“Опростити или (и) заборавити?” – Прота Милош Весин у храму Свете Петке у Новој Пазови

Гост преко океана чија се жива реч чује и слуша, већ по традицији, другу деценију у фебруару месецу проповеда у величанственој цркви Свете Петке у Новој Пазови.

Протојереј-ставрофор др Милош Весин је казивао у петак, 11. фебруара 2022. године, после вечерње службе на тему Опростити или (и) заборавити, према Светом писму и јеванђељима, према светим оцима.

„Суштина нашег овоземног живота је да опростимо једни другима како и Господ тражи од нас“, казао је у поздравној речи протојереј-ставрофор Зоран Јовић, архијерејски намесник старопазовачки, домаћин духовне вечери чувеног проте Милоша Весина из нама, само физички, далеког Чикага.

„Сваке године како се приближавамо Часном посту, хтели ми то или не, пред нас се поставља питање и опраштања, а када је реч о опраштању треба видети како и на који начин нас учи Црква о опраштању, а како се са друге стране у нашој свакодневици односимо једни према другима, опраштајући или пак не опраштајући“, казује на почетку свог промишљања прота Милош Весин, парох чикашки и ленсиншки.

„Сваки грех увек нарушава један одређени однос, Свети Владика Николај (Велимировић) који о многим библијским темама и ситуацијама има предивна и сјајна тумачења има тумачење и за однос Бога и Адама, после Адамовог учињеног греха: У сред Раја, страх беше обузео Адама, а камоли неће страх обузети његове потомке, изгнанике из Раја… Од чега долази страх? Од одсуства љубави!“

Мудре и поучне речи о Богу који увек треба да буде повод и разлог за радост, а никада не сме да буде разлог за страх, ослобађају нас свакодневног страха од овоземних искушења и уче нас о љубави и неизмерној милости Божјој, о милосрђу и како сачувати себе, и бити чувар (другога) свога брата и своје сестре.

О Христу који је послат као Син Божји да буде у живој заједници са човеком и да буде живи опроштај и Његовом најделотворнијем опроштају са Крста у обраћању Оцу у молитви, казивао је отац Милош додавши да Наше опраштање треба да буде у молитви, јер без молитве нема делотворног опраштања.

Доносимо неколико извода из промишљања проте Милоша Весина уочи припремне недеље пред Часни пост, са предавања којем је присуствовлао свештенство са верним народом, чланови хора, вероучитељи. У спомен на предавање прота Зоран Јовић је проти Милошу Весину даровао књигу штампану са благословом Његове Светости Патријарха српског Господина Порфирија поводом осам векова Српске Цркве.

Целокупно предавање се може послушати на Радију Српски Сион, Радију Слово љубве и јутјуб каналу оца Милоша Весина.

Снага опроштаја јесте дар милости Божије

Опраштање треба да делује и оно делује терапеутски. Човек који опрашта је заправо доброжелатељ и највећи доброчинитељ ономе коме је опростио, а онај који је имао смелости да затражи опроштај – тај чини још нешто више – успео је да савлада свој сопствени его, јер управо его (гордост и сујета) нам врло често не дозвољавају да некоме приђемо и у скромности погнуте главе кажемо: Извини, опрости, моја је грешка.

Немојте мешати два појма, исцелење и лечење – лекари лече, а једино Христос исцељује, тј враћа нарушену целовитост људског бића.

Погледајте данас како ми живимо! Сви хоћемо да будемо здрави, а са друге стране, све чинимо да не будемо здрави, од начина како се хранимо, како размишљамо, како волимо односно не волимо, начин како друге оговарамо – све то утиче на наше здравље, све је психосоматика. Човек врло често неће да буде здрав и онда када дође стани-пани, е, онда се човек сети да затражи помоћ… Ми имамо Богочовека, а очекујемо помоћ од човека!

Онда када би требало да смо најближи Христу и да се највише на Њега угледамо, ми то не чинимо, упорно одбијајући да опростимо и још имамо смелости да дођемо у цркву и да замолимо Господа и кажемо: и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим. То је врхунац лицемерја! Нема делотворније православне математике од Речи Господње, од молитве Господње Оче наш.

Зашто имамо тако велики проблем са опраштањем? Зато што је јако тешко пробити зид гордости! Гордост је најчешће узрок свих грехова. Ако је многима међу нама тешко да опростимо, поставља се питање ко су онда заиста христолики људи међу нама? Није тешко бити хришћанин по имену, по вршењу обичаја, држању традиције, али бити христолик је јако тешко. Христос није рекао, Ја сам традиција, него је рекао Ја сам Пут, Истина и Живот.

Праштање треба да се претвори у незлопамћење. Свети Марко Подвижник каже да је злопамћење најопаснија љута пијавица која када се једном увуче у човека тешко излази из њега. Свети Оци су веома озбиљно узимали злопамћење, доживљавајући га као највећег непријатеља човековог. Није ли злопамћење оно што нас спречава да опростимо и да делотворно, заиста заборавимо? Молитва злопамтила је сетва на камену, каже Свети Макарије Оптински.

Од нас се тражи да смогнемо толико снаге да замолимо за опроштај (говоримо о делотворном и искреном опрраштању, ослобађању од отрова из себе самог). Што човек више и чешће опрашта, тиме је и ближи а усуђујем се рећи, и дражи Богу. Не заборавимо – молитва увек јесте и треба да буде пре свега.