Моловин је последње село на северу Срема према граници Србије са Хрватском. Налази се недалеко од Шида, три километра удаљен од пута Шид – Илок, окружен пашњацима и шумама. Село краси црква Светог арханђела Гаврила, подигнута 1801. године на месту старијег храма, који се помиње 1756. године.
По благослову Епископа сремског Господина Василија обнавља се црква у Моловину коју краси надалеко познат иконостас, рустичан, чипкаст, резбарен, за који је сасвим извесно да је купљен од товаришевске црквене општине. Према архивским подацима од времена подизања храма (1801) знамо да је већ 1814. г. црква страдала у пожару проузрокованом од удара грома. Убрзо је поправљена и и 1816. године црквена општина је тражила дозволу да може да врши службу у обновљеној цркви (Кон. Архив бр. 188/1819. Из овог документа се не види какве су поправке вршене на цркви, али се може претпоставити да су биле већег обима с обзиром да је пожар проузроковао оштећења. Занимљиво је писмо илочког свештеника од 12. децембра 1852. године којим обавештава шидског проту о стању моловинске цркве.)
Благословом и добротом Епископа сремског Василија који је видевши оронулост храма његовим посредством и пожртвовањем као и материјалним добром започета је обнова храма у Моловину почетком јуна 2021. Скинута је стара купола и постављена нова, прекривена је обојеним алуминијумом који су поставили мајстори из Украјине, Обијен је читав звоник измалтерисан, изглетован, урађена је нова фасада на њему, као и фасада целог храма.
После славе су предвиђени неки од завршних радова као изливање стазе око светог храма. Данас је надлежни свештеник протонамесник Бојан Цветковић.
Црква Светог архангела Гаврила у Моловину представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја.
Поред православне цркве у Моловину постоји и Дом културе, месна канцеларија и основна школа која броји 6 ђака. Становништво које углавном чине Срби, Хрвати и Роми бави се пољопривредном прозводњом, виноградарство воћарством и сточарством.
Иконостас моловинске цркве – уметничко дело европског значаја, налази се под заштитом државе
По лепоти рада, разноврсној иконографији сцена, мноштву ликова и богатству флоралних и зооморфних облика у дрвету и позлати спада у „најрепрезентативнија дрворезбарска остварења друге половине 18. века“.
Вероватно је да до 1816. године није био пре купљен иконостас од товаришевске црквене општине и да је кориштена нека старија олтарска преграда. У књизи инвентара у Товаришеву забележено је да је 1818. г. завршено темпло, тј. иконостас са епископским и Богородичиним троном , да је све обојено и позлаћено. Могло би се закључити на основу овога да је тек 1818. г. после изградње нове олтарске преграде у товаришевској цркви, иконостас из 1772. г. пренесен у цркву у селу Моловин. Дуборез моловинског иконостаса и архијерејског трона, тврде стручњаци, „могао би се назвати чипком од дрвета у духу барока с југа“.
Како је иконостас стигао из Бачке у Срем? Заслуга припада царским властима у Бечу које су одобриле да се у Товаришеву сагради већа црква, па је иконостас припремљен за мањи храм завршио у Моловину и то, како се прича, у замену за два бурета вина и два вола. Моловљани су, каже предање, вино скупљали по кућама, а како су цркве у то време „моловане“, комбинацијом речи моловање и вино настао је и данашњи назив села, за које се тврди да је насељено још у 15.веку. Иконостас је у село стигао на таљигама, па се по шидском крају причало да Моловин има „цркву на точковима“.
Сликана декорација иконостасне преграде израђена 1772. за цркву у Товаришеву, рад је Јована Четиревића Грабанова, члана велике сликарске породице пореклом из Грабова код Охрида. Четиревић је често називан „барокним зоографом“, а моловински иконостас је његов најранији познат рад. Сматра се да је исте године настала и, према оцени историчара уметности, „виртуозно изведена чипкаста резба иконостаса“. Она је дело непознатих мајстора, за које се претпоставља да су дошли из Македоније.
Иконостас моловинске цркве је у дубоком рељефу, одликује се богатством многобројних фигуралних мотива који су концентрисани углавном у у средњем делу иконостаса; по својој архитектонској структури и концепцији личи на светогорске иконостасе из XVII и XVIII века, али има веће богатство и разноврсност животињског света од светогорских иконостаса на којима преовлађују углавном флорални мотиви. Најближа паралела моловинском иконостасу на територији Срема су двери цркве манастира Крушедола из 1745. г. и иконостас Старе српске цркве у Сремској Митровици са почетка осме деценије XVIII века. По својој концепцији иконостас моловинске цркве, заједно са ове две сремске богомоље, издваја се из војвођанских дрворезбарских радионица и везује за светогорске односно балканске дрворезбарске радионице. На основу ових радова може се закључити да су на територији Војводине сем домаћих мајстора оријентисаних према руским и западним уемтничким центрима, радили и мајстори са југа који су од средиен пете па све до средине осме деценије 18. века украшавали цркве богато изрезбареним иконостасима и разноврсним предметима.
Иконостас је после Другог светског рата оскрнављен. Према подацима Републичког завода за заштиту споменика културе, конзерваторски радови изведени су у три наврата од 1970. до 1982.
Иконостас моловинске цркве могао би бити предмет истраживачког рада којим би се могли бавити и наши студенти са Академије за уметности и консервацију.
Доносимо: Из књиге Српска православна Митрополија Карловачка (Наклада Саборног одбора; за уредника одговара Мата Косовац, народноцрквени автономни статистичар и уредник Митрополијског „Гласника“) ( за годину 1905, стр. 233)
У Моловину, према запису из 1905. године
„Црква сазидана у византијском стилу г. 1778. за владе Марије Терезије и митрополита Вићентија Јовановића-Видака. Храм је посвећен Светом архангелу Гаврилу (12. јула). Слава се одржава сваке године. Храм се налази у добром стању споља и изнутра. Има црквена порта и српско православно гробље. Најстарији је споменик из 1875. године.
Парохија VI. Класе, има парох дом и по сесије, вредност је К 3281’20. У име друге сесије прима накнаду од 200 К. У име свештеничке дотације прима 400К из јерархијског фонда.
Свештенство: Серафим Николић, рођ. у Илинци 18. октобра г. 1863. Рукоположио га је 6. јануара 1889. г. у Новом Саду Епископ бачки Василијан Петровић. Служи 17. г. у месту 10. г. Бави се економијом. Неожењен.
Парохијско звање: Основано 1771. г. Матице заведен: венчаних 1781. г, рођених 1810 г., умрлих 1813. г. воде се тачно и по пропису. Српских православних домова има 114, брачних пари 138, душа 671: м. 350, ж. 321.
Пароси: Данило Теодоровић 1781.1808; Василије Јовановић 1809., Павле Радосављевић 1809, Никодим Бојић 1809-1810; Дамјан Јеврић 1810. до 1814; Протопр. Петар Перић 1814-1815; Антоније Мишчевић 1815-1818; Марко Смиљанић 1818, Михаил Вукадиновић 1818-1819; Георгије Дункравић 1820; Јефрем Стефановић 1820-1826; Стефан Продановић 1826-1837; Георгије Стојановић 1838-1841; Теодосије Веселиновић 1842. г.; Димитрије Живановић 1842-1843, Милош Ратковић.
За време филијално под Илоком: Кирил Николић 1846.; Арон Николић 1846-1860; Авакум Стајић 1850-1871, Георгије Ковачевић 1859; јером. Евђеније Матић 1867-1880; јером. Неофит Живковић 1870; јером. Варнава Ивановић 1871-1872 и 1891.; Милош Јанковић 1873.1889; Јован Блидовић 1879-1890; Јован Поповић 1891-1893; јером. Георгије Бугарски 1893-1894; Јован Козобарић 1894-1896; Серафим Николић 1896 до данас (1905)
Школа: Комунална 1 здање сазидано г. 1898. Учитељ Данило Делић рођ. 5. нове. 1879. г. у Бјелопољу (у Хрватској). Оспособљен год. 1901 у Пакрацу. Служи 5 г. у месту. Стално намештен. Ожењен, без деце. Школска деца: за основну 85, м- 53, ж. 32, за потфорну 16, м. 10, ж. 6. Полазило школу основну 67, м. 44, ж. 23, потфорну 16, м. 10. ж. 6.“
Те 1905. године постојала је Црквена општина у месту, црквена скупштина је била редовна, председник је био Мија Медић, перовођа Драго Смољак, инвентар се уредно водио.
Приредила Зорица Зeц
Извор: Епархија сремска
