Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 26. априла 2022. године, на Васкршњи уторак, светом архијерејском Литургијом у манастиру Рајиновцу надомак Гроцке посвећеном Рођењу Пресвете Богородице (фотогалерија).

Саслуживали су архимaндрит Серафим, јереји Александар Митровић, Дејан Тодоровић и Милош Шмигић, као и  и протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић. Многобројним вернима, међу којима је био и председник Градске општине Гроцка г. Драган Пантелић, беседио је патријарх Порфирије:

У име Оца и Сина и Светог Духа. Христос Воскресе! Радујемо се у Господу васкрсломе, радујемо се што је Господ, дошавши међу нас и будући један од нас у име наше и из љубави према нама, сваког нашег непријатеља учинио беспомоћним, а пре свега победио је нечастивог, грех и смрт – тројединог највећег нашег непријатеља. Победио је тако што је узео на себе људску природу, претрпео страдања и смрт и на крају умревши на крсту ту исту смрт победио васкрсењем.

Наша вера није систем одређених учења и правила. Наша вера је живи однос са васкрслим Господом, однос који, по Његовој љубави и благодати, нама даје могућност да ми будемо са Њим и да будемо учесници свега онога што јесте Његов живот, па тако и победе над смрћу. Да је наша вера само скуп одређених и најсавршенијих правила које прихватамо и по којима живимо, а да нема живог односа са Богом, онда би наша вера била само једна од идеологија, макар и најсавршенија, идеологија која не може и која није способна да да одговоре на оно што је за нас најважније и на оно што је за нас најпотребније. Било која идеологија не може да разреши тајну живота, не може да учини могућим и доступним за нас вечно наше постојање, вечну радост, вечну љубав, вечну заједницу нашу са Богом и у љубави Божјој међу нама. Господ нам управо то пружа и зато ма колико ми понекад можда и не поштовали оно што јесу правила јеванђељска, све оно што јесу заповести јеванђељски, будући да као крштени чланови Цркве, Тела Христовог, бивамо отворени за љубав Божју, оно што не можемо ми учинити чини Он за нас. И не само то, него чини нас способнима да можемо учествовати у Његовој победи над смрћу.

У јеванђељима сам догађај Васкрсења није описан, али оно што јесу резултати и последица тог догађаја итекако је описано. Данас смо чули причу из Јеванђеља по Јовану, где видимо ученике Христове који иду путем за Емаус после самог распећа и већ Васкрсења Христовог за које они тек су само чули од других, тј. начули су да је гроб у који је Христос сахрањен празан. И то им је веома чудно, јер ни ученици Христови, ни они који су га пратили и дивили му се, нису могли да претпоставе у ком смислу и на који начин је Господ Исус Христос месија. Они су очекивали да ће доћи у слави и сили војсковођа овог света, неко ко ће да избави из ропства јеврејски народ, а нису разумевали да Син Божји долази у свет да би спасао све људе, не да би владао људима споља као један од земаљских владара, него је дошао да учини немоћним све оно што чини људе у ропству суштински. Да нема Христа  који је победио смрт остали бисмо у чељусти смрти кроз сву вечност. Дакле, ученици су очекивали спаситеља који јесте цар, један од земаљских царева, а ево Господ је дошао и изнутра сјединио се са сваким од нас и изнутра нас ослободио сваког човека смрти греха и ђавола. Када је Господ распет ученици тужни са носталгијом се сећају Христових учења и тугују што је Он, који је био по њима један од великих пророка, убијен. Господ приступа двојици ученика који иду за Емаус и тумачи им писма, тумачи им места из Старог Завета која су управо упућивала на личност Месије, Спаситеља, онаквог какав је био сам Господ. Одлази са њима у Емаус, Све док нису стигли до ломљења хлебова ученици нису схватали о коме се ради. Нису препознавали Христа. Иако су имали љубав и према Њему неку врсту поверења, али када је подељен хлеб, када је учињена Евхаристија, у том тренутку њима су се очи отвориле и препознали су Христа. Штавише, рекли су: Зар вам срце није треперило због близине Христове, онда док су били на путу за Емаус.

Дакле, и ми хришћани као што Господ није један од земаљских владара, немамо своју веру и Цркву као неку идеологију. Христа не можемо препознати по томе што знамо само цитате из Јеванђеља. Христа не можемо препознати ако прихватимо Његово учење и чак поштујумо Његове заповести. Уколико нисмо у Цркви не можемо препознати у Њему у потпуности силу и љубав Њега као Спаситеља. Тек причешћујући се Телом и крвљу Христовом ми исповедамо Христа и препознајемо Га као Спаситеља и постајемо део Његовог тела као чланови Цркве која јесте Његово тело, а Он јој је глава. Зато ма колико да има безброј добрих дивних људи који су изван Цркве, понекад по свом животу бољи од нас, а уколико су изван домашаја Цркве и не учествују заправо у светој Евхаристији, остају веома удаљени од Христа. Христос је близу свима и сваком човеку кад је искрен трепери срце од близине и љубави Христове. Међутим, ми не учествујући у животу Цркве, у светој Евхаристији, у светој Литургији, трудећи се да дотакнемо истину, пуноћу, слободу и правду остајемо веома далеко од свега тога, јер нисмо нераскидиво сједињени са Христом, а то можемо остварити реализовати искључиво и само у светој Литургији, тј. у  Цркви Христовој. Зато ми знајући да смо слаби и немоћни, да често не можемо препознати близину Христову, као ученици који Га нису препознали иако је био поред њих идући ка Емаусу, често и плашећи се истинске и праве жртве и подвига, напуштајући Христа, удаљујући се понекад од Њега, имамо могућност непрестаног враћања Њему кроз самоспознају, кроз тајну покајања, кроз тајну исповести. Имамо могућност да опет изнова будемо у светој Литургији обновљени и да препознамо Христа као нашег Спаситеља.

Радујући се Васкрсењу Христовом, браћо и сестре, ма колико се удаљавали од Христа својим немоћима и слабостима, нека нам Васкрсли Господ да снагу да опет и изнова сваког дана ма колико падали васкрсавамо у радости и љубави заједнице са Богом, непрестано и сваког дана у Његовом васкрсавању и ми васкрсавамо.Њему једином Васкрслом Господу заједно са Његовим Оцем и Духом Светим нека је слава у векове векова. Амин!

Извор: СПЦ