Сваки седми хришћанн је (према неким подацима) током 2021. г. био прогоњен или дискриминисан

Када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине,

и када би истина збиља искључивала Христа,

ја бих и поред тога остао са Христом, а не са истином.

Без Христа све одједном постаје одвратно и грешно.

Покажите ми нешто боље од Христа

Фјодор Михаилович Достојевски

Овим речима чувеног руског писца Достојевског, председник Центра за заштиту хришћанског наслеђа, г. Диогенис Валаванидис, додаје једну велику и незаменљиву истину: Бог нам може заменити све, али ништа друго не може да замени Бога, а у истом духу говоре и сведоче протојереј-ставрофор др Радомир Поповић и проф. др Милош Ковић на трибини у Руском дому, где су се поред свештенства и свештеномонаштва сабрали и теолози, богослови са верним народом.

– У овом времену у коме ми живимо, најбољи и најаутентичнији начин да бранимо хришћанску веру јесте наш хришћански живот. Ако међу нама има оних који по вери живе  то ће бити најгласнија проповед  не само у средини где живимо и где се крећемо, већ и шире. Ко хоће да види, он види.

Према неким  подацима, у току 2021. године око 300 милиона  хришћана, или – сваки седми хришћанин је на неки начин био прогоњен или дискриминисан, посебно у неким земљама где су хришћани у мањини као на пример у Катару, Јермену, Либији, Сомалији, Кореји, Авганистану, Мексику, Пакистану и другим земљама.

Сви знамо да је пре две године у Цариграду Света Софија претворена у муслиманску богомољу. Ових дана сам видео на интернету да је познати манастир Симела у Малој Азији  претворен у неки клуб, а то је древни маанстир из првих векова хришћана.

Посебно нас погађају вести ових дана где сазнајемо од Јерусалимског патријарха Теофила да постоји велико узнемирење због опасности преотимања хришћанских богомоља, као и прогона хришћана – говорио је протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, у понедељак 21. фебруара 2022. године у Руском дому који је великом добротом директора ове значајне културне установе руског народа и руске државе г. Баранова Јевгенија Александровича уступио свој простор за промишљање о овој изузетно важној теми.

О идејном и геополитичком контексту онога што се данас догађа, говорио је проф. Милош Ковић и истакао да од унутрашњег стања цркава зависи и мир света. – Свако разуман ће данас рећи, повлачи се из невоље, али се псотавља светско ситоријско питање шта се добија сталним повлачењем и да ли се на тај начин чува мир света – казао је проф. Ковић и додао да је његов други утисак да само постојање Руса и Срба за неке представља проблем, ако хоћемо да кажемо – геополитички проблем сам по себи.

О угрожености хришћанског наслеђа и хришћана

(извод из говора г. Диогениса Валаванидиса)

Данас живимо у времену у коме се суочавамо са потпуно измењеним социјалним и политичким околностима на геополитичком плану, које су угрозиле опстанак хришћанства као најдоминантније религије на свету, и то много више него икада пре у његовој историји. Данас хришћанство није угрожено само на духовној и моралној равни, већ је угрожен и његов физички опстанак. Хришћанство је у данашњем времену угрожено из више праваца, и то:

Угрожен је његов физички опстанак ради напада исламских фундаменталиста на наше цркве, храмове, као и животе њихових свештенослужитеља;

– Примери су бројни, у првом реду то су злостављања до геноцидних размера над нашом браћом и сестрама у Христу у Сирији, земљом којом су ходили први апостоли, као и целом региону Блиског Истока, укључујући и Копте у Египту, рушење српских цркава и манастира на КиМ, напади у Нигерији, Пакистану, Индији, Кини као и бројним местима широм земаљског шара. Релевантне  међународне организације говоре да се само током једне године догоди око 3,500-4000 напада на хришћане као и скрнављења њихових цркава и манастира.

Несумњиво да најстрашнији примери оваквих атака, представљају насртаји албанских екстремиста на српске светиње на простору Косова и Метохије током мартовског погрома 2004. године. Тада је запаљена црква Светог Николе, док су у Гњилану запаљена српска села. Горело је и у Липљану, Урошевцу, Ђаковици и другим местима. До земље је срушен конак Светих Арханђела у Призрену и запаљена црква Богородице Љевишке из 13. века, као и црква Светог Ђорђа у истом граду из 16. века. У дивљању албанских екстремиста је уништена и призренска Богословија и оскрнављена многа српска гробља. Није поштеђен ни манастир Девич код Србице, као ни гробница Светог Јоаникија Девичког која се налази у овом манастиру. Поред црквених реликвија је уништено и безброј црквених књига са именима крштених, венчаних и умрлих, и то не случајно, већ са циљем да се затре траг о постојању Срба, о постојању православља на простору Косова и Метохије.

Навео би још један пример варварског напада на отимање највеће цркве православног света – цркве Свете Софије у Константинопољу. У том контексту, Центар за заштиту хришћанског идентитета је упутио писмо, које сам ја потписао и лично предао у Амбасади Турске у Београду у Крунској улици, за председника Турске, г. Реџепа Тајип Ердогана. О томе смо обавестили све највише верске и политичке ауторитете на свету. Од верских ауторитета смо обавестили Васељенску патријаршију, Свету столицу, Московску патријаршију, као и све помесне Православне Цркве.

Добили смо само један једини одговор подршке, само један, и то из Москве, из Кабинета Његовог Високопреосвештенства Митрополита Волоколамског г. Илариона. То ћемо увек високо да ценимо, поштујемо и памтимо, и овом приликом се клањамо и дубоко захваљујемо Руској Православној Цркви у име Центра за заштиту хришћанског идентитета” из Београда, на хришћанском разумевању, подршци и љубави.

Други велики удар на хришћанску веру, представља процес дехристијанизације многих делова света, а нарочито Европе, упркос чињеници да се у корену европске културе, дубоко налази управо хришћанска вера. То се представља највиши стенен ироније и цинизма.

Због свега тога се и намеће питање, како је могуће да толико моћна, индустријализована, богата и модерна Европа није имала довољно механизама и снаге да се супротстави овој појави? Шта се догодило са Европом и где је она данас? Чују се гласови из кругова многих верских аналитичара да је Европа мајка огромне већине негативних моралних новина. Са жаљењем можемо да констатујемо да и поред чињенице што су неки од европских народа током XX века прошли кроз застрашујући период атеистичке диктатуре, данас смо сведоци да је у Европи на делу маргинализовање хришћанске вере кроз афирмацију савременог човека у лику човекобога, упркос чињеници што се хришћанство налази у темељима европске културе. У том контексту, на сцени је залагање за еутаназију, хомосексуализам и друге неприхватљиве друштвене норме понашања, којима се директно угрожава опстанак породице као основне ћелије друштва.

Достојевски је са својих пророчких висина јасно сагледао трагедију Европе, и открио њен узрок. Разлог је у томе што је Европа изгубила лик Богочовека Христа, као једину вечну вредност ради које постоје сви светови. И због тога се у Европи све “замутило и кренуло у хаос”.

Свако људско биће скрива и чува главну тајну у свом врховном идеалу. То важи и за европљанина: његова тајна је у његовом идеалу. А шта је врховни идеал европског човека? Једно и само једно: самосталан и непогрешив човек – човекобог. Све идеје и све активности европског човека су испуњене надахнућем само једне чежње; постати независан и самосталан као Бог. У ствари, највећи проблем Европе је што старим континентом влада само једно божанство: непогрешив човек – човекобог.

Због тога је и Волтер, француски филозоф, књижевник и историчар из епохе просветитељства, потпуно у праву када каже, да је народ без вере само једна обична гомила разбојника.

Данас, има и оних који се стиде да уђу у Цркву, али се ти исти не стиде да свакодневно одлазе у кафане и биртије. Има такође и оних, који сматрају да је заостало и старомодно ићи у Цркву, а није старомодно лагати и туђе отимати. Постоје и такви који се устручавају да се моле пред иконом свемогућег Бога, тешко им пада да се клањају, док се у исто време клањају и моле пред слабим велможама и грешним тиранима.

Као што видимо, оно што је пре много година предвидео Достојевски, пред нашим очима се, на жалост испуњава. Савремени европски човек вођен духом охоле хуманистичке тзв. непогрешивости, срља у мрклу поноћ иза које нема зоре. То је због тога јер у Европи човек у човеку не препознаје свог бесмртног брата, јер је то могуће једино у светлости сетног и чудесног Богочовека Христа.

Такође, један од узрока опадања хришћанске религије на Западу лежи у материјализму. Запад је од Француске револуције достигао завидан ниво друштвеног развоја и напретка, који је био узор готово целој планети. Међутим, опште је познато да материјализам и духовност не иду заједно. Када се човек везује за богатство онда он нема веру, јер се везао за материјалну сферу која је пролазна и траје колико и људски живот. То неминовно доводи до кризе религије. У таквом амбијенту се стварају услови за бујање атеизма, тј. неверништва.

Трећи веома опасан процес је озбиљна криза која је у многим земљама захватила породицу као основну ћелију хришћанства и сваког друштва у целини. Заправо, данас се тежи имплементацији једног новог идеолошког приступа, тзв. “џендер” идеологије, која евидентно на дужи рок тежи поништавању полова и њихових искристалисаних улога у оквиру породице. Паралелно са тим, тежи се стварању једне нејасне, рекао би мутне псеудосексуалне зоне у којој битишу дифузни и променљиви сексуални идентитети.

Насупрот томе, Свету тајну брака између мушкарца и жене је установио сам Господ Исус Христос, тако што је благословио младенце у Кани, Галилејској. На темељима брака између мушкарца и жене се гради породица, која представља малу Цркву и најважнију ћелију Сваког здравог и нормалног друштва.

Неки кажу да се у Украјини меша Русија,

а ми се питамо, како је могуће да се Русија меша, када је она ту рођена?

Кијевска Русија је ту рођена, и то прославља непрекидно већ 1030 година.

Велика рана, на телу Хистове Цркве је она која је настала услед великог раскола из 1054. године, тј. отцепљења католичке цркве од првобитно установљене Христове Цркве која је почивала на апостолским правилима и Васељенским саборима. Данас смо сведоци ситуације која подсећа на трагичне догађаје из XI века када су три папска легата на челу са кардиналом Хубертом написали декрет на латинском језику о бацању анатеме на Васељенског патријарха и оставили на светој трпези у цркви Св. Софије у Константинопољу. Иако је Васељенски патријарх Михаило Керуларије узвратио анатемом 16. јула 1054. г, правна ваљаност таквог чина се показала упитном, пошто је у међувремену римска катедра остала упражњена, јер се папа Леон IX упокојио још 19. априла 1054, а његов наследник изабран тек у пролеће наредне 1055. године. Без обзира на апсурдност захтева Западне цркве, који су затражили од Васељенског патријарха да призна римског папу за врховног поглавара Цркве и одобри извесна западна учења и обреде, сигуран сам да нико од њих није ни замишљао да та подела може трајати вековима.

Уместо више стрпљења, дипломатске комуникације и изношења овако великог и значајног проблема на озбиљно разматрање и анализирање на Васељенски сабор, коме би присуствовали представници Источне и Западне цркве, приступило се пренагљеном решењу са далекосежним последицама.

Погледајмо шта се догађа данас. Суштина проблема цркве у Украјини, представља пад у искушење етнофилетизма (тј. стање у коме државна и национална припадност не смеју, не треба да буду, и никада нису били одлучујући фактор за Цркву и њено организовање у свету). Због тога је ова појава с правом осуђена од Православне цркве не само на Цариградском сабору (1872. године), већ и на Сабору на Криту 2016. године који је потврдио одлуке, и осудио етнофилетизам као “јерес” и “змијски отров” који разара јединство Православне цркве, међутим, упркос томе, Васељенски патријарх је непоштујући потписани документ, прибегао давању аутокефалности тзв. Православне украјинске цркве.

Изненађење је утолико веће што су управо Цариград и његови великодостојници, својим потписима потврдили одлуку великог Сабора на Криту, само пар година касније, на основу тог истог етнофилетизма – дали су аутокефалност тзв. Православној цркви Украјине, чиме су збиљно угрозили и довели у питање јединство православља. Другим речима, Васељенски патријарх није спровео у дело оно што је потписао на Критском Сабору. ТО ЈЕ ОНО ШТО ОВОМ ПРИЛИКОМ ПОСЕБНО ТРЕБА ПОДВУЋИ И ИСТАЋИ.

Значајно је нагласити да до потписивања одлука великог Сабора на Криту није све ишло глатко, јер су се повремено појављивале јуридичко-клерикалне претње, првенствено од стране представника Фанара које су биле упућене појединим митрополитима Еладске Цркве.

Многи се питају, шта се данас може учинити после овако велике штете која је нанесена Православној цркви. Лично верујем да данас једино саборска памет Цркве, може да допринесе залечењу ране у Православљу.

Овакав след догађаја навео је многе интелектуалне кругове на закључак, да су одређени геополитички центри моћи успели да разједине све што је постојало на просторима бившег СССР-а, па и бивше Југославије, изузев Православне цркве која је успела да очува јединство. Сада, демонске силе овога света ударају управо на темеље јединства Православне цркве.

Није потребно велико познавање геополитичке ситуације као и односа унутар хришћанских заједница различите деноминације, као што су православна, католичка и протестантска црква, да би се извео закључак из којих политичких и црквених центара се руководило у правцу оваквог решавања спорова међу православним црквама, са превасходним циљем убацивања клице нејединства како би у крајњој инстанци дошло до раскола.

Због тога је већина верника као и већина Православних Цркава, најблаже речено зачуђена и згранута, да је Васељенски патријарх, који је иначе канониста, или је бар био канониста, донео одлуку, која је без икакве сумње АНТИКАНОНСКА.

Моје мишљење је да је Цариград урадио нешто што није смео да учини у овом времену. Другим речима, одлука Васељенског патријарха се у вези решења питања цркве у Украјини, може оценити као катастрофална, поготово када је реч о јединству Православне цркве.

Ради бољег разумевања, држава Украјина је производ лењинистичко-стаљинистичко-комунистичког секуларизма, а стање у украјинском народу је плод унијаћења Украјинаца из XVI вијека (тј. прекрштавања православаца у римокатолике).

Неки кажу да се у Украјини меша Русија, а ми се питамо, како је могуће да се Русија меша, када је она ту рођена? Кијевска Русија је ту рођена, и то прославља непрекидно већ 1030 година.

Важно је нагласити да Православна Црква никада није довела у питање првенство части Васељенског патријарха, али то не значи да се на овакав начин могу решавати питања живота и рада било које Помесне цркве.

Другим речима, то је више него очигледно, да су најмоћнији верски и политички западни центри моћи, извршили жесток притисак на Васељенску патијаршију да учини овај неканонски потез.

Текст, фотографије и звучни запис: Зорица Зец

Извор: Радио Српски Сион