа Бранка Пујић, драмска уметница и професор на Факултету драмских уметности и г Драго Вулиновић, новинар и публициста.

Присутнима се обратио директор школе г. Драгојле Секулић и пожелео срећан рад.

На почетку самог такмичења обратио се протођакон др Сава Милин.

Беседници на Општинском такмичењу

Учесници такмичења били су ученици седмог и осмог разреда,  доносимо делове неких беседа доносимо:

*Док смо млади, треба да се постарамо да у будућности постанемо особе које умеју да воле, да се брину, да помажу и имају разумевања. Зато ја хоћу да личим на себе и будем своја, свидело се то некоме или не. Покушаћу да останем своја упркос другим мишљењима и да у будућности постанем пре свега човек, а касније све остало. Волела бих да једног дана и своју децу изведем на прави пут, тако што ћу их научити да гледају срцем и да воле и поштују и себе и друге, без обзира на различитости.

Нађа Ћирић, 7/1, ОШ „Вожд Карађорђе“, Јаково, наставник Немања Ђорђевић

*Приче о моралу и етици, која нам се често чини превазиђена, углавном долазе од највећих грешника. Знате ону изреку: „У туђем оку види трн,а у свом не види балван.“ Питам се зашто је то тако? Докле овај свет иде?

У потпуном смо процепу између својих снова и жеља. Данас, малодушност гуши срдачност, цинизам убија дивљење и неправда кињи част. Тешко је бити човек у овом нехуманом свету. Јуче, сретнем на улици једну своју познаницу. Хладно ми отпоздрави на моје здраво и мој широки осмех. Знате оно када се од свег срца, искрено некоме обрадујете, па вам сину сви зуби. Остадох залеђена. Да, верујте ми, залеђена као смрзнута риба и нема. Сујета убија, а јача када се подгрева охолошћу. Тако је то са људима, гасе се и пале као фењер ноћи. Неки светле стално, неки трепере, а други само забљесну на трен и прегоре. Никад више и не покушају да се упале.

Марија Јовановић, 7/1, ОШ „Вожд Карађорђе, Јаково, наставник Немања Ђорђевић

*Најлакше је бити као други. Утопити се у маси и бити лоша копија. Бити посебан и јединствен пало је у маглу заборава. Данас, бити свој значи и бити другачији од осталих. Истицати се у мору истих људи постало је срамота. Ходницима школе марширају исти брендови патика, мајица, дуксева… А дете због страха од одбацивања и неуклапања улази у талас и постаје део велике плаве површине. И, како изронити? Како у целом том хаосу пронаћи себе?

Копије су робови оригинала. Као у војничким редовима слепо прате вођу без имало самопоуздања. И без свог става. Они зависе од туђих мишљења, а њихово се никад не чује. Одговорност да сами доносе одлуке с временом бледи. Губе способност да самостално размишљају. Бежање из тих војничких одреда чини се као немогућа мисија. А требало би бити захвалан на ономе што имаш и ономе што јеси. Учини нешто добро за себе! Смеј се! Научи нешто! Даривај срећу људима које волиш! Оним другима је то страно, поквариће…

Буди храбар! Победи себе и узми живот у своје руке!

Невена Јовичић VIII-1, ОШ ,,22.октобар“ Сурчин

* Одбијам да живим у свету у коме мораш бити исти као сви да би био прихваћен. Супростављам се томе!Супростављам се онима који нам суде због наше жеље да будемо своји!Да сами бирамо,да сами доносимо одлуке.Не желим себе да изгубим у свету у коме људи не схватају да мораш бити оно што јеси да би био срећан.Ја сам срећна сваког дана свог живота!Поносна сам на то што сваког дана видим свој одраз у огледалу који ме подсећа да никад не одустанем.Да увек будем оно што јесам.Једна чиста и искрена душа која се свим силама бори да задржи право на своје жеље и своје снове.Кажу ми често да сам млада,да не разумем живот,да не схватам шта живот носи.Али нико од њих не схвата да је рођен под срећном звездом.Мајке су нам дале живот!Зашто онда да дозволимо да нам други њиме управљају?

Сара Вукићевић 8-3 ОШ „ Вук Караџић“ Сурчин

*Шта то добар оригинал треба да има, запитате ли се некада? Ако мене питаш треба да будеш своја. Ако ви носе скупо, ти носиш јефтино, схватила сам да тада добијам свој оригинал. Ако сви мисле да је нова мода лепша, ти више воли ону старију. Или пак ако сви глуме, ти се издвој, па певај.

Зар није циљ живота да се опробамо у свему, да стичемо нова искуства и да будемо своји. Ето то јам ја, ја желим да будем глумица, желим да верујем у себе и желим да ви, тј. ти малена верујеш у ебе. Никада немој да одустајеш, немој да кажеш да се пуно издвајаш. Ако мене питаш лепше је издвајати се, лепше је бити оно што јеси, него оно што ниси. Лепши су природни нокти, кратка коса, па и оне бубуљице. Лепше је бити свој.

И сад за крај желим и вас да питам. да не испадне да сам нарцис, мислим јесам, али ето то сам ја, и нећу да се мењам. Да ли сте икада стварно сели и размислили ко сте ви уопште, на кога личите и шта у ствари желите? Да ли сте икада стварно послушали Мику Антића и рекли: ,, Ја хоћу да личим на себе!“? Па и са сто препрека личићете, бар по некој малој ствари. Знам да хоћете, сигурна сам да хоћете.

Дуња Милојевић 7-3 ОШ „Вук Караџић Сурчин“,

*Јединственост и једнакост, два наизглед једноставна појма. Један епитом креативности, а други равноправности. Сматра се да би једнакост опстала, требало би угушити јединственост и понашати се као сви остали. Зашто је то тако? Зашто гушимо јединственост, заслужну за све што смо досад постигли? Лакше нам је бити део групе, облачити се по стандардима, причати и понашати се исто као сви остали, претварати се да смо нешто што нисмо, желећи да будемо део чопора. Али, које добро нам то доноси? Ако сви постану потпуно исти, свет губи смисао. Трудећи се да се не истичемо и останемо „испод радара“ не чинимо ништа осим ограничавања себе као особе и самовољног присиљавања да, иако нешто не волимо, морамо да то урадимо јер је „модерно“ или јер то „баш сви раде“.

Несигурност нас већином доводи у позицију где сви људи који желе да се уклопе, постану једно велико крдо оваца са којима можеш радити шта год пожелиш, јер знаш да оне немају мозга да ти се супротставе. Она искра креативности и јединствености коју смо некада имали се полако гаси, и биће потпуно заборављена, гурнута под тепих као прашина, нешто што не би требало да се види. Желела бих да то променим, да покажем свету да, иако си другачији и скроз-на-скроз „луд“, то може бити добра ствар. Размислите, да су Леонардо да Винчи, Никола Тесла, Алберт Ајнштајн, браћа Рајт и Лимијер у једном тренутку стали и рекли: „Шта ја ово радим? Ово су глупости, праве глупости. Требало би само да одустанем „, да ли би имали све што данас имамо?

Ђурђа Ђукић, 8-4, ОШ „Стеван Сремац“, Добановци

* Ја хоћу да личим на себе….лепо звучи…..Али, ко сам ја, заправо у гомили медиокритета, апокалипси културе и сумраку свести? Да ли је добро бити ја и како остати нормалан у црној рупи савременог друштва где су вредности до те мере померене да бити свој, у ствари, значи бити обележен, у најмању руку као чудак или  социјални богаљ.

Понекад на сва та питања и немам одговор. Одрастање је само по себи окрутно, а поготово у данашњем друштву које на сваком кораку осуђује, одмерава и кажњава без злочина. Никад ниси довољно добра, довољно лепа, довољно мршава, довољно популарна да би била друштвено прихваћена. Да ли је то уопште и потребно да би мене дефинисало као личност, питам се. Често се срећем са предрасудама, углавном ме криво процене, јер ме заправо нико стварно и не познаје. Не отварам се много људима, још нисам упознала особу пред којом могу да се оголим, спустим маску и отворим карте. Kада те више пута повреде, научиш да се добро чуваш, набациш осмех и идеш даље. Често ми кажу да сам превише затворена и изолована, али и то је свакако боље него да будем у лошем друштву. Другарство.Tо је посебна прича. О томе само могу да слушам митове из неких старих, бољих времена. Тога данас више нема, и бојим се једног дана ће и потпуно нестати. Остаће само завист, љубомора и површност.

Резултати такмичења

Награде за писане беседе

Прво место за најбољу писану беседу добила је Теодора Мајић ОШ Стеван Сремац Добановци.

Друго место за најбољу писану беседу добила је Нађа Ћирић ОШ Вожд Карађорђе, Јаково.

Треће место за најбољу писану беседу добила је Невена Јовичић ОШ 22 октобар Сурчин.

Сви ученици су добили за награду књигу Мирослава Антића „Плави чуперак“.

Најбољи беседници

Прво место за најбољег беседника је добила Ђурђа Ђукић из ОШ „Стеван Сремац“ из Добановаца.

Друго место за најбољег беседника је добила Сара Вукићевић и Дуња Милојевић  обе из ОШ Вук Караџић Сурчин.

Треће место за најбољег беседника припало је Теодори Мајић, Андреи Царић, Милани Јовичић.

Захвалнице за учествовање у такмичењу из беседништва добиле су ученице: Марија Радуловић и Марија Јовановић.

На самом крају такмичења после уручења признања, обратила се члан жирија, гђа Бранка Пујић која је оцeнила беседе изузетним ауторским стваралачким чином и рекла у име жирија и свих присутних да са оваквом децом нема страха за будућност.

Све похвале труду вероучитеља г. Николе Ерцега и наставнице историје гђе Јелене Марковић, директору школе и његовом особљу за изузетно гостопримство и препознавање свих акција на добробит ученика и школе.

Организатор такмичења су Пријатељи деце Општине Сурчин и Културни центар Градске Општине Сурчин.

Извор: Сајт „Епархија сремска“