У суботу, 20. јула 2019. године, у Храму силаска Светог Духа на апостоле (Грчка црква), публици је представљен филм „Православље“ у организацији СПЦО Рума – Храма силаска Светог Духа на апостоле и Ворки тима Рума.
Старешина Саборног храма, јереј Душан Вишекруна и директор Ворки тима, Драган Цакић, као домаћини, потрудили су се да прича о поглаварима Српске православне цркве, и патријарсима који су владали од 1920. године, односно од периода када је опет успостављена Српска патријаршија, буде веома интересантна и поучна.
У филму су приказани Патријарх српски Димитрије (владао од 1920-1930), Патријарх Варнава (1930-1937), Патријарх Гаврило (1938-1950), Патријарх Викентије (1950-1958), Патријарх Герман (1958-1990), Патријарх Павле (1990-2009) и Патријарх Иринеј (2010- ).
Текст и фотографије: Мирјана Босић
ИСТОРИЈСКИ ОСВРТ – Уједињење и васпостављање Српске Патријаршије
Први светски рат се завршио 1918. године. На рушевинама Аустроугарске и европског дела Турске поникле су нове проширене државе. Створена је први пут у историји Јужних Словена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. У мају 1919. у Београду су се састали епископи свих делова некадашње Пећке патријаршије и прогласили, сада у новој држави, духовно и административно јединство. Стекли су се сви услови да некадашња Пећка патријаршија, укинута далеке 1766. год. буде обновљена. Нова државна власт на челу са краљем Петром I дала је сагласност.
Српска црква се обратила Цариградској патријаршији као мајци цркви и упознала ја са новим околностима у којима се нашла, а са жељом да се патријаршија обнови. Васељенска патријаршија је то одобрила, издала је одговарајући Томос. Одржан је потом Архијерејски сабор у Сремским Карловцима 30. августа / 12. септембра 1920. на дан Сабора српских светитеља, на коме је донета одлука да се Српска црква уздигне на степен патријаршије. Први српски патријарх обновљене Патријаршије био је митрополит Србије Димитрије (Павловић) (1920-1930). Устоличен је у Београду исте године, а у манастиру Пећка патријаршија 1924. У време патријарха Димитрија основано је неколико нових епархија. Богословски факултет у Београду и Загребу и богословија у Битољу.
У време патријарха Варнаве (Росић) (1930-1937) донет је Црквени устав (1932). Основане су Загребачка и Мукачевско-прјашевска епархија. Између 1931. и 1947. Српска црква је имала 27 епархија и викаријат у Скадру. Црквени живот је покренут у свим областима. Подигнута је данашња зграда Патријаршије у Београду, као и манастир Ваведење у Београду и многи храмови. Започет је и храм Светог Саве у Београду (1935). Патријарх Варнава се одлучно успротивио великим привилегијама римокатоличке цркве у Југославији (конкордатска криза), које су ишле на штету православних и осталих вероисповести. Преминуо је изненада ноћу 23-24, јуна 1937, године у време изгласавања Конкордата у Народној скупштини. Свети архијерејски синодје такође био против владиног предлога. Касније је влада повукла Конкордат.
Патријарх Гаврило (Дожић) [1938-1950) саградио је Патријаршијску библиотеку у Сремским Карловцима и зграду интерната за студенте теологије на Карабурми у Београду. Убрзо је избио Други светски рат. Патријарх и Синод су били нротив приступања Тројном пакту. У току овога рата (1941-1945) убијени су: митрополит дабробосански Петар, епископ бањалучки Платон, епископ горњокарловачки Сава, чешкоморавски Горазд. Убијено је 515 свештеника, монаха и вероучитеља. Године 1942. мошти св. кнеза Лазара и других светитеља пренете су из фрушко-горских манастира у Београд. Патријарх Гаврило је био заробљен, најпре у манастиру Раковици, Војловици, а затим у логору Дахау у Немачкој. За све време рата, до повратка, замењивао га је Свети синод са скопским митрополитом Јосифом (Цвијовићем) на челу.
По завршетку Другог светског рата Српској цркви није исплаћена ратна штета од 3.311.637.509 динара. Комунисти су Цркву одвојили од државе, одузели јој око 70.000 хектара земље и 1.180 зграда, које су вределе осам милијарди динара.
У доба патријарха Викентија (1950-1958) притисак комуниста на Цркву био је велики. Године 1952, Богословски факултет је избачен са Београдског универзитета због патријарховог одбијања и одуговлачења да се размотри такозвано питање “Македонске цркве”. Онје изненада преминуо 1958. године.
Патријарх Герман (1958-1990; +1991) је најдуже од свих црквених поглавара био на челу Цркве. Основане су нове епархије: Западноевропска (1969), Аустралијска (1973), Врањска (1975) и Канадска (1983). Обновиле су рад богословије у манастиру Крки и Сремским Карловцима, настављени су радовн на новом храму светог Саве у Београду (1985), сазидана је нова зграда Богословског факултета у Београду, обновљени многи часописи и црквени листови. Догодила су се и два раскола: у Америци (епископ Дионисије Миливојевић) 1963. године и раскол епархија у Јужној Србији (такозвана Македонска православна црква у Скопљу). Амерички раскол је зацељен 1992. године.
Патријарх Павле (Стојчевић) од 1990. год. најпреје изгладио раскол наше Цркве у Америци 1992. а затим се приступило оснивању неколико нових епархија: Британско–скандинавске, Средњоевропске, Милешевске, Бихаћко-петровачке, Осјечко-пољске и Западноевропске. Распад Југославије и рат на подручју Босне и Херцеговине (1992-1995) и у српским крајинама донео је много зла како народу тако и Цркви. Створена је Савезна Република Југославија (од Србије и Црне Горе ). Већина епархија у западним српским земљама добрим делом су у рату опустеле, народ је расељен, а цркве и манастири разорени.
Обновљена је Богословија на Цетињу (1992).
Извор: Сајт СПЦ