Његово Преосвештенство Епископ сремски г. Василије освештао је земљиштe за изградњу новог храма Пресвете Богородице Млекопитатељнице у излетишту Борковац у Руми, уз саслужење више свештенослужитеља, у четвртак, 15. јула 2021. године.

Овај значајан догађај за нашу Свету Цркву и град Руму, радио Епархије сремске „Српски Сион“ забележио је и камерама, те ћемо Вам у наредној објави, кроз видео прилог, догађај пренети у целости.

У наставку послушајте беседу Његовог Преосвештенства Епископа сремског г. Василија као и обраћање архијерејског намесника и пароха румског, протојереја Сретена Лазаревића.

Благодаримо г. Драгану Цакићу из „Ворки тима“ Рума на техничкој подршци.

Звучни запис: Мирјана Босић

Фотографије: Мирослав Крсмановић, Милан Романовић, Мирјана Босић

Извор: Радио „Српски Сион“

Борковачка икона Пресвете Богородице Млекопитатељнице живописана је 2021. године поводом градње храма у Руми.

На овој икони изображени су Преподобни Порфирије Кевсокаливит и Великомученик Георгије Победоносац како држе икону Пресвете Богородице Млекопитатељнице у Борковцу. Духовник, житељ Свете Горе Богородичине и ратник, исповедник и мученик, живи сведок вере Христове, представљају и чувају лик Пресвете која храни Госопода Исуса Христа. Чувана је у Лаври Светог Саве Освећеног недалеко од Јерусалима све до посете Светог Саве Српског овом манастиру. Сачувано предање манастира Хиландара говори о чудесном завештању  и доласку иконе Млекопитатељнице на Свету Гору Атонску. Наиме, Свети Сава Освећени, по коме је на монашењу Растко добио име, оставио је братству благослов да Млекопитатељницу дарују младом монаху његовог имена који ће доћи на поклоњење са Запада. Након више векова испунило се пророштво врлог подвижника и молитвеника. Његовом имењаку предате су две иконе, Млекопитатељница и Тројеручица, као и игумански штап-патарица.

Икону Тројеручицу Архиепископ српски оставио је Хиландару, Млекопитатељницу је поставио на иконостас келије Поснице-Типикарнице у Кареји посвећеној Светом Сави Освећеном, док је жезал-патарицу оставио келији званој Моливдоклисја у Кареји (сада се чува у Хиландару). И данас посетиоци Свете Горе поклањају се овим светињама и налазе благослов и благодат Божију. Престони празник иконе Пресвете Богородице Млекопитатељнице на Светој Гори прославља се 16. јула, а у календару Српске Православне Цркве 25. јануара.

На улазу у храм, подижемо припрату Светог Великомученика Георгија Победоносца. Страдалника и неустрашивог војника Христовог кога краси лепота истрајности и оданости Господу и у најстрашнијим мукама. Рођен је у Кападокији, а када му отац пострада за Христа, са мајком се пресели у Палестину. У раној младости храброшћу и јунаштвом  достиже до чина трибуна  у војсци цара Диоклецијана. У блиској служби цару остао је  све док овај цар не покрену сурово гоњење Хришћана. Тада неустрашиви Георгије објави цару да је и он хришћанин. Цар га баци у тамницу и нареди тешко и до тада невиђено мучење на овог младића не би ли га одвратио од вере у Господа Христа. Када се Божијом помоћи истрпи све ужасне муке и још узвелича име Божије, преко својих слугу цар му даде да испије отров. Но, у молитви и са Богом сједињен, Георгије остаде у животу и још када и мртваца васкрсе, многи повероваше и примише веру Христову међу којима би царица Александра, главни жрец Атанасије, земљоделац Гликерије, Валерије, Донат и Терина. На послетку цар нареди да се посеку мачем не налазећи начин да их умори. Царица Александра издахну на губилишту пре посечења, а Георгије би посечен 303. године. На његовом гробу и широм васељене молећи се њему већ вековима многи налазе радост и испуњење молитава. И данас из његовог каменог гроба тече миро и исцељује многе, напајајући неописивом радошћу поклонике. Прославља се особити два пута у години, 6. маја и 16. новембра.

Испод храма посвећеног Пресветој Богородици Млекопитатељници, градимо и параклис Преподобног оца Порфирија Кавсокаливата, житеља Свете Горе и весника благодати. Рођеног на Евији, у селу Светог Јована у провинцији званој Каристија, 7. фебруара 1906. године. Овај радосни подвижник са са дванаест година живота и завршене две године школе стигао је на Свету Гору где је убрзо и замонашен. Трудољубив и послушан својим старцима, двојици духовника, у раној младости задобио је дивне и многе дарове Духа Светога који га нису напуштали све до пресељења вољеном Господу. На монашењу добио је име Никита. А доцније, по одласку са Свете Горе, за којом је непрестано чезнуо, од синајског Архиепископа Порфирија Трећег добија на рукоположењу име Порфирије у 21. години живота. По рукоположењу добија послушање и нови „талант“, постављен је за духовника. И ово послушање обавља предано и трудољубиво, исповедајући и поучавајући даноноћно. У овом старању помагао је и својим даром прозорљивости, упућујући поверене ка самопознању и ка животу у Христу. 1938. године за предано служење као духовни отац одликован је звањем архимандрита. Након служења на Евији 1940. године поверена му је дужност привременог пароха у параклису Светог Герасима у Атинској поликлиници, која се налази покрај Омоније, у самом срцу Атине. Сам старац је тражио да му буде додељено ово место, јер је из велике и силне љубави према напаћеним људима желео да се налази уз њих, у тешким тренуцима њиховог живота – кад патња и болест и близина смрти чине безвредним све остале наде осим наде у Христа. Овде је прозорљиви старац на посебан начин био препознат од многих. Није га напуштала љубав према ближњима него се са временом и она умножила једнако са духовном децом и даровима Духа Светога. Упоредо са служењем у поликлиници уређује манастир Светог Николе у Калисији где борави и после испуњења служења на поликлиници 1970. године. Услед тешких обољења и мучних дана ношења свих тегоба не напуштајући радост молитве, трудољубља и старања о духовној деци, старац се трудио радећи и прибављајући потребно за живот сродника и духовне деце. У дугогодишњој жељи и настојању да подигне манастир успева 1980. године на имању у Милесију које је купио од сопственог и рада рођака и духовне деце. Оно што је живео деценијама и другима саветовао и помогао испунило се и у овом манастиру посвећеног Преображењу Господњем. Мирно се упокојио у праскозорје 2. децембра 1991. године у вољеној Кавсокаливији на Светој Гори коју никад расположењем није напуштао.

Земљиште и прва средства за градњу храма Пресветој Богородици Млекопитатељници даривала је породица Душана и Марије Драгишић из Руме.

протопрезвитер Сретен М. Лазаревић