Беседa у Саборном храму у Шиду, поред руке Преподобне мајке Ангелине:

Света Мајка Ангелина Крушедолска
-мајка у историји и мајка у вечности-

Ево слушкиње Господње- нека ми буде по речи твојој! (Лк.1,38)
Некада давно, уз ове речи, чиста и смерна назаретска Девојка, прва и благословена међу женама, постала је прва и највећа међу мајкама. Одговоривши смерно на архангелску благовест, Она је прихватила да постане Пресвета Мајка Најсветијег Слова, Преузвишена Мајка Најузвишенијег Сина, Богомајка Бога Живога. Собом је тако, изнад херувима и серафима, уздигла и, са десне стране Богу, поставила личност и службу мајке. И све друге мајке, пре и после ње, у њој самој проналазе узвишеност своје службе и достојанство свога материнства. Кроз ову се Мајку над мајкама и Девојку над девојкама, за све векове и сву вечност, освећује мајчинска служба и материнство, јер је највећа част једне жене да буде мајка.
И ми смо се, браћо и сестре, сабрали у ове свете дане да узвеличамо и прославимо једну деспотицу, једну мученицу, монахињу, а пре свега једну мајку. Сабрали смо се да узвеличамо и прославимо деспотицу и свенародну мајку српску, а светитељку Божију, Ангелину. И сада припадамо њеним светим моштима називајући је, искрено и од срца, мајком.
Много је народа на свету имало краљице, царице и султаније. Много је њих имало своје владарке и деспотице. Али ниједан од тих народа, или не велика већина њих, своје господарице није звало мајком, бар не искрено и од срца, нити се иједна од тих узвишених дама понашала према народу као брижна мајка. Међутим, у једној малој држави на Балкану, чији су цареви и царице преко свиле и кадифе облачили монашку мантију а кнезови устајали у бој против далеко моћнијег непријатеља, живео је народ који је своје владарке, искрено и од срца, називао мајкама; народ чије су се краљице тако и понашале. И на престолу и у монашкој ризи, и у срећи и у тузи, у миру и у страдању оне су свагда биле и остале свенародне мајке. То су оне владарке и мајке чије су слике постале иконе, а тела мошти нетрулежне. Једна од тих горостасних кнегиња и деспотица, која данас овде са нама невидљиво стоји и моли Бога за спасење српског народа, је и Мајка Ангелина Крушедолска.
Ко је Ангелина? Драга браћо и сестре, она је најлепше процветао цвет светородне лозе Бранковића. Она је миомирисни крин Христове баште, пресађен овде, на ову грешну земљу, не би ли ова долина смрти, барем на кратко, замирисала на рај. Она је духовни калем, који нас чак са Немањићима спаја. Она је принцеза. Она је деспотица, мученица, монахиња, али изнад и преко свега тога- она је мајка!
Зашто је потребно нагласити да је она пре свега мајка? Зашто је њена узвишеност у мајчинству? Зашто је зовемо Мајком Ангелином, а не само деспотицом или само светом? Није ли она као принцеза, ћерка албанскога владара, имала већи и узвишенији статус од многих сиротих и простих мајки тога доба? Није ли после, када је венчана за деспота Стефана Слепог, као деспотица српска, имала већи и узвишенији статус од оних убогих, смерних и мудро ћутљивих мајки, које не гледају како себе, но своју децу да прехране? Није имала! Није, зато што су части и почасти овога света и вемена ништа наспрам вечности! Није, зато што је жена најузвишенија онда када је мајка! И да је остала само албанска принцеза, или српска деспотица не бисмо је ми данас као светитељку прослављали. Да није свој живот уздигла изнад овоземаљске нискости, одрекла се свега, узела крст свој и пошла за Христом, верујте, не би је ни историја упамтила…
Али, зар није као мученица, када је била прогањана са краја на крај овог брдовитог Балкана, заслужила венац славе у царству Христовоме? Није ли после тога, као монахиња, сузама и молитвама откључала капије вечности? Зар није тада била узвишенија од многих мајки овога света? Није ли тада била већа од њих? Није! Ни тада није била већа од њих! Ни као мученица, гоњена и прогоњена, ни као монахиња, смерна и молитвена, није била већа и није била ништа више до само мајка. Онда када је била мучена и онда када је молитвеним сузама квасила своју монашку ризу, онда је била равна и једнака са свим осталим хришћанским мајкама.
А зашто је то тако? Зато што бити мајка значи бити мученица, и зато што бити мајка значи бити тиха и смерна молитвеница и монахиња…
Вељко Бирач,
ученик V разреда Карловачке богословије,
март 2016. године Господње

Беседу послушајте овде: