Претходних дана се у организацији Црквене општине Смедеревске одржало четвртфинале осме сезоне такмичења из бесједништва – ,,Славослов 2019/20”. У четвртфиналу су учествовала 93 такмичара из 25 средњих школа са територије Србије. Они најбољи међу њима, осигурали су себи пролаз до полуфинала. У групи која је наступила 10. Децембра 2019. године у Музеју Смедерево, наступила су и двојица матураната Карловачке Богословије Светог Арсенија: Јован Памучина и Милан Романовић. У прилог Вам остављамо говорe са којимa су наступили на овогодишњем  ,,Славослову”.

Бесједа ученика V разреда – Јована Памучине:

,,УКОЛИКО СВИЈЕТ ЖЕЛИШ УЧИНИТИ БОЉИМ МЈЕСТОМ–ПРОМИЈЕНИ ПРВО СЕБЕ!”

Још од основне школе, интересовао сам се за питање како могу учествовати и допринијети добру и овај свијет учинити бољим мјестом за све. Сљедећи своје срце пут ме навео у Карловачку Богословију.

Током свог школовања у овом училишту, научио сам много животних лекција. Испричаћу вам једну од ствари коју сам савладао одмах по доласку, а за коју се надам да ће вам бити од користи у процесу вашег личног усавршавања и напретка. То је наизглед био врло једноставан и у почетку и мени самом врло нелогичан задатак. Преподобност на свом највишем нивоу – рекло би се!

Ми – ученици богословије, сваког јутра устајемо веома рано, у освит зоре.

Наши професори, који имају и улогу васпитача су већ годинама овде. Прекаљени, мудри али и веома, веома строги! Дисциплина у богословији је на највишем нивоу и ђаци се њој уче од трена када закораче у овај живот у заједници. Живот непрестаног подвига, жртве и љубави ка ближњем. Генерације и генерације младића прошле су кроз сводове нашег интерната. Прва, основна и најважнија ствар у животу коју сваки богослов научи јесте намјештање и затезање свог кревета.

Постељина мора бити савршено затегнута , јастук уредно сложен и постављен на средину кревета, а деке којима се покривамо морају бити положене на кревет у правоугаоном облику од руба до руба, тачно у милиметар !

Сваког јутра, кревет мора бити доведен до потпуног савршенства! Сматрао сам то ригорозним! Добити укор ради не закопчаног дугмета на јастушници? Па ми се спремамо за свештенички позив, за служење Богу, служење светих литургија и обреда , а не за собарице и чистачице у хотелима! Међутим, моја гордост, а мудрост и смисленост једног таквог једноставног чина показала ми се много пута у животу до сада.

Уколико намјестите свој кревет ујутру, успјешно сте извршили први задатак у наступајућем дану. То ће вам дати малу дозу поноса и мотивисаће вас да испуните још један задатак, а потом и наредни, и онај иза њега… На крају дана, један мали обављени задатак претвориће се у много обављених задатака.

Намјештање кревета доприноси чињеници да мале ствари у животу значе. Уколико не можете да урадите мале ствари како треба, никада нећете бити у стању да успјешно извршите велике задатке који се пред вас поставе.

А, у случају да сте имали тотално лош дан, вратићете се кући и лећи у кревет. Кревет који је намјештен. Који сте ви намјестили! А намјештен кревет даје вам охрабрење и наду да ће сутрашњи дан бити бољи.

Уколико желите да промијените свијет, почните од намјештања свог кревета.

Један мој професор, на растанку са нашом генерацијом ми је поручио: ,, У животу ћете се као свештеници сусретати са десетинама, па и стотинама људи. Замислите да промијените живот на боље само десеторици од њих Вас, двадесет тројица у разреду, када би утицали на само десет људи око вас, а они на људе око себе, тај број био би енормно велики. За десет година, бројка би скочила на више од триста хиљада људи! Тристо хиљада!! Успјели бисте утицати и промијенити животне навике , начин размишљања и поглед на свијет код толиког броја људи! Размислите мало. То је читав један велики град!

За само неколико генерација могли бисте препородити и васкрснути читаву нацију! Крећући се од ситница у освиту зоре, долазимо до великих циљева. Величанствено, зар не!? Поставља се питање, шта ће се догодити онда? Како ће свијет изгледати ако успијемо? Сигуран сам да би тада био спокојније и угодније мјесто за живот свих нас.

Свети Владика Николај својевремено је говорио:,, Урадимо оно мало што Бог од нас тражи, а за остало ће се Он постарати!”

Наше муке, проблеми и стресови кроз које свакодневно пролазимо удаљавају нас једне од других. Затварамо се у себе и окрећемо леђа једни другима. Сви ми пролазимо кроз тешке периоде у животу. Битно је никада не одустати! Давати све од себе да не поклекнемо пред искушењима и теретом, јер знајте да нам Бог никада не даје више терета од оног што можемо да поднесемо. Уз непрестан подвиг и жртву, временом ћемо промијенити своје лоше навике – замијенићемо их оним бољим и вриједнијим. Утицаћемо на људе око себе, а тако и на сам свијет. Напор и труд примијенићемо заједничким снагама и тако учинити овај свијет бољим и вриједнијим живљења. Уосталом, након сваке олује на небу засија сунце!

Ми, драги пријатељи (окреће се ка такмичарима), МИ ћемо ускоро завршити своје школовање – једну етапу свог живота. Кренућемо даље у живот. Неће бити нимало лако! Падаћемо и гријешити, али не посустајмо и не гордимо се! НИКАДА! Живот ће нам бити пун неправди ,али жртвујмо се! Дајмо све од себе. Посљедњи атом снаге!

Чувени философ Платон је својевремено говорио да љубав смирује и стишава и највеће буре на мору. Зато, пронађимо некога ко ће бити наш животни сапутник, наш вјетар у леђа онда када вјетра нестане и тада … тада ће све кренути на боље. Уздигнуте главе, чврсто стојећи на својим ногама и мијењајући овај свијет , облачићемо га у позитивно рухо.

Генерације које оставимо иза себе ће слиједити ове идеале добра, љубави, доследности, пожртвованости и борбе за боље сутра. Сигуран сам да ће кроз неко вријеме овај свијет постати савршеније мјесто за живот свих нас. Сигуран сам да ћемо заједно моћи утицати на његове позитивне промјене у овом времену искривљених друштвених и моралних вриједности. Зато, драги пријатељи – уколико желимо промијенити свијет …. Промијенимо прво себе!

Хвала.

Бесједа ученика V разреда – Милана Романовића:

Љубав

Свет је настао кроз речи љубави посредством онога који јесте љубав, а то је Бог. Кроз њу је настао, њом се одржава и на крају ће се у њу претворити. То можемо да нађемо у славоспеву о љубави када Апостол Павле говори о њој. Љубав никада не престаје док ће пророштва нестати, јер све што се у пророштвима најављивало десиће се. Језици ће замукнути, јер ће све бити речено. Нећемо имати више потребе да о некоме нешто научимо,  јер ћемо гледати у живи извор љубави.

Кроз историју се она једна једина љубав разделила и тако добијамо четири врсте љубави. Љубав Божију, родитељску, пријатељску и љубав брачног супружника. Божија љубав је присутна од постања света и биће до вечна. На Светој Литургији после претварања дарова имамо једну молитву, такозвану молитву анамнезе ( сећања) и та молитва спаја прошлост, садашњост и будућност – а она гласи:,, Сећајући се, дакле, ове спасоносне заповести, и свега што се нас ради збило :крста, гроба, тридневнога васкрсења, седања са десне стране и другог и славног доласка”. Овде се спајају први и последњи човек и овде они постају једно.

После те највеће љубави долази родитељска љубав. О тој љубави ја само могу да причам али још увијек нисам способан да је осјетим.  Она је посебна јер је увек истог интезитета од тренутка сазнања да ће супружници постати родитељи, па све до свог последњег даха у овом животу , јер је њима њихово дете увек једно, малено, најважније. Дете, било оно младо или већ одрасло и пошло својим путем. Са првим корацима то исто дете се укључује у свет и живот и тако стиче пријатеље са којима ће многе ситуације преживети и на тај начин изградити своју личност. Једну исту особу никада нећете срести – зато што је она јединствена на свој начин. Са годинама ,долази и зрелост, а ускоро и време када се упознаје нови животни сапутник – супружник. У коме ће он најпре да види Бога а у њему себе заједно са том особом. И тако опет долазимо до рађања новог живота. Ако пажљиво погледамо на овај редослед уочићемо један круг, једно циклично понављање година иза нас. Драги слушаоци,  значење прстена на венчању је управо ово непрестано присуство Бога и нас који се нижемо као бисери на једну огрлицу.

О потреби ње нам говори апостол Павле у једној од својих посланица:,, Јер, ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премешта, а љубави немам ништа сам. И ако раздам све своје имање и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам ништа ми не користи”. Љубав је дар од Бога који свако добија ,али не користи али ја вам кажем да онај који њу буде имао у ономе што буде радио било да говори, ради, учи, даје, помаже то ће сви приметити и то ће се ценити. Све ће то бити у радости и са осмехом, а не са удисањем.

,, Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди. Љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи”.

Сложићете се са мном да је ово можда и најлепши опис љубави икада. Брак који буде имао и који буде гајио овакву љубав неће имати туге и незадовољства. Јер, шта је прави осећај љубави него када неко одлази – а ти га загрлиш, ћутиш али му срцем гласно шапнеш НЕ ОДЛАЗИ ! Та особа те никад неће напустити, јер све те временске и километарске раздаљине љубав ће побити. Километри зближавају , а љубав јача.

Ово је вапај за љубављу. Ње је данас све мање. Ипак, постоји нада да ако све ово ,горенаведено схватимо – ти ћеш на крају бити победница, а ја победник.

Захваљујемо се на информацијама г. Јовану Памучину и г. Милану Романовићу, ученицима V разреда Карловачке богословије.

Извор: Радио „Српски Сион”