Вече патријарха Павла, поводом 10-годишњице упокојења, одржано је 18. септембра 2019. године у Центру за културу Раковица. О животу и раду “свеца који хода” говорили су протођакон Љубомир Ранковић, Слободан Радуловић – аутор књиге Вујански крст патријарха Павла и академик Славко Каравидић, рецензент. Водитељ трибине био је ђакон Александар Аздејковић.
-Недокучиве су мистерије Божјег промисла, рекао је протођакон др Љубомир Ранковић. Њихова логика несхватљива је људском разуму. Често апсурдна и парадоксална. Живот патријарха Павла је очевидно сведочанство вечног неспоразума неба и земље. Патријарх Павле рођен у Кућанцима, био је, како је нагласио др Ранковић, „највећи бескућник целог живота, убоги сиромах земаљским а пребогат небеским благом”. -Онај кога је Господ пре зачећа предодредио да буде духовни отац српског народа, остао је без оца још у колевци, казао је Ранковић.
-Онај који је био првојерах Српске Цркве, мајке православног српског народа, своју мајку није ни видео ни запамтио, рекао је протођакон Ранковић и додао: -Цео живот патријарха Павла био је Голготско распеће. Он је патријарх великомученик. Његов избор за патријарха пун је симболике. Изабран је у деветом кругу гласања на Архијерејском Сабору. Време његовог патријарховања од 1990. до 2009. године било је девети круг пакла за њега и његов народ.
-Данте Алгијери тај круг описује као место неслоге, издаја, раскола и распадања. Распала се Југославија у крвавом грађанском и верском рату. Срби су протерани са вековних огњишта са западних простора државе коју су платили сваком трећом главом својих најбољих синова. Србија се завадила са вековним савезницима и бомбардована од алијансе деветнаест западних земаља. Црна Гора одвојила се од Србије а Косово прогласило независност. Народном животом, у то доба, по Ранковићевим речима, „завладала је похлепа, неслога и страначка завада и подела”. Христос је на Голготски крст прикован са четири клина. Патријарх Павле примио је стотине клинова у душу и срце, од бола и туге над злосрећним удесом свога народа. Иако тешко рањен, никада није губио веру у васкрсење и наду у Божју помоћ и боље сутра. Био је ходајућа Библија, живо Јеванђеље и непрекидно литургијско богослужење, којим је причешћивао свој народ.
-Пред крај живота, истакао је Ранковић,”све земно и телесно ишчилело је из њега и он се на крилима духа винуо у Царство небеско међу свете Србе.” Подсећајући присутне, да није довољно светитеље само славити и поштовати речима и обредима, него треба следити њихов пример, цитирао је речи Светог владике Николаја: “Више бих волео да ме Господ избрише из Књиге живота, него да ме неко поштује и слави а да не држи ништа моје: Ни моју веру, ни моје речи, ни моја дела”.
-Патријарх Павле целога живота поручивао је: “Будимо људи!”, а својим животом цео један век сведочио је личним примером шта значи бити човек. Висока, али не и недостижна мета, завршио је протођакон Ранковић своје казивање о патријарху Павлу у препуној сали Центра за културу у Раковици.
Извор: Сајт СПЦ