UA-93122834-1

Уместо воштанице на гробу проте Игњата

У вечни спомен биће праведник (Пс.111.6)

Помало неприметно отишао је Господу протојереј-ставрофор Игањат Товаровић.

18. марта 2021. године испуњава се четрдесет дана од његовог представљења у Господу.

Без обзира колико често смрт била присутна у нашим животима, увек је нешто што нас изненади, нешто што нас заболи и нешто од чега имамо благи страх. Зато што је смрт неприродна појава у људскоме роду у који је ушла кроз грех и непослушност првосазданог Адама (Рм. 5:18-19) и као таква постала је једини непријатељ човеков који он није могао сам да победи. Смрт је дакле могао победити само Онај који је био без греха – Господ и Спаситељ наш Исус Христос. И ту победу Живота славимо изнова и изнова сваке недеље када празнујемо успомену на преславно Васкрсење Христово. Управо у тај недељни, победоносни дан Господ је призвао себи свога верног служитеља и сведока протојереја Игњата. Док смо ми били у нашим храмовима и певали победоносни тропар „Када си сишао смрти Животе бесмрти…“ (те недеље је био владајући други глас) и приносили Бескрвну жртву, Победилац смрти је призвао себи неуморног служитеља Божанске Литургије да у Царству небескоме настави њено служење. И на тај начин нам показао проту Игњата као дивног сведока Васкрсења. Када се упокојио због бола и жалости нисмо могли сагледати ту симболику и просто дар Божији којим је Господ наградио свога служитеља, да га призове у недељни дан и то у току служења Божанствене Литургије (у последњих пар година овоземаљског живота прота је готово свакодневно служио божанску Литургију у манастиру Раковица). На тај начин Господ му је дао најбољу награду за сав његов труд овде на земљи. Трудова је било заиста много и много. Почев од уписа у Богословију, па све до задњих његових дана на земљи. И свуда су се ти његови трудови углавном исплатили још за време његовог живота. Као сведоци његових трудова у материјалном смислу стоје бројни обновљени или чак из темеља подигнути храмови, сређени парохијски домови, уредне архиве… Но сведока нематеријалних трудова је много и много више. Безброј исповести је он обавио, мноштво духовних разговора  којима су људи враћени на прави пут, утехе ожалошћенима и много, много тога знано једино Господу. После његовог упокојења нашли смо преписку са неколико затвореника које је и посећивао у затворима. Чак ни његова породица није знала за то. Или много потврда да је сиромашнима уплаћивао и слао новац, а опет да нико није знао за то. Једино Господ који је Свезнајући зна сва добра дела његова.

Као свештенослужитељ био је увек изузетно озбиљан. Његова богослужења су увек била праћена пригодном беседом које су слушане са највећом пажњом. Никада се није догодило да му се човек обрати, а да не буде саслушан или да је одбио некога да исповеди без обзира колико био уморан. Био је неизмерно послушан у свему Цркви и увек је наглашавао да када свештеник неким  (не)делом брука себе брука донекле и своју Цркву. Због тога је он и био изузетно строг најпре према себи, а озбиљност је увек препоручивао другима.

У своје лично име (а и у име многих) могу да кажем да је заиста била част и благослов имати таквог пастира за познаника, пријатеља и духовника. И сада када је наишао овај страшни час смрти, који нас је привремено раздвојио, не смемо „туговати као они који немају наде“ ((1 Сол. 4,13) , јер ћемо тада изневерити све оно чему нас је наш прота Игњат учио, већ смо чврсто уверени да је он у наручју Онога Који је победио смрт. 

И сада када међу нама нема проте Игњата видимо да се он својим животом непрестано спремао за сусрет са вечношћу. Његова дела говоре о томе. 

Увек сам се питао још као мали, касније као свештеник још више, одакле проти Игњату толика снага. Увек је свуда стизао, имао времена за све и то увек уз осмех чак и када је он лично био оштећен или повређен. Но одговор је врло једноставан, али је било потребно време да га схватим. Речи псалмопојца Давида  „Снага је моја и песма моја Господ,и би мени за спасење“ (Пс.117,14) дају савршен одговор. Само човек са непрестаним уздањем у Господа може да има снагу да уради све што је учинио прота Игњат, да издржи без роптања све што је он издржао и могао је слободно да каже попут Апостола на крају овоземаљског живота ,,Добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах, сад ме чека венац правде који ће ми у онај дан дати Господ, Тај Праведни Судија“ (2.Тим.4,7) а са друге стране да чује дивне речи “Слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега“ (Мт 25, 21).

Његово тело почива (по његовој жељи) иза олтара храма св.Тројице у родном му Букору. Тај храм је прота Игњат подигао као задужбину своје породице. Тако да ће он приликом свеопштег васкрсења прво угледати оно што је највише волео – олтар храма Господњег. 

Нека буде вечан спомен нашем незаборавном проти Игњату, хвала му за све чему нас је научио, а хвала и Васкрслом Господу за проту Игњата што је таквог свештеника даровао нашој Цркви и нашем народу.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ !

 

Текст и фотографија: Јереј Бранислав Керечки

Извор: Радио „Српски Сион“

 

                    

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *