Поводом године посвећене породици у Епархији сремској у храму Рођења Пресвете Богородице у Батајници, 21. маја 2017. године, одржано је предавање на тему: Православна породица код Срба кроз векове.
Предавачи су били: др Драгољуб Марјановић, византолог и научни сарадник Философског факултета у Београду и докторанд Радован Пилиповић, директор архива Српске Православне Цркве.
Др Драгољуб је, између осталог, рекао да немамо много писаних трагова о томе како је изгледао свакодневни живот у једној средњовековној српској породици. Заправо, у средњем веку и не постоји термин породица. Постоји реч „пород” која се односи на децу која су произашла из благословене заједнице мужа и жене. У средњем веку, породица у облику каквом је ми данас познајемо, називала се кућом. Читајући житије светих ми видимо да је породицу карактерисала изузетна побожност. Постоје случајеви да се брачници по договору раставе, али то је било искључиво ради виших циљева – да би сваки појединачни члан све своје физичке и умне силе усмерио ка служењу Христу. Тако имамо пример жупана Немање и његове супруге Ане, који су напустили владарски престо и замонашили се. Данас их славимо као светитеље Цркве Божије. Њихов пример у нашој историји свакако није усамљен.
Морамо знати да је средњовековну Србију, као и целу Европу, одликовало аграрно – преиндустријско друштво. У том смислу чланови породице били су више упућени једни на друге. Они су правили сопствене алатке, обућу, одећу, итд. Дакле, били су сами себи довољни за преживљавање, а уједно, кроз заједницу човек је могао лакше да измирује своје феудалне обавезе.
Брак између мужа и жене је сматран Божијом творевином и Божијим благословом. Тако свако развргавање те светиње сматрало се као одступање од Божијег закона. Средњи век не познаје систем лажних индивидуалних слобода, стога, самачки живот као такав није постојао. Људи су ступали у брак или одлазили у манастир. У сагледавању брачних односа тога доба увелико нам помаже Жичка повеља краља Стефана Првовенчаног и Душанов Законик. Из њих сазнајемо да је брак склапан у оквиру сталежа, а брачна веза није се могла растурити тек тако. Човек није могао склопити нови брак ако му је претходна жена жива, а за развргавање брачне заједнице, закнодавац је предвиђао велике казне. Тако, ако се властелин разведе морао је држави да плати шест коња, војник два коња, а сељак два вола.
Господин Радован Пилиповић је истакао да су Срби и пре христијанизације носили у себи онај индоевропски потенцијал, што значи да су имали оне опште људске вредности и начела. Једно од њих је и главно обележје дома – огњиште. Око њега се породица окупљала. Оно има ту символику да једна ватра греје све, не само живе, него и преминуле претке. Христијанизацијом Срби и данас имају потврду породичног окупљања, а то је Крсна Слава. Породица није само крвно сродство, то је економска основа, лађа нашега спасења. Основна ћелија нашега хришћанског живљења.
Владарске породице Немањића, Лазаревића и Бранковића креирале су друштвене односе код Срба преко три века. Породице из којих су потицали владари биле су узор тадашњем друштву. Доласком Турака ствари се увелико мењају. Народ је остао без заштите узора, изложен непрестаном притиску и сеобама. Међутим, Турци су пружали прилику и да се породице самоорганизују. Тако је порез у брдско – планинским подручјима плаћан један дукат по кућном диму, док је у низинама то било по одраслој мушкој глави. То је био један од разлога зашто су Срби тога доба живели у великим задругама. (Задруга представља заједнички живот више породица блиско повезаних крвним сродством). Деца су сматрана богаством. Сама чињеница да има довољан број руку да производи за опстанак значило је богаство. Тако да је само развргавање брака доживљавано као велика несрећа.
Индустријализација је учинила своје, а комунизам потпуно променио народну свест, те брак код савремених Срба нема више онај морални импулс као пре. Ко данас почиње брак речима живети по закону Божијем? Брак заснивају, углавном. после тридесете године, кад већ потроше све оне потенцијале дароване им Богом. Зато се данас и рађа тако мало деце. Сетимо се само да је, на пример, у Кнежевини Србији у просеку било петоро деце по породици.
Нека би Господ даровао да се и ми данас угледамо на светле примере предака наших. Да се на овој светој груди, заливеној њиховим знојем и крвљу, рађамо и множимо, јер једино тако наши потомци могу имати светлију будућност.
протојереј Јевто Павловић
