Интервју Патријарха српског Порфирија за „Светигору“

 

Интервју Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија за Светигору; разговор је водио главни и одговорни уредник протојереј
Никола Пејовић, 4. септембар 2021. љета Господњег

Уважени гледоци и слушаоци, помаже Бог! Имамо велику радост да је са нама ових дана Његова светост Патријарх српски г. Порфирије. Ваша светости, помаже Бог, добро дошли и благословите.

Бог вам помогао! Бог све нас да благослови молитвама свих светих са црногорских простора којих није мали број од оснивања ове епархије, дакле од времена Светог Саве. Све да нас Господ Бог благослови молитвама светих својих.

Ви сте овде били чест гост у претходних 20 година, нити је Црна Гора вама непознаница нити сте Ви странац Црној Гори, али нам данас доносите патријарашке благослове. Изабрани сте и за наследника Светога оца Саве чији отац је управо одавде, из Подгорице, а ваши свети претходници посјећивали су Црну Гору и доносили благослов и учествовали у свим нашим духовним радостима које смо овдје имали. Само да подсјетим да је Ваш претходник светопочивши патријарх Иринеј за десет година своје патријарашке службе чак 15 пута посјетио Црну Гору и то је за нас заиста увијек била радост и позив за још чвршће заједништво у љубави Христовој. Шта за Вас као Патријарха српског значи ова посјета?

Као и за све моје претходнике, велики је благослов да дођемо у Црну Гору, њене светиње, да се Богу молимо у тим светињама, радост је да се сретнемо са лепотом Црне Горе, која је толико шаролика, има и брда и планина и тврдог камена, али има и дивних бистрих река, долина и море. Дакле, све оно што је Бог створио као простор у којем човек има могућност да кроз природу, кроз творевину Божју, препозна свога Творца, Црна Гора у себи носи. Али пре свега, и изнад свега, и то не само сада него одувек, од најранијих времена кад бих долазио у Црну Гору, највећу радост ми је пружао сусрет са дивним људима који живе овде у Црној Гори, пре свега са хришћанима православнима, али и са другим људима, независно од тога да ли су верници или не, па чак и независно од тога да ли себе дефинишу као припаднике овога или онога народа. У сваком случају душа човека са ових простора јесте душа која носи у себи дубоку тајну, у најмању руку чежње за смислом, за лепотом живота, за пуноћом. Ми који верујемо у Христа знамо да све то постоји у Христу и у том смислу сусрећући се са људима из Црне Горе увек препознајемо живога Бога у њима, који или чије семе сигурно ће пре или касније заблистати.

И на крају крајева, и вечерашњи мој доживљај некако ми јасно и чврсто и снажно управо то и сведочи – да је народ Црне Горе Христов народ и да је то народ Цркве Христове и оно што, ево додаћу, чини ми се да је била и мисија блаженопочившега митрополита Амфилохија, а њу наставља и садашњи нови Митрополит, то је да у Христу сви можемо бити једно и да смо позвани да будемо браћа. Уколико ја на пример Вас не осећам као свога брата, а издајем се или мислим да сам Христов ученик, онда са мном нешто није у реду или обрнуто, ако Ви мене не доживљавате као свога брата у Христу, а ја без обзира на можда и неспоразуме и различитости, Вас видим као свога брата у Христу, ја сам добитник, а ви заправо губите. Губимо у суштини и један и други јер би много боље било да у заједници, па нека буде и тих различитости, имамо Христа не само као спону него као и свој контекст, као оквир унутар којега јесмо, постојимо и крећемо се.

Дакле, за мене је долазак у Црну Гору пре свега велики благослов и дар од Бога јер могу да сретам људе из Црне Горе и Србе, и Црногорце, и муслимане, и Хрвате, и Јевреје и многе друге, и да у тој различитости заправо видим присуство благослова Божјег на овој светој земљи.

Ако је која Епископија наше помјесне Цркве свједочила распеће и васкрсење Христово, то је била ова Светосавска, Зетска и потоња Црногорско-приморска. Поменули сте вечерас у бесједи духовну пустош на коју је наишао митрополит Амфилохије и 30 година његовог епископског сијања по тој њиви која је увијек, како је он то сам говорио, била само запретена оним тајнама безбожништва које су се овдје нагомилале деценијама. Како ви видите ту улогу блаженопочившег Митрополита у цјелокупној обнови духовног живота у Црној Гори?

Митрополит Амфилохије јесто један од апостола наших времена заједно са неколико других великих отаца наше Цркве, пре свега његове духовне браће, међу којима је блаженопочивши Владика херцеговачки Атанасије, Владика бачки Иринеј. То су деца Светога Јустина и духа Светога владике Николаја. И као што је, не само у Црној Гори него и пре доласка у Црну Гору, успео да сведочећи живога распетог и васкрслог Христа, буди веру у многим људима, пре свега у Београду, али и где год би ходио и где год се налазио. А онда када је дошао у Црну Гору, као изданак ове земље, ових простора светих, познавајући душу овога човека, а исто време и распећа кроз које је пролазио овдашњи човек у не тако давној прошлости, он је читавог себе распео са овим народом, уградио се у биће овога народа, али не на, ако смем да кажем, биолошкој основи него на камену темељцу који се зове Христос. И зато је из тог камена темељца, из тог семена вере, коју је посејао блаженопочивши Митрополит на ове просторе, никло духовно дрво са безбројним плодовима.

Ми добро знамо колико је свештеника било после Другог светског рата и до доласка митрополита Амфилохија овде, колико је монаха било, колико живих манастира је било, колико храмова. Знамо колико је тога порушено, колико је свештеника побијено, да је изгледало на сваки начин да ће овде једанпут засвагда вера бити искорењена. Напротив, десило се нешто сасвим супротно и то се види у овом народу. Плодови, који су резултат Митрополитовог деловања, његове молитве пре свега, јесу овај живи народ, манастири препуни монаха, мноштво свештеника, обновљени храмови. Овај храм овде у Подгорици – храм Васкрсења Христовога, једном речју, као да симболише све оно што је Митрополит чинио, а то је заправо васкрсење самога Господа, који је овде био распет, делом и подвигом и молитвама покојног митрополита Амфилохија.

Дакле, тешко да би неко могао да каже да је реч о истој земљи, да је био пре 40 година овде и да је дошао данас. Сасвим сигурно у духовном смислу те речи, не би успео да препозна ту земљу, а немојте ми замерити ако ћу рећи, да то не буде на гордост хришћанима овде у Црној Гори, имам утисак да је вера, ако уопште можемо веру поредити код једних и код других, у овом тренутку у овом народу живља, снажнија него у неким другим просторима, не само на којима живи наш народ него уопште када говоримо о просторима не само православних него и читавог хришћанства. Овде је вера жива и делатна, и тај точак се, према мом мишљењу, не може вратити уназад. Он може само да осваја срца нова, и нова срца нових људи, и у том смислу напросто сигуран сам, да ће Црна Гора у временима које нам предстоје, бити духовно снажна, јака и у потпуности духовно обновљена.

Вечерас сте нам открили Ваше дугогодишње познанство и пријатељство са новоизабраним митрополитом Јоаникијем, шта Вас је натјерало, да тако кажемо, да га предложите за наследника митрополита Амфилохија?

Пре свега да кажем да поред владике Фотија са којим сам ишао у основну школу, заједно смо одрасли, касније кроз средњу школу па на факултет, митрополит Јоаникије је међу епископима човек кога најраније и најдуже познајем. Наиме, још док смо били студенти, он је студирао философију, ја сам студирао археологију на Философском факултету у Београду, обојица смо становали у Студентском граду. Ја сам био у соби број 41, сећам се у Првом блоку, у којој је заједно са мном становао и сада отац Драган Станишић, који је такође студирао философију. Тако да се једна група младића из Црне Горе окупљала и код нас у соби, али смо били и у другим собама. За разлику од неких других, који су дошавши у Београд видели прилику да иду по великом граду на разне забаве, ми смо се окупљали и, да кажем сада са ове дистанце гледано, доста наивно размишљали, разговарали о Богу, али у ствари имали искрено потребу за смислом постојања, искрену потребу заправо за свим оним што носи у себи Господ наш Исус Христос. И онда некако спонтано почели смо да пратимо предавања на Богословском факултету и ту смо срели поменуте оце, ја лично сећам се да сам после једног предавања митрополита Амфилохија осетио дубоку потребу да упишем Теолошки факултет или боље рећи спознају, да је мој пут у ствари тај пут, а не пут којим сам ишао до тада.

Дакле, познавао сам митрополита Јоаникија из тих времена и већ тада сам упознао човека на којег сам у потпуности могао да се ослоним, човека крајње честитог и поштеног. И наравно после кроз студије на Теолошком факултету, кроз живот у Цркви још боље смо се у Христу упознали. И зашто и како он као Митрополит?! Па напросто, он је био као од Бога дат за то место и за мене није постојала никаква дилема ко је тај који треба да наследи на трону Светог Петра Цетињског блаженопочившег митрополита Амфилохија. То је за мене био митрополит Јоаникије и он је једногласно акламацијом на мој предлог изабран, али да га нисам ја предложио неко би га други сигурно предложио и он би опет био акламацијом, једногласном одлуком Сабора за то место прихваћен.

Сигурно да му неће бити лако и ови дани то свjедоче, често нас оптужују као Српску Цркву, нарочито овдје једним дијелом у Црној Гори, да смо ми пропагатори и они који на неки начин спроводе једну идеолошко-политичку, можемо слободно рећи, и националистички политику. Како Ви одговарате на те оптужбе и која је заправо политика Цркве?

Одговарати таквим људима мислим да је депласирано и да је то промашај, зато што ти људи добро знају да то није истина, да наша Црква, Црква Христова, Православна Црква, па и Српска Православна Црква и овде и другде, јесте Црква која се не бави никаквим политикама. По себи Црква не може бити ни страначка, ни неко ко подржава једну опцију против друге. Црква је саборна, она је организам који не само да има места за све него је по својој природи организам који грли сваког човека, и нарочито онога који има нешто против ње. Дакле, немамо ми ту шта да одговоримо, ми знамо да то није истина. Овде је конкретно реч о замени теза и ја наравно не бих могао да кажем са које стране дувају ти ветрови који имају потребу за поларизацијама, за сукобима, да би онда остваривали своје интересе. Али, у сваком случају ту постоје, према мом мишљењу, различити фактори, и домаћи и страни, који у Цркви виде непријатеља за систем вредности по којима живи модерни човек који је изван Бога и против Бога. Тај систем вредности, који нам намеће овај модерни свет, он не може да поднесе, не може да изнесе, да истрпи јеванђелски систем вредности. Сам Господ је рекао: Па пре вас су мене омрзли, да мене воле и вас би волели или обрнуто. Значи Христос као истина, као критеријум, као параметар на којем се ми темељимо и у коме се ми огледамо истовремено је и критика извитоперена у систему вредности по којем живи модерни, либерални, са отвореним тржиштем, свет. Погледајте само шта се дешава, не само овде код нас него свугде у свету, где неко сеје најстрашније зло, спреман да жртвује не само једнога човека него читаве народе, али он направи такав систем вредности помоћу којег објасни своме човеку да је то исправно, да је то правилно.

Дакле, ако се погрузиш у Христа, онда ти не можеш опстати у Христу уколико не саображаваш и себе и своје биће Христовој заповести у љубави, да љубиш Господа Бога читавим својим бићем, својим срцем, умом, и ближњега свога као самога себе, а притом мој ближњи је сваки човек. За систем вредности овога света постоје позитивни и негативни, за систем вредности овога света на основу тих параметара позитиван и негативан, такозвани или самопрозвани позитиван оправдано може да елиминише у потпуности онога кога је он прозвао негативним. Према томе, одвело би нас далеко да улазимо у анализе и онога што се дешава овде. Нама не преостаје друго, чини ми се да не треба да се губимо у разним тим информацијама и дезинформацијама, што смо информисанији утолико смо конфузнији.

Ми треба да поједноставимо ствари и да се распети са Христом, гледајући у Његове васкрсење, молимо Богу за сваку душу. Ми не можемо пристати на то да постојимо ми и они, за нас су сви – ми. И не можемо пристати на то да имамо непријатеље без обзира на то како су они према нама опходе. Него Христом оплемењени, љубављу Његовом, сваки човек је наш брат па и ако се он у односу на нас поставља непријатељски, нека он види са Господом о томе кад дође време, а ми ћемо хтети испружених руку и отвореног срца и њих својом молитвом да загрлимо. Постоји безброј људи, у то сам потпуно уверен, и овде у Црној Гори, који и несвесно, ко зна како заведени управо у недостатку ових човекољубивих, универзалних хришћанских, јеванђелских вредности иду странпутицом. И што му више отвараш срце, што му више показујеш љубав, њему то више смета, али ми не можемо одустати. Пре или касније љубав све покрива, како каже апостол Павле, или љубав Христова надразумна. Дакле, љубав нема логике, љубав значи волим те таквог какав јеси и само у истраној молитви за читав свет, али пре свега за наше непосредне ближње, ја сам сигуран да ће и ово овде бити краткога даха. Нека буде свако ко шта хоће, нека се декларише или у попису изјашњава како се осећа, али нека прихвати и поштује и другога да има ту слободу. Апелујем на православне хришћане да се тако понашају, нека буду оно што јесу, нека се декларишу онако како мисле да треба да се декларишу, али нека прихвате и другога у његовој слободи. Само смо тада Христови. У исто време оно што су показале литије овде, тај величанствени духовни, саможртвени подвиг литија, подвиг љубави кроз литије показао је и доказао, и то треба да нам буде принцип, да не можемо пристати да нам неко узме душу. Ми нећемо никада посегнути насиљем против онога ко хоће да нам узме душу, али напросто молитвом, постом, праштањем, благом речју и јаким аргументима покушаћемо да покажемо, па на крају да докажемо, да душу не може нико да нам узме и да на то никада нећемо пристати, а да у исто време у нашој Цркви – Цркви Христовој – има места и за црног и белог и жутог, има места за све могуће опције, за све могуће погледа на свет, само уколико систем вредности тих погледа на свет није супротан Јеванђељу.

Ваша Ссветости, имао бих још много тога да Вас питам и да разговарам са Вама, али заиста је вријеме које сте издвојили за наше гледаоце драгоцјено у овој згуснутој агенди коју имате у овој дводневној посјети, па ми остаје да Вам захвалим и на Вашој посјети и на дивним ријечима испред Саборног храма Христовог Васкрсења и на овој вечерашњој поуци, која ће сигурно имати одјека код оних који имају уши и који имају очи, а њима је и упућена, па се надамо да ће ова посјета бити оно што и Ваша жеља, мир и радост у Духу Светоме. Хвала вам и благословите.

Хвала вама и нека Господ благослови све људе који живе у Црној Гори. Ја се молим за све, независно ко је ко, управо то, како рекосте, за мир, разумевање, љубав и јединство у ономе у чему можемо бити једно.

Извор: Митрополија црногорско-приморска; СПЦ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *