У Музеју Војводине у Новом Саду недавно је отворена занимљива изложба о обући, а мајстори који су је израђивали некада су имали свог заштитника али еснафска слава занатлија, пре свега обућарске струке, Свети Спиридон готово да је заборављена. Реч је о светитељу који је био изузетно поштован, а његов култ распроострањен је од Грчке, преко обале Јадранског мора до Војводине и изузетно редак као породична крсна слава. Необичан проналазак два прилога у цркви из 16. века посвећеној Светом Спиридону на Крфу, велико сребрно кандило које је приложио Христофор Тузлић у 19. веку родом из Сарајева и сребрна дијадема која се периодично поставља на иконостас, прилог Марије Ковачевић из Трста подстакли су стручњаке да открију зашто су Срби слали дарове цркви у Грчкој.
Како објашњава саветник и етнолог у Музеју Војводине Александар Петијевић, Свети Спиридон је епископ из 4. века родом с Кипра, за живота препознат као чудотворац и који је и након избора на ту позицију наставио да се бави сточарством, а према предању Цркве учествовао је на Првом васељенском сабору у Никеји.
– Посредно се зна да је био поштован и унутар српског монаштва и цркви пошто је један од првих ученика Светог Саве добио монашко име по Светом Спиридону – каже Петијевић. – До процвата култа долази у нововековној историји на јадранској обали где се налази највећи број цркава посвећених њему, а најпознатија је српска црква у Трсту из 18. века. На том подручју сматрали су га чудотворцем, заштитником деце, маслина, помораца и бродова.
Када је реч о Војводини интересантно је да нема посвећених храмова Светом Спиридону али се у неколико црква налазе иконе на којима је насликан. У цркви Светог Стефана у Сремској Митровици на иконостасу Теодора Крачуна из 18. века уметнуте су две иконе тог свеца, као и у богомољи Петра и Павла у Белој Цркви, док је у Вршцу сачувана икона већег формата коју је приложио руфет (занатско удружење) чизмара.
– У 18. веку у градовима се по први пут јавља култ Светог Спиридона као заштитника заната, првенствено обућарске струке, али и они који раде с глином и ватром и они који су се бавили техникама ткања – истиче Петијевић. – Обућари га поштују јер након литија његове усправно постављене мошти, односно стопала и обућу целивају верници. Осим тога, Крфљани верују да он и даље обилази острво и да му се због тога обућа хаба, те му се мошти преобувају. Према предању на Сабору у Никеји он је учинио чудо – узео је цреп и стегао га, а из њега је избио пламен и потекла је вода и рекао: „три су стихије – земља, вода и ватра, а један је цреп“ алудирајући на Свето тројство у чему су симболику пронашли мајстори који користе ватру и глину. Поштовали су га и ткачи, асурyије и мутавyије због карактеристичне плетене капе.
Како објашњава наш саговорник, може се рећи да је слава светитеља Спиридона градски култ јер су занатлије само у већим местима биле организоване у еснафе.
– На дан славе 25. децембра, односно 12. децембра по старом календару, чланови еснафа су одлазили у цркву с барјаком и славским колачем, а након тога на прославу коју је организовао домаћин и кум славе – каже Петијевић. – Занатлије су уочи славе затварали своје радионице и поспремили их, те су мајстори с калфама и шегртима на свакој радној површини поређали алат и упалили свећу, окадили радионицу, док су их на дан славе посећивали мајстори других заната како би честитали. У 20. веку прослава је прилагођена духу времена и више није била архаична. Тако је у Зрењањину чизмарско- папучарска омладина организовала Светоспиридобоновски бал, а сачуване су две позивнице за свечаност из 1911. и 1913. године.
Како су нестали стари занати тако се заборавило на обележавање славе Светог Спридона, а свему томе су допринеле и велике промене у друштвено-политичким приликама након Другог светског рата. Ипак, како каже Петијевић, постоји трачак наде јер се успео сусрести са занатлијама који су чули за заштитника Светог Спиридона, те ће можда поново мајсторске радионице бити окађене у његову част.
Извор: dnevnik.rs, СПЦ
