Беседа протојереја-ставрофора Јована Петковића, ректора Карловачке богословије, на представљању књиге Споменица Владичанства сремског у свечаној сали Карловачке богословије, децембра 12. лета Господњег 2014.

„Ваше Преосвештенство, часни оци, браћо и сестре, даме и господо, драги ученици,

Пред нама се налази књига Споменица Владичанства сремског коју је написао господин Срђан Ерцеган. Налазећи се у божићној радости, сада када смо ушли у пост и припремамо се за велики догађај Христовог Рођења, за празник који је основ свих других празника и друга је Пасха, морамо се сетити и службе у навечерју празника на Бадњи дан, стихире коју је саставила монахиња Тарсија у деветом веку.

Ко је монахиња Тарсија? Монахиња Тарсија је несуђена византијска царица. Обичај је био да ако цар ступи на престо, а није ожењен, да се за њега уприличи свечаност. Цар би тада девојци која му одговара даривао јабуку. Тако је то било и за време цара Теофила почетком деветог века. Позване су девојке из царства, а међу њима и Тарсија. Које је било њено мирско име, не знамо. Знамо да јој је цар дао јабуку и она је, по слободној вољи, одбила јабуку, само из њој познатих разлога. Цар је тада казао да од жене долази свако зло, на шта је Тарсија одговорила да је од жене дошло и највеће добро – наше спасење, дошао је Христос – при том мислећи на Пресвету Богородицу.

У данашњим богослужењима певају се њене стихире на неколико празника: током Велике страдалне недеље, на Рођење Светог Јована Претече, на служби Мученицима, на Бадњидан стихире на Господи возвах, и стихира На Слава на Господи возвах.

Римски император Август је наредио попис становништва. Хтео је да има уређену државу и својом влашћу укинуо је многовлашће међу људима. То је основ божићне службе, и монахиња Тарсија каже у стихири да, ето, цар Август својом влашћу укида многовлашће, Христос се рађа од Дјеве у Витлејему.

У царству је био попис за време цара Августа, а ми добијамо трајни запис о личности Христовој, о Богочовеку Христу. Наша људска природа је од тада постала неодвојива од Његове божанске природе, у сву вечност, и Христовим Рођењем укинуто је многовлашће међу људима.

Постоје два прилаза или схватања историје: грчко, јелинистичко, кружно, које је безизлазно, и стално кружи без смисла; и друго, хришћанско – које има извор у Богу и опет долази Богу. Кретање историје је овде праволинијско.

У нашој Цркви све оно што је прошло, јесте и садашње; што је садашње, то је и будуће; и оно што је будуће, што је последње, то је и прво, то је и садашње. И због тога је врло важан наш однос који имамо у нашем животу, а томе нас учи сам литургијски живот; не само да нас томе учи, него опимиње да тако и живимо.

Споменица Владичанства сремског представља врло вредан запис. Представља историју једне епохе. Иако први део књиге говори о историји до наших дана, други о манастирима, а трећи о црквеним општинама, она је, ипак, запис садашњег стања у нашој помесној Цркви, тачније, у данашњој Епархији сремској.

Прво, ова књига се придружује славном делу Мате Косовца, његовом Шематизму објављеном 1905. године; придружује се Шематизму Димитрија Руварца из давне 1900; шематизму Карловачке митрополије око половине 18. века. Тако, ова споменица је од непроцењиве вредности и драгоцености не само за науку, него и за наше битисање. Она је наш тестамент, наше сведочанство.

Не заборавите да се и Свето писмо на латинском назива тестамент, Testamentum. А шта је тестамент него завештање, сведочење. И Споменица Владичанства сремског је завештање и сведочење будућим нараштајима о нечему што ће проћи, али неће тек проћи да би нестало заувек; оно и надаље остаје и стоји.

Књига се придружује попису манастира који је објавио Димитрије Руварац 1771. године, запис о томе како су манастири изгледали – што је непроцењиво и драгоцено и за наше време. Она се придружује жељама митрополита Викентија Јовановића, митрополита карловачког, који је почетком 18. века у свим местима увео обавезне матичне књиге. Он је послао архиђакона Викентија Стефановића да обиђе све парохије и сва места и попише стање цркава, стање свештеника, богослужбене књиге, што су данас непроцењиви и драгоцени подаци.

Књига се придружује и истраживањима Илариона Руварца, његовим двама шематизмима: из 1884. године о попису свих епископа у Срему од почетка до његових дана, док други шематизам из 1889. године описује манастире, такође од непроцењиве важности за наше време. Ту је и Радослав Грујић са сјајним студијама о Карловачкој митрополији објављеним у Гласнику Историјског друштва и у другим стручним часописима. Све су ово данас незаобилазни тестаменти српског народа, као и Грујићева Историја борбе српског народа у Хрватској, Аустрији, и многа друга дела која сведоче о нама.

У Споменици Владичанства сремског, како рече епископ бачки Иринеј (Буловић) на њеном представљању на 59. Међународном сајму књига, употребљен је термин Владичанство, што је помало заборављени назив, али значајан. Тако је и Радослав Грујић назвао своје дело Пакрачко Владичанство.

На представљању наше књиге на овогодишњем Међународном сајму књига, како и пише у предговору, Драган Станић, председник Матице српске, дао је окосницу целокупне књиге из прошлости, а то је да је упокојење патријарха Арсенија Чарнојевића у Бечу октобра месеца лета Господњег 1706. ставило Српску Цркву у овим крајевима пред разрешење питања нашег односа са Пећком патријаршијом.

То је на крушедолским саборима решено у смислу што је донета одлука да Црква у Аустрији, тачније звана Крушедолска митрополија, остаје верна Пећкој патријаршији од које није тражила самосталност, аутокефалност, него само аутономију.

Много је драгоцености у Срему! Човек не зна одакле да крене и шта да изнесе као посебну знаменитост. Рецимо, највећа драгоценост су, међу другима, мошти светитеља: мошти Светог мученика Теодора Тирона, мошти Светих Бранковића, цара Уроша; мошти нам сведоче о васкрсењу мртвих. Оне нас уверавају да се живот не завршава гробом и смрћу; оне по дару Божјем чудотворе и сведоче, точе благодатна средства.

Овде у Срему се налазе најстарије мошти светитеља Теодора Тирона, који је био војник чувеног мармаритског пука у граду Амасији. Мученички је убијен будући да је стављен на ватру 306. године. Мошти овог светитеља су дошле у посед једнога бољара у Влашкој, и човек је напредовао док су мошти биле у његовом дому. Након његовог упокојења, супруга, иначе безбожна, није марила за мошти. Пошто је кућа била велика и трошна, жена је нашла једног Србина, Радована Ракића, који је претресао кров и оправљао кућу; њему се јавио Свети великомученик Теодор Тирон када је био при крају посла рекавши да не узима погођену цену за рад, него да узме његове мошти и однесе у манастир Ходош. Тако су Срби преко једног Радована Ракића дошли у посед моштију овог светитеља. Однео их је у манастир Ходош где су биле око 25 година, а затим су донете у Хопово. Помињу се у писаном сведочанству 1555. лета Господњег.

Касније су због аустријско-турског рата 1688. године однете у Шабац, у манастир Радовашницу, па су враћене у Београд, и тада је десна нога Светог великомученика Теодора Тирона однета у манастир Ксенофонт на Светој Гори. У то време су овај манастир држали Срби и зато су своји послали својима делић моштију.

А поменимо и то да је Раковац данас ставропигијални манастир нашег Епископа сремског Василија. Није случајно изабран овај манастир који је основан лета Господњег 1498. Основао га је неки Рака који је био коморник деспота Бранковића. Ово је врло интересантно, а знамо на основу летописа који је 1703. године саставио раковачки игуман Теофан. Коморник Рака је ишао са другом господом и у лову је убио јелена. Не говори се шта је било даље, али се зна да је он на том месту подигао данашњи манастир Раковац.

Међутим, када се вратимо мало у историју, видећемо да је ово врло дубок смисао: пре свега, наш Свети Сава полази у лов на јелене, али не иде у лов; под изговором да иде у лов на јелене, одлази у Свету Гору где се монаши. Пре њега Евстахије Платида је био ловац на јелене, али када је хтео да убије једног великог јелена, угледао је изнад његових рогова крст! И би му речено да се крсти, јер тада није био ни крштен. И он и његова породица буду крштени. Када је дошао на то место, откривено му је да ће убрзо и он и његова породица примити мученичку смрт; заиста, бачен је у врео котао и примио је мученичку смрт. А цар Давид говори у Псалмима да његова душа жуди и тражи Бога; као што кошута тражи воде, тако и он тражи Бога живога.

Из ове повести и летописа игумана Теофана видимо: пошто је коморник убио јелена, према житијима светих, био је до тада грешнога живота. Његов плод покајања је данашњи манастир Раковац.

Зашто помињемо манастир Раковац? Лета Господњег 1686. била је Мохачка битка и Турци су попалили све редом. Такву судбину доживео је и манастир Раковац. Игуман Теофан се вратио и ништа није нашао; отишао је у Русију и оданде донео књиге: дванаест Минеја, три књиге Житија светих (у ствари, у свакој књизи по четири месеца), донео је и Јеванђеље. Био је изненађен када у тим књигама није нашао ништа о Србима сем о светитељу Сави и Светом Арсенију, а у Житијима светих нашао је повест о чудесима Светог Стевана Дечанског. И он први почиње да сакупља службе Срба светитеља. Ту, у манастиру Раковцу (пре Сеобе!) почиње да се формира књига Србљак, богослужбена књига која садржи службе Срба светитеља.

Ово је данас проверено доказано историјом, јер је летопис објављен у издању Матице српске, а публикован је и у књизи Лазара Дурчића – Исходишта и стазе српских књига осамнаестог века.

Морамо рећи да није било баш лако црквеним пастирима. Ива Огњановић је 1930. године у Загребу објавио књигу Помен знаменитих људи код Срба, са много података, а позива се на Милицу Стојадиновић Српкињу и на друге изворе.

Године 1807. дошло је до Тицанове буне у Срему када је сам Тицан из Врдника руководио побуном, а у то време је у Врднику посебно било изражено чарање, врачање, гатање, и вођен нехришћански начин живота. Митрополит Стеван Стратимировић је кренуо сам у колима у село Обратник да смири побуњенике, да их поучи и да им каже да то што раде не ваља. Када је улазио у село, зауставила га је стража, јер је Тицан издао наредбу да нико не сме ући у село. На позив да стане, Митрополит је одговорио: Како ви то, браћо Срби, тражите да се зауставим? Ја идем у Беч. Нико ме од других народа не зауставља нити ме било шта пита, а ви ме питате. Митрополит је заповедио кочијашу да крене и овај је ошинуо коње и кренуо, а један опали метак из пушке не би ли га убио. Митрополит Стеван Стратимировић нареди кочијашу да стане, окрену се и рече: Да Богда ти срце пукло! И Митрополит је кренуо даље. Сутрадан се десило сведочанство: тај човек, који је био прав и здрав, из чистог мира се упокојио.

Митрополит Стратимировић тридесет година није улазио у село Врдник, и после тридесет година добио је молбу да дође. Кад је дошао, видео је да у Врднику нема више ни чарања, ни врачања, ни гатања. Све се искоренило. Није баш било лако црквеним поглаварима, како казује и овај случај, да изађу на крај са проблемима.

Што се тиче верског образовања и учења о вери, наведимо да су коришћене књиге Захарија Орфелина, Јована Рајића, Дионисија Новаковића и Живковића. Јован Рајић је био познат по учености; чак се тада и говорило: учен као Рајић; провео је девет година у Кијеву. Од њега је био ученији Дионисије Новаковић који је једанаест година у Кијеву студирао богословље… Не заборавите да су синаити или исихасти, од времена Митрополита Ненадовића, пролазили кроз Карловце или боравили у њима, као и у фрушкогорским манастирима. О томе је писао Димитрије Руварац, који је објавио и комплетну историју Саборне цркве.

Књига Споменица Владичанства сремског заиста представља драгуљ времена које ће сведочити и за будуће и за прошло време…“

забележила Зорица Зец
Извор: Епархија сремска