У недељу, 22. новембра 2020. године, на дан прослављања Светог Нектарија Егинског и поводом стогодишњице од његовог упокојења, у цркви Свете Петке у Сурчину торжественом Литургијом је началстовао старешина цркве, протојереј-старофор Слободан Радојчић, уз саслужење ђакона Николе Ерцега, мастер теолога вероучитеља у ОШ „Вук Караџић“ у Сурчину и у молитвеном присуству архијерејског намесника земунског, протојереја Страхиње Голијана и протојереја Душка Ђеорђића.
На Литургији је појао Хор Покрова Пресвете Богородице. После Литургије прота Слободан је пререзао колач који је у славу и част Светог Нектарија Егинског принео Милош Маџаревић. Богоугодни разговор о овом Божјем угоднику настављен је у Светосавској сали.
… И данас, као у данима Христовим има болесних, има лекара и лекова. А да ли има вере?
Браћо и сестре, доћи ће тренуци искушења у нашој сопственој вери. У таквим тренуцима и околностима сећајмо се данашње јеванђељске приче и храбримо се са њом. Баш у таквим случајевима сећајмо се речи Господњих, изговорене Јаиру: „Не бој се само веруј!“ и „По мери вере ваше нека вам буде,“ поручује нам увек и свагда Господ.
Колико смо јаки и чврсти, непоколебљиви у вери, толико можемо да очекујемо да Господ испуни оно што од Њега тражимо у нашим молитвеним обраћањима.
Наш живот треба да буде испуњен непрестаном борбом нашег народа који је изгубио осећај поштења у овој свеопштој похлепи и незајажљивости, пљачки државе, крађи свега што му је доступно. Никад као у овом времену наш човек није био непоштенији, стога боримо се против греха-чишћењем себе. Нарочито у овом тешком и смутном времену морамо да се богатимо врлинама и добрим делима, да добро заузме наше срце и када се добро зацари унутар нашег бића, онда ће Господ саградити престо свој у срцима нашим и осетићемо да је Царство Божје заиста у нама.
Да бисмо у свему томе успели пре свега морамо дубоко да верујемо попут Јаира из данашње јеванђељске приче.
Свети Нектарије се упокоји у Господу уочи деветог новембра 1920. године, у седамдесет четвртој години свог земаљског живота и странствовања.
Још док је Свети боловао, једна од сестара монахиња нађе се у сну на неком дивном месту, на коме беше новосазидан камени дворац, који некакав младић прегледаше да нема какав недостатак. Кад виде да је дворац у свему савршен, закључа га. Сестра га тада упита дивећи се: чији је то дворац? – Младић јој одговори: „Нектаријев“. – Она га поново запита: „Откуд њему такав дворац кад је он убоги сиромах?“ – И опет чу одговор: „Нектаријев је“. To Бог припреми на небу обиталиште овом новојављеном светионику Цркве Своје, на земљи пониженом и убогом, а пред Богом узвишеном и прослављеном.
Свете мошти Светог оца Нектарија бише пренесене прво у болничку капелу а потом у Пирејску луку код храма Свете Тројице, где се ускоро окупи мноштво народа, коме је он некад благовестио радост Васкрслог Христа и Његову науку. На његовом мирном и спокојном лицу многи приметише нешто необично: као да се знојило неким миомирним знојем од кога је била мокра и коса и брада, и тај мирис се ширио око сандука. Његово верно духовно чедо Коста Сакопулос, коме је Свети био и отац и мајка, брисао је памуком овај миомирни зној, задивљен оним што се збива и погружен у тугу за својим духовним родитељем. Неки од ту присутних узимаху од њега гучице тога памука, побожно се мажући тиме по лицу и задржавајући то ради благослова.
Свето тело овог човека Божјег би одатле укрцано на лађицу и пловљаше плавим и као његова душа чистим водама морским према острву Егини. Сав народ са свештенством и монаштвом острва беше му изашао у сретање. Уз тужну звоњаву свих острвских звона, уз присуство помесних власти, свештенства и монаштва, богослова Ризаријеве Богословије обучених у мантије, и мноштва народа, земни миомирисни остаци Св. Нектарија бише на рукама пренесени од мора до манастира, око два сата хода. Дјеве монахиње, ученице његове, са преподобном и слепом Ксенијом на челу, и сав народ, оплакивали су одлазак Светога са земље. После извршеног опела у манастиру, уз присуство мноштва клира и народа, мошти Светога бише сахрањене у црквеном дворишту с јужне стране, три дана после приспећа у манастир.
Поред светог мира, које се ширило од моштију уснулог Јерарха Христовог све до момента његовог погреба, дешаваху се и друга чудна знамења око Светитељевих моштију. Тако, на дан његовог блаженог уснућа, деси се да муж неке побожне жене целива руку Светога приликом преноса његовог тела на Егину, и задивљен, осети неку чудну топлину од ње. To толико подејствова на њега да од непобожног и, безмало, безверника, постаде веома побожан. Његова жена, видевши ту наглу промену код мужа, зажали што се и она не удостоји да целива мошти Св. Нектарија. И гле, следеће ноћи јави јој се Светитељ у сну. Она се нађе као у неком храму; на светим дверима стајао је Св. Нектарије, служећи службу, обавијен небеском светлошћу, док присутни народ викаше: „Нектарије се посветио“. Тада се она са својим дететом проби кроз народ, прими благослов од Светога и радујући се врати се дому своме. Кад је дотична жена, после извесног времена посетила манастир, виде тамо једну слику која је била потпуно истоветна са ликом који јој се јавио у сну. To је била слика Св. Нектарија, кога она није познавала за живота.
Шест месеци после погреба, поводом једне надгробне плоче коју поклони Богословија за гроб Светитељев, јави се потреба да се гроб поправи, да би могла да се постави плоча на њега. При том је требало померити и сандук са телом. Међутим, игуманија се бојала да то ради, плашећи се од смрада који се јавља због распадања тела. Док су њу тако мучиле помисли, које ником не саопштаваше, једне ноћи јави се Светитељ једној од сестара у сну и рече јој: „Шта радиш, чедо?“ – „Добро сам, Вашим молитвама, Оче“, одговори она. „Сагни се да те прекрстим“, рече јој он по свом обичају док је био жив. Она се саже, a он joj опет рече: „Помириши ме да видиш да ли заударам“. Она одговори да не заудара. Он јој тада рече отвореније: „Смрдим ли?“ – Она одговори: „Ко каже да смрдите, Преосвећени? Како је могуће да смрдите?“ – Светитељ ће на то: „To каже игуманија“. „Која игуманија?“ упита сестра. „Игуманија Ксенија“ понови Светитељ, па додаде: „Погледај ме, чедо, да ли ми што недостаје?“ – и показа јој леђа, руке, ноге. „Зар нисам целокупан?“ – „Јесте“, одговори монахиња пуна страха и трепета.
Ово своје виђење монахиња одмах саопшти игуманији. Она задивљена, реши се на привремено померање часних моштију из гроба, док се не постави надгробна плоча. Када затим чика Мицо, зидар, извади сандук и постави га на путељак поред бора, под којим је Светитељ био сахрањен, сви присутни изненађени видеше да је тело његово потпуно недирнуто. Свети Отац је изгледао као да спава, а из његовог тела се ширио неописиви мирис. Скрштене руке беху жуте и чисте као восак. Тада тело Светога пренесу у његову собу, где је остало два дана и две ноћи, све док гроб није био припремљен и оно поново спуштено у њега.
Гроб Светога би отворен поново после три године. Његово свето тело беше у истом стању, као да блажено спава, а неописиви мирис и овог пута испуни сво манастирско двориште. Тако цело и недирнуто тело његово остало је више од двадесет година и два пута преоблачено, на радост верних а на дивљење и недоумицу неверних и маловерних. Многи су се у чуду питали: Зар је могуће да у овом нашем грешном и страстољубивом веку, поново небо сиђе на земљу и земља роди такав миомирни цвет? А мудрошћу Божјом просветљени одговарали би им: Увек је исти Бог, и свако време је погодно за спасење, и од Бога дато да рађа свете људе. И заиста, Бог у сваком времену рађа и препорађа све оне који узму крст свој и пођу за Христом, као Чудотворац Егински Св. Нектарије.
Чувајући двадесет година нераспаднуто и пуно миомира тело Светога, Бог као да је хтео да њиме посрами све оне који су Светога клеветали за живота, показавши тиме свима да је оно било сасуд Духа Светога а не сасуд греха. После тога, оно се распаде и врати мајци земљи, да и тиме изврши заповест Господњу, али не престаде и да чудотвори преко својих светих остатака. Коначни пак пренос преосталих моштију Св. Нектарија у њему посвећени храм, сазидан уз храм Св. Тројице, би извршен другог септембра 1953. године, уз присуство митрополита Идре и Егине Прокопија и митрополита Илијског Антонија и мноштва верног народа.
Чудотворно дејство Светитеља Егинског Нектарија осећало се од првога дана његовог уснућа, и на Егини и ван ње, тако да се слава имена његовог ширила из дана у дан међу побожним народом и расла је народна љубав према њему. Посведочен врлинским животом и чудесима, показавши се нови мироточац и исцелитељ неисцељивих болести, под вулканском навалом народне побожности и поштовања, Св. Нектарије би и званично прибројан сабору Светих 20. априла 1961. године, одлуком Цариградског патријарха Атинагоре и Св. Синода Велике Христове Цркве.
И заиста, велико је то чудо да у овом нашем веку неверја и маловерја, постане повод толиких духовних збивања и кретања овај од многих презрени и до саме смрти понижавани Архијереј и Светитељ Христов Нектарије. Ма где га верни призивали и призивају у молитвама са вером, стизао је он и стиже увек. Јер и ђавоимане лечи, и раслабљене духовно и телесно учвршћује, и хроме усправља и исцељује, и оне на мору у бури спасава. За веома кратко време, његово свето име постаде свуда иознато: и на копну, и на мору, и на острвима; у Европи и Америци и Африци; свуда где има православних душа осетило се његово благодатно присуство. Око његовог манастира Пресвете Тројице и његових светих моштију стално се сабира мноштво народа, и то не само из Грчке, него, поготово у задње време, и из свих православних земаља. Никли су свуда многи храмови посвећени њему: на копну и на острвима, у Африци и у Америци. Чувен је по многим чудесима храм посвећен Св. Нектарију на острву Криту у месту званом Ханија, где се налази и један делић његових светих моштију. Поред Служби написаних у његову част, о Св. Нектарију су написане и многе књиге, које излажу његов живот и бројна чудеса и исцељења учињена силом његовог благодатног заступништва пред Богом. Написане су многе књиге и пишу се непрестано и на срцима верних и на хартији. Многи сведоче о његовом благодатном јављању у најудаљенијим крајевима света. Многа неизлечиво болесни, у моментима крајњег безнађа, видели су и виђају једног старца монаха са благим осмејком и монашком скуфијом (капом), који их теши и повраћа наду у спасење Божије. На питање: ко је он? – одговара: Нектарије Егински. – Овај Светитељ нашег века као да би послан од Бога зато да исцељује и две најтеже и најраширеније болести нашег времена: злу болест рака и болест ђавоиманости, и уопште нервна и душевна обољења. (извор:http://www.eparhija-prizren.org/sveti-nektarije-eginski)
Извор: Епархија сремска
