„Велики си Господе и чудесна су дела Твоја и никаква реч није кадра да опева Твоја чудеса…“
Света заупокојена литургија служена је у саборном манастирском храму Велике Ремете на дан светих свештеномученика Панкратија, Светог Теодора, те светих мученика гламочких и куленвакуфских 22.07.2022. а служио ју је Архимандрит Стефан игуман ове светиње. У наставку, последовање монашког опела Господу су принела братија свештеници епархије сремске, на челу са оцем Доситејем гргетешким и протом Жељком Кретићем из Шимановаца.
Размишљајући о тајнама Христове науке, Његове љубави и доброте којима је овај свет и опстао, долазимо до садејствујућег у том свесавршеном и свебеспрекорно утврђеном процесу, а то је- човек. Не тако давно песник је рекао и да су „Велики људи увек били савршени, а понајпре једноставни“. Из те крилатице, уз линије водиље хришћанских јеванђелиста и утврдитеља вере, Божијом милошћу и Десницом Господњом у неправедно оронули фрушкогорски бисер дошао је и брат Бранко Вучковић, богомољац из Оџака, да припомогне игуману Стефану у обнови ове светиње и њеном духовном уздизању. Све се чинило, не баш тако једноставним, али Божија мудрост краси оне који Му се за све узмоле и обрате, а чудотворна икона Пресвете Богородице великореметске својим благословима употпуњава. Тако је и брат Бранко руком Његовог Преосвештенства Епископа сремског Василија примио монашки постриг, давши му монашко име Платон. Невоља, недаћа и других потешкоћа у тмурном времену увек је било, но, манастирска економија се подизала. Уз братство које је полако пристизало у помоћ, вредни отац Платон, не баш случајно започео је, илити употпунио, манастирски пчелињак са небројено много кошница те је мед стизао са благословима до готово свих крајева наше помесне Цркве па и шире. Столарским занатом којим се бавио, између осталих, и у свету, пренео је и на манастирску економију па је заживела и та врста радиности у Великој Ремети. Пољопривредна производња у виду засада бостана и других усева којима се хранио манастирски живаљ, крепила је и пленила све из баште којом је руководио отац Платон, а раме уз раме са највећим стручњацима те области академске елите. Никада претенциозан, увек благ, тих и смеран, али често праведан и оштар, знао је да укори, посаветује и понајвише насмеје сваког придошлог, радника, намерника или ненамерника манастирске обитељи. Најближи сапутници његових послушања у Ремети, свакако била су и његова браћа по духу- млађи пострижници, монах Теодосије и остали који су сада све то умножили и руководе неким другим манастириштима, на другим местима, али у таквом истом духу- смерности и дарежљивости. Лик и дело оца Платона свакако краси једна посебна особина, а то је изједначеност телесне и духовне породице. Како то? Управо баш онако како треба, по примеру најбоље светоотачке педагогије. Телесна породица је сва у Цркви, а духовна такође на располагању Живоме Господу и у служби Ономе Који је Лекар душа и тела наших. Снаја Бранка пример је хришћанке која је по својим особинама узор многима у свету, а и ван њега. Она свакодневно помаже у Верском добротворном старатељству у Београду, а син Никола неизоставни је послужитељ било каквих већих или мањих моба манастирске економије, а руковођењем оца Платона и његових помагача, возљубљене му братије. Монашку схиму отац Платон је, на предлог игумана великореметског архимандрита Стефана, а по благослову надлежног Епископа сремског Василија, примио од архимандрита Доситеја, настојатеља гргетешке светиње. То је била круног „пустињског живота и телесног ангела“, сада већ схимонаха Платона, који својим делима није баш мало проносио име свог патрона и заштитника дарованог му током самог примања монашког лика. Читајући житије Светог мученика Платона, који се празнује 1. децембра, видимо једну занимљивост, по Провиђењу Спаситељевом а тиче се сличности ова два лика. Наиме, у тренутку изобличавања народног идолопоклонства од стране мученика Платона, началник Агрипин, нудивши Светоме Платону могућност да избегне смрт и свој живот сачува тако што ће се придружити безумним идолопоклоницима, он одговара да су два правца смрти. Тачније, један је временски, наводи се, док је други вечан, те су, с тим у вези, и два живота, „један маловремени, а други бесконачни“.
Напослетку, замолимо Господа Дародавца свих добара, да уз молитву „Са светима упокој Христе душу новопрестављеног схимонаха Платона где нема болести, ни жалости, ни уздисаја, него где је живот бесконачни“ настани управо у тим насељима вечности. Следствено се његов прелазак из временске смрти у вечни живот огледао из маловременог у бесконачни, те смо ми, његова сабраћа дужни да једним срцем и једним устима вапијемо „Добри и верни слуго, у малом си ми био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост Господара свога.“(Мт. 25, 15)
Текст: Стефан Недић
Портрет: монах Теодосије (Младеновић) 2014. л. Г. акрил на платну 40x50cm
Фотографије: Крсто Калинић
