Опело и сахрана архимандрита Гаврила (1939-2022) у Беркасову

На дан Свете мученице Злате Мегленске, 26. октобра 2022. године уснуо је у Господу Високопреподобни архимандрит Гаврило (Рашковић), игуман манастира Свете Петке у Беркасову код Шида. У свом манастиру у којем је провео последњих петнаест година, тако уснуо, дочекао је заштитницу манастира, Преподобну мати Параскеву. Над одром његовим, непрестана молитва, празнично бденије, Света Литургија на сам дан њеног празника, а између богослужења читана су јеванђеља. Вест о упокојењу оца Гаврила брзо се прочула, те је у три дана стигло много духовних чада да се поклони старцу и помогне манастиру да се од оца Гаврила достојно опросте.

У петак, 28. октобра 2022. године Заупокојеном Литургијом је началствовао протојереј Драгиша Јоцић (Архиепископија београдско-карловачка) уз саслужење протојереја Милана Пршића, старешине Николајевске шидске цркве, јереја Милана Главашевића, старешине цркве у Попинцима и јереја Божидара Васића из Огара, те ђакона шидског Лазара Павића. Сестринство манастира са Високопреподобном игуманијом мати Анисијом ангелским гласовима појало је у славу Бога, чинећи опраштање од старца Гаврила посебним. Нешто пре десет часова стигао је Високопреподобни архимандрит Доситеј игуман гргетешки са архијерејским намесником сремско-карловачким протојерејем Слободаном Вујасиновићем, да одслуже помен, потом Високопреподобни архимандрит Сава игуман крушедолски, за њим протојереј-ставрофор Мирослав Јосимовић, парох манђелошко-лежимирски, па монаштво Хопова…и тако редом до доласка Преосвећеног владике сремског Господина Василија.

Епископ сремски Василије је служио монашко опело новопрестављеном архимандриту Гаврилу (Рашковићу), духовнику ове обитељи посвећене Светој Петки, који је стасавао уз блаженопочившу игуманију Пећке Патријаршије, мати Февронију, и архимандрита Дечанског Макарија. Саслуживали су: Архимандрити Достеј игуман гргетешки, Сава игуман крушедолски, Макарије игуман манастира Привина Глава, протојереј-ставрофор Мирослав Јосимовић, протојереј Душко Јоцић и ђакон шидски Лазар Павић. Монашки постриг примио је из руку тадашњег Епископа рашко-призренског Павла. У потрази за слободним духом и теолошком мисли и речју, са блаженопочившим епископом Хризостомом, потоњим Епископом жичким, отишао је у Америку. У Руској Заграничној Цркви је примио свештеномонашки чин јерођакона, јеромонаха и архимандрита. У Српској Цркви остаће упамћен као духовник строг, а правичан, милостив, велики молитвеник, доброжелатељ, укрепитељ вере.

Слово Епископа Василија на опелу

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Драга братијо свештеници, драге сестре, драга духовна децо оца Гаврила који је овде са нама и који се преселио у Господу. Дошли смо да га испратимо достојанствено, онако како је и живео у вери, побожности, честитости, у духовној радости у свим манастирима, светињама где је поникао и одрастао и свугде где га је животни вихор носио.

Старац Гаврило (световно име Станко) је рођен 1939. године у вишедетној побожној породици на распетом Косову и Метохији, поникао је уз манастир Пећку Патријаршију. Од детета је стасавао поред чувене игуманије пећке Февроније која је кормиларила светињом преко педесет година, а онда у манастиру Високи Дечани код игумана Макарија, тако да је доживео да га блажене успомене тадашњи Епископ рашко-призренски, потоњи патријарх српски Павле, на Покров Пресвете Богородице (1963.) замонаши. Тако је Станко у оно време већ уснуо у Господу. На монашењу му је тадашњи епископ рашко-призренски Павле дао монашко име Гаврило.

Како није могао многе ствари да докучи и спозна у оном безбожном комунизму, како није имао приступа литератури потоњих српских светитеља, Владике Николаја (Велимировића) и Јустина Ћелијског, и многих других теолога, он се као боготражитељ, желећи да Бога више спозна, одважи да са својим сабратом владиком блажене успомене Хризостомом, потоњим владиком жичким, крене пут слободе духа и мисли, и тела. Упуте се у Америку где су тражили слободу духа.

Међутим и тамо је било несреће српског народа, завладао је раскол те је често пута брат на брата ударао у свађи, препирци, невољи, те кад му се то смучило, одлучио се да оде у Руску Заграничну Цркву, код оних који су поникли у Сремским Карловцима. Ту је узрастао у меру раста Христовог уз епископа Јована и епископа Константина који га је рукоположио у ангелске свештене чинове од јерођакона све до архимандрита.

У Америци се указала потреба да Срби имају свој манастир и чувена игуманија Евпраксија је тражећи духовника позвала оца Гаврила молећи га да васпостави духовни поредак у нашем српском манастиру у Индијани. Отац Гаврило је пристао, али под једним условом – да понесе Типик и правило које је научио код Руса. До краја живота је тако служио. Био је неколико година у том манастиру, да би се ево пред крај живота нашао овде са сестрама, у овом малом месту Беркасову, и овде је васкрсао манастир Свете Петке, ту где се сабирао народ око извора живота. Тако је и отац Гаврило сабирао духовну децу ту, где је савио гнездо до кончине свог овоземног живота.

Сва његова духовна деца, синови и кћери овде присутни, али и у читавом свету слушали су његове духовне поуке и молитве које је упућивао. Сваким даном је служио Свету Литургију, бденије, устајао је сваког дана у четири ујутро да би стигао да испоштује оно правило које га је читавог живота држало и носило до последњег његовог издиханија.

Велика је туга ове светиње и ове деце духовне која су се скупила данас, јер остали смо без духовника, врлог човека, честитог и поштеног, који је на неки начин у нашој Епархији сремској врхунио као најстарији свештеномонах, свештенослужитељ, који је и мене лично често пута помагао у саветима, а надасве у молитви. Владика сада канадски Митрофан је често пута долазио, сваке године када дође на Свети Архијерејски Сабор, долазио је да се исповеди код оца Гаврила, да прими од њега благослов, савет и поуку. Отац Гаврило је искусан старац, искусан духовник који је проносио реч Јеванђеља до краја овоземног живота.

Опраштајући се данас од оца Гаврила, дошли смо да му се захвалимо за све оно што је учинио за нашу Свету српску Цркву, за свој српски народ, јер ма где да је био, увек је у свом срцу имао земљу Србију. Често је причао о Пећкој Патријаршији, помињао братију са којом је живео и Бога славио.

Молимо се данас Богу да буде милостив према старцу, као што смо читали молитве данас на монашком опелу. Каже Свети апостол Павле у Посланици Филипљанима Мој је живот Христос, а смрт добитак. Нама људима није баш тако једноставно да ово разумемо, али велики духовници и велики подвижници прво схватају да је живот Христос, Онај који даје живот, који је васкрсао, и да се не завршава на овоме свету наше путешествије већ уснућем у Господу, како и молитве казују.

Молимо старца Гаврила да нас има у својим молитвама пред Престолом Свевишњега, јер његове молитве итекако могу нама помоћи, а наше молитве за његову душу учиниће да будемо у заједничарењу. Кажу комунисти кад се састану на гробљу, хајде да учинимо комеморацију, сећање, присећање, а ми чинимо парастос и молитве – сусретање, састајање наших молитава овде на земљи и оних уснулих у Господу, тако да је то непрекидна и нераскидива веза. Имајмо оца Гаврила у својим молитвама, а њега да замолимо да се моли за нас и за ову светињу. Амин.“

Епархијски ђакон Горан Власац прочитао је по благослову епископа Василија слово сестринства Манастира, на челу са игуманијом, мати Анисијом.

Духовна деца – игуманија Анисија са сестрама, оцу Гаврилу

„На Ангелским крилима ношен пред лицем Господа коме си толико одано и верно служио целог живота, нечујно и ненаметљиво си отишао драги наш оче…

Која покретачка снага ми је довољна да могу отворити уста да се привремено опростимо од Тебе, али ако ја умукнем камење ће проговорити о твојој неизмерној љубави према свима и сваком, о снази твога присуства, о топлим и утешним твојим речима. Господ те је призвао у навечерје манастирске славе Свете Преподобне мајке Параскеве да би на тај дивни празник многи осетили твоје одсуство и недостатак овде на земљи, али као награду добром и верном слузи који иде у радост Господа свога где више нема туге, болести и растанка него је живот бесконачни. Просећи од Бога да те настани у крило Аврамово, молимо те да нас не лишиш своје очинске бриге. И уједно тражимо опроштај што много пута нисмо послушали и испунили твоје мудре савете, што смо се отимали од правца који је спасоносан за нас, што смо те безброј пута оскорбили својом непажњом…

Драги наш оче, сада када смо остали без твог присуства више нам је него јасно колико треба да повећамо опрезност према себи самима, да ослушкујемо своју унутрашњу пажњу и повећамо интензитет међусобне љубави, баш онако како си волео да нас видиш да би рекао кад станеш пред Творца…“Ево мене и децу коју си ми дао…“

Била је радост и част бити ученик и послушник тако племенитог, чедног и мудрог старца, драги наш оче. Зато се надамо у милост Васкрслог Господа, треба да се радујемо васкршњом радошћу да нас сада пазиш са узвишенијег места и заступаш нас пред престолом Свевишњега чекајући да се испуни време да поново будемо сви заједно у радости Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа коме нека је свака слава, част и поклоњење у векове векова! Амин! Вјечнаја памјат вољени и незаборавни оче.“

***

У испраћају оца Гаврила молитвено су учествовали свештенство намесништва шидског са архијерејским намесником, протојерејем-ставрофором Радомиром Мишићем, сестринство манастира Привина Глава, те из других фрушкогорских манастира и епархија наше Свете Цркве.

На Покров Пресвете Богородице замонашен, а на Ваведење Пресвете Богородице бива четрдесетница оцу Гаврилу, те је све време под омофором Њеним.

Текст, фотографије и звучни записи: Зорица Зец

Извор: Радио Српски Сион

Беседа Владике Василија после монашког опела