Омаж упокојеном др Анђелку Бачванину, доајену сремске психијатрије

Начелнику Службе психијатрије Опште болнице Сремска Митровица

Споменом празника Ваведења Пресвете Богородице лета Господњег 2020. Године, када славимо улазак Пресвете Дјеве Марије у јерусалимски храм, у складу са заветом њених родитеља, Св. Праведних Јоакима и Ане да ће, ако добију пород од Господа, довести дете и предати га Господу на службу, примили смо тужну вест да се у Господу преставио дугогодишњи начелник Службе и специјалиста неуропсихијатрије Опште болнице у Сремској Митровици др Анђелко Бачванин, човек дивних манира, великог срца и беспоштедне борбе за своју породицу, пацијенте и друштвену заједницу уопште. Као такву, ову вест, обзнанила ми је његова супруга, такође успешан лекар др Љиљана, мајка дивног дечака Стефана, која је неутешна и неспремна примила и прихватила ову вест на дан када је доктор и рођен, не тако давне, 1959.године у Сремској Митровици од оца Глише и мајке Вемије, одрастајући уз дивну сестру Сању, професора биологије. Гимназију је свршио у родном граду, Медицински факултет, специјалистички испит из неуропсихијатрије положио и свршио у Београду са високим просеком. Био је редован на домаћим и стручним међународним конгресима, имао и презентовао своје радове у више наврата. Волео је спорт, играо кошарку, а једно време је био и председник Кајакашког клуба „Вал“ у родном граду, Сремској Митровици. Веровали смо и убедљиво молитвено тиховали и созерцавали да ће доктор оздравити и вратити се својим свакодневним породичним и другим обавезама у болници. Човек који је дисао супругом. Човек који је дисао породицом, пацијентима. У току сахране која је била одржана на месном гробљу у селу Чалми зачуо сам женски јецај: „Како да верујем у Њега (Бога), кад нам је „узео“ оваквог човека, а мајци оно што је највредније?

Ту ме је, на трен, заинтригирало да поразмислим и напишем неку реч који ће ову недоумицу „разрешити“ а уједно и дати пример овоземаљског живота нашег дивног, добронамерног, народног, доктора Анђелка.

„Господ даје, Господ и узима“, наводи део перикопе из Светог Писма који је најбоље приказан ликом библијског страдалника, који је страдао више него своја мајка, никада не помисливши да се пожали већ завапивши „Нека је благословено Име Господње“.

Нажалост, сплетом друштвених околности, ми немамо тај дух, тај језик, него питамо: зашто нам узе то, а никако: зашто нам даде Господ то/ њега? Тај доктор је излечио и усрећио стотине и стотине својих пацијената и уз то, целе њихове породице вечно усрећио које састрадавају са чланом породице који је оболео. Добили смо дете (човека) од Бога на дар и ово је свима позната чињеница од постања света и века. Увек је јасно било да је Бог створио човека. Он сам је човеку дао моћ и силу и благодат Духа Светога да се људи рађају. Како каже Пророк Мојсије у првој књизи Постања, кад описује заповести Господње: „Рађајте се и множите се, напуните земљу и владајте њоме.“ То значи: обрађујте, сређујте да то буде лепа земља, да људи који долазе буду срећни на тој земљи.

Већ поменути женски јецај сматра да се доктор упокојио „пре времена.“ Пре времена кажемо, јер ако се дете упокоји пре мајке, то је јако тешко поднети. Ако гледамо из перспективе вечности онда ћемо видети да то дете није „пропало“, без обзира да ми мислимо да је оно „умрло“ и да нема ничега више. Оно је прешло из времена и простора у вечност, где су га анђели Божији у хоровима са песмом дочекали и са њим непрестано славе Име Божије. Колико је само доктор пацијената са оваквом „недоумицом“ излечио и разуверио?

Нама је, у међувремену, Господ дао једну „оштру“ поруку, узимајући тако дивног и младог човека (дете Божије) пре родитеља, да би нас њоме поучио: вечно се сећајте оних који су вам ближњи молитвено, у срцу и души својој.

Светиња мајке је ненадмашива. Свака мајка се за своје дете беспоштедно бори, брине и радује. Свакој мајци је најважније да дете здраво роди, да га храни и подиже у славу Божију, у славу Часнога Крста и слободе златне. И овај српски син, дивни лекар Анђелко, витез је Часног Крста и слободе златне и зато га је Господ повукао у слободу златну, где нема плача, ни шкргута зуба, где лопов не краде и мољац не гризе. Мајка или супруга која то доживи, не треба да се брине много, већ нека се радује што је таквог сина имала и што га Бог даде свима- који смо у непрестаним заупокојеним молитвама, вечно захвални њему, који је, како рече др Ивана Шојић приликом некролога после опела, много волео своју веру и „своје“ Православље. Др Бојана Авакумовић- Савић, млади лекар у Служби изричито наговештава да је баш овај човек, др Анђелко, био менитељ и зачетник сваке помоћи и позитивне реакције према сваком ко му се нађе у животу, а да баш доктор има прилику са њим да разговара. Иако начелник, око двадесетак година, његова Служба функционисала је примерно и огледно свим другим. Његове речи су увек снажне, а благе; захтеви упућени пацијентима у молитвеном тону. Неприкосновено је, баш онако библијски, поштовао своје „старешине“, претходнике лекаре, начелнике и колеге (др Хаџибабића, др Стојановић, др Вуштар, др Арнаутовић, др Живковљевић…) Ту синергију „пренео“ је на своје млађе колеге и лекаре у служби, који и данас ту раде. Деловао је, не ауторитетом силе, већ силом личног примера и ауторитета, како то најбољи духовници и лекари раде. То је учење страдалног, праведног библијског Јова, великог и славног човека, који је био најпоштенији на планети човечанској, како га је и сам Христос описао, али је највише страдао. Тада је наступило горепоменуто време његовог славословља „Господ даде, Господ и узе!“

Ми смо изгубили Бога, од Бога смо се удаљили. Али имајмо у виду да се то у историји човечанства дешавало код појединаца и код народа. Сад стварно имамо јасну представу о томе како се Бог јавља људима који мисле да су стварно изгубили своје најближе. Уђимо само мало у просторе Египта, у време пророка Мојсија и видећемо како су Јевреји били у изузетно тешкој ситуацији, дугом ропству од четири века, тј 430.година. Тамо су били заробљени, радили су тешке послове, можда не сви, али већина људи је молила Бога да им помогне како би се избавили од ропства. А онда, на чудноват начин, Господ им шаље Мојсија.

Одговор на вапајну молитву великог и славног народа јеврејског долази Милост Божија, кроз Мојсија. Бог је, знамо утврђено, Љубав. Кад Мојсије одрасте, он поведе народ из Египта, а кад дође пред Црно море, шта се десило? Мојсије видевши војску која иде за њима запита: „Шта да радим, Господе, они стижу“? Неки библијски историчари тврде да га је витлало шестстотина оклопних кола, а сви знамо, да је то сила велика. У данашње време, то је такође велика силна војска. А Бог каже Мојсију: „Удари жезлом (архијерејским штапом који и данас у Литургији Архијереј носи), удари по мору и проћи ћеш!“ Тако и би. Он изводи последњу групу свог народа из мора, а прва група фараонова уђе у море, а над толиком оклопном силом Господ склопи море.

У овоме су се огледале речи Господње: „Подићи ћу те високо, али ћу се прославити на теби!“ Израиљци су тада сковали песму која се непрестано и непрекидно поје и код нас и код других народа, а она гласи: „С нама је Бог, уразумите се народи! Покоравајте се, јер је с нама Бог!“

Тако сада и ми, који смо прихватили или осетили моменат да смо „изгубили“ неког нам ближњег, у овом случају нашег Анђелка, немојмо мислити да смо га „изгубили“ нити да је „умро“. Прихватимо, будимо свесни да је он прешао из смрти у вечност. Св. Владика Николај Велимировић је у својим делима записао: „Ништа није слично Богу као мајка (илити: супруга)!“ Радосни смо да је најскупље име после Божијег имена на земаљској кугли и најлепше после Господњег- мајка. Управо у смислу стварања, рађања. Не требамо бити тужни и плашљиви, већ спремни да се сусретнемо са доктором у слави Божијој, са хоровима и свитама анђеоске војске, који певају и славе Највећег и Најмоћнијег Бога над боговима, Цара над царевима, Бога Израиљева, Бога Јаковљева у Царству Оца и Сина и Светога Духа у векове векова. Амин.

„Радујте се Христос живи, васељену сву задиви, Христос живи и живеће; ко је Његов умрет’ неће.

         Радујте се, Христос влада, Живот влада,

          Све ће с’ нама добро бити, с’ Христом ћемо царовати!“

Поводом четрдесетодневног помена

Новоупокојеном др Анђелку Бачванину (1959-2020),

Породица, пријатељи, ученици, пацијенти сремског округа

Извор: Епархија сремска