У миру Иванка, рођена 28.06.1932.године у Вишњићеву у Срему, од оца Саве Поповића и мајке Зоре (рођ.Сантовац). Ту је завршила два разреда основне школе.
По препоруци дечанског игумана архимандрита Теодосија 1951.године, у својој деветнаестој години живота, ступила је у манастир Часног Крста у Земуну код игуманије Параскеве Јовановић. Од тог дана она се није више одвајала од своје игуманије, остала јој је веран пратилац до краја. Мати Параскева много се трудила око богослужбеног велељепија. Када се оскудевало и у најосновнијем она је купила клавир како би сестре могле да се науче што складнијем (лепшем) појању. Послушница Иванка у хору сестара певала је најдубљи глас што није кварило већ још више давало пуноту појања. Много се физички радило. Сестре су биле младе али …. Због тешких услова живота у Земуну владика браничевски Хризостом 1953.године позвао је игуманију Параскеву да са својим сестринством пређе у тада запуштени манастир Манасију и да обнове ту велику светињу.
Велики труд улагала је послушница Иванка, радећи вредно сва послушања која су јој била заповеђена од игуманије и старијих сестара. На пољу (или на њиви) волела је да ради са коњима, није волела машине тј. трактор. Највише је радила у кухињи на послушању кувара. Кувала је за све у манастиру и за мајсторе који су у њему радили и помагали. Увек је пазила да ли су све сестре дошле на оброк. Ако нека сестра није дошла бринула се да не остане гладна и лично носила у келију ако је била болесна.
Видевши њену постојаност и труд 1964.године игуманија Параскева предложила је епископу Хрисзостому да послушницу Иванку замонаши по чину расе и камилавке. Владика је то одмах учинио и на постригу јој дао има Магдалина по жени мироносици која је прва угледала васкрслог Христа.
Дугогодишњим радом у кухињи монахиња Магдалина стекла је велико искуство а дугим трпљењем у манастиру такође стекла добро монашко васпитање. Зато ју је у једном перидоу владика Хризостом запослио као своју послушницу на епископском двору у Пожаревцу. Ту је могла многе лепе и поучне беседе чути од заиста светог човека епископа Хризостома.
Кроз тај период послушања на двору владика је могао да боље сагледа духовну зрелост монахиње Магдалине. Видевши да она већ има једну монашку озбиљност и довољно година њеног мукотрпног монашког живота одлучио је да је постриже у чин мале схиме. Учинио је то 1974. године оставивши јој исто име на постригу Магдалина.
Много година је прошло у труду и молитви монахиње Магдалине до упокојења њене игуманије Параскеве којој је увек била одана. Од тада почиње немир да потреса њену душу све до краја њеног земног живота. Игуманије се смењују Анастасија, Ангелина, Варвара. Нове младе сестре које су придошле из другог манастира никако нису могле да се уклопе са старим сестрама. Монахиња Магдалина 2010.године била је принуђена од стране младих сестара да напусти свој манастир Манасију и по благослову епископа пређе у метох манастира Манасије Белу Цркву код Бељајке. Народ ју је тамо лепо прихватио и помагао али мати је већ била истрошеног здравља од многих монашких трудова од ране младости. Није више била способна да брине сама о свему.
Архимандрит Доситеј посетио ју је и звао телефоном неколико пута и саветовао да дође у нашу обитељ манастир Гргетег како би у миру и молитви могла да проведе последње дане свог земног живота. Двоумила се неко време а затим пристала и дошла овде 30.априла 2011. године.
Увек радосна у Господу монахиња Магдалина посећивала је службе колико су је њено здравље и физичка снага дозвољавали. Када је дошла код нас још увек је могла да свечано прочита апостол на некој од празничних Литургија и улепша нам службу. Касније са годинама није то више могла јер била је све слабија.
Архимандрит Доситеј видевши да је она све слабија 2015.године одлучио је да јој понуди монашење у Велики ангелски образ. Мати Магдалина је то од срца прихватила. Њена игуманија Параскева имала је чин велике схиме и зато она није имала неки страх од тог чина као што га неки имају, знала је да је то највиши степен монаштва који сваки монах треба да се труди да достигне до краја свог живота.
У малом храму Светог Серафима Саровског 9. новембра 2015. године, уочи празника Светог Арсенија Сремца, архимандрит Доситеј са благословом Епископа сремског Василија Вадића постригао је монахињу Магдалину у чин Великог ангелског образа давши јој име Арсенија. Схи-монахиња Арсенија имала је стрица Арсенија, због кога је желела да добије ово име.
Последње дане свог великосхимничког монашког подвига мати Арсенија провела је у миру и тишини Спасо-Преображенског скита манастира Грегета. Њена послушница била је монахиња Сидонија. Од те 2015. па све до 2020.године њен живот се полако гасио. Све је слабије видела и чула и све мање могла да једе, али је сећање на Господа и њену игуманију Параскеву на уснама и у срцу непрестано носила.
5.маја.2020. године, рано ујутру у 4 сата, у недељу када се чита Јеванђеље о раслабљеном и апостол о васкрслој Тавити, мати Арсенија се тихо сасвим неприметно упокојила, без иједног уздаха, радосна и светла у лицу.
