Други по реду вишедневни пост посвећен Св. Апостолима, почиње у понедељак после Недеље свих Светих и траје до 28. јуна /12. јула. Зато што се завршава у дан пре Петровдана, назива се Петровски пост. Овај пост, чији је почетак покретан (јер зависи од Празника над празницима), а завршетак је непокретан, установљен је на основу успомене на Апостоле који су после Силаска Светога Духа, а пре одласка на проповед Св. Еванђеља, постили (Дап 13,2-3). Због зависности почетка овог поста о Васкрсу, Апостолски пост најкраће може трајати једну седмицу и један дан, а најдуже шест седмицâ.

 О односу поста и литургије, можете прочитати у тексту:

Пост као саставни део литургијског живота

Георгије С. Дебољски

Дани богослужења (књига о посту)

Православне саборне источне Цркве

(Апостолски пост)

Од првог понедељка после Духова, тј. после недеље Свих Светих, почиње пост Апостолски, установљен пред празником светих апостолâ Петра и Павла који празнујемо 29. јуна, и Сабора свих Апостолâ – 30. јуна. Овај вишедневни пост можемо назвати летњим. Пошто нам он долази после Педесетнице, у древности се због тога називао постом Педесетнице, а сада се назива чешће Петровим, или још правилније Апостолским. По силаску Светога Духа на Апостоле, пред празником у њихову част, Црква нас позива на пост имајући пред собом пример самих Апостола који су, примивши Светог Духа у дан Педесетнице, постом и молитвом припремали себе за проповедање Евангелија целом свету, а постом и молитвом су пропраћали и рукополагање презвитерâ којима је, пак, у дужности било да наставе дела апостолског служења (Дела 14:23); по речима св. Златоуста, Апостоли су свагда постили. О црквеном установљавању поста у част светих Апостола говори се у Апостолским установама, где се каже: „После Педесетнице празнујте једну седмицу, а затим постите; правда изискује и да се радујемо зарад примљених дарова од Бога, али и да постимо, после облачења у тело“. Дакле, почетак Петровог поста датира још из времена Апостола од када датира и само празновање Педесетнице и празника светих Апостола који, уствари, и утемељише апостолски пост.

Распростирању и утемељењу апостолског поста међу православним хришћанима допринело је устројавање, у Константинопољу и у Риму, храмова у част првоврховних ап. Петра и Павла, као и освећење храма светих Апостола у Константинопољу на сâм дан празника 29. јуна. Како је празновање св. Апостола после ових догађаја било свечаније и торжественије, како на Истоку тако и на Западу, и сâма духовна припрема побожних хришћана за овај празник – молитвом и постом -још више је утврђена у Православној Цркви. У крајњој линији, почев од IV века, сведочанства Отаца о апостолском посту бивају чешћа. У том веку о њему говоре св. Атанасије Велики, св. Амвросије Милански, а у V веку, Лав Велики и Теодорит Кирски. Свети Атанасије Велики, образлажући императору Констанцију невоље које православни хришћани трпе од стране аријеваца, у својој апологетској речи каже: „Народ који је у недељу после св. Педесетнице постио, отишао је ради молитве на гробље…“. Св. Амвросије каже: „Господ је тако одредио да ми, учествовавши са Њим у страдању током Четрдесетнице, сада ликујемо у Његовом васкрсењу у Педесетници. У Педесетници не постимо зато што је у тим данима Господ живео са нама; не постимо јер је Он сам рекао: могу ли свати постити док је Женик са њима (Лк 5:34)? Због чега је потребно уздржавати тело од хране, када се душа храни присуством Господа? Не може постити онај који се наслађује присуством Господњим! Заједничарење са Христом јесте та потребна храна свакоме хришћанину. Дакле, током Педесетнице ми се хранимо Господом који се приближио и окренуо нама. После ових дана, пошто се Господ узнео на небо, ми опет постимо“. „Црквени постови – каже Лав Велики – тако су распоређени током године, да је за сваки период године постављен својеврстан закон уздржавања: у пролеће – пролећни пост у Четрдесетници; у лето -летњи после Педесетнице…“ итд. „Уз то, после периода празника Педесетнице – каже Лав Велики – пост је нарочито потребан да бисмо подвигом поста очистили своје мисли и удостојили се примљених дарова Духа Светог“. Исти Светитељ каже: „Љубљени, иза овог празновања које је Дух Свети осветио својим силаском, обично следује свенародни пост, благодатно установљен ради исцелења душе и тела, и због тога је потребно да га проведемо са дужним страхопоштовањем. Јер ми не сумњамо да је после догађаја у коме се Апостоли испунише обећаном силом са висине, а Дух истине се уселио у срца њихова да би им међу осталим тајнама небеског учења, по заповести Утешитељевој, било дато учење и о духовном уздржавању, како би наша срца, очистивши се постом, постала пријемчивија за примање благодатних дарова. Мада је Свемогући Господ свагда помагао ученицима Христовим, а началницима возникнувше Цркве управљаху Бог Отац, Син и Дух Свети, ипак им није било лако да се са предстојећим насиљем гонитеља и зверским претњама нечастивих боре у ослабљеном телу; ово из разлога, јер оно што наслађује спољног нашег човека, то најлакше разрушава унутарњег, и обрнуто: што тело више умртвљујемо, разумна душа се више чисти. Због тога су учитељи примером и праксом оних који просветише сву децу Цркве почетак војевања за Христа испунили св. постом да би, полазећи у војевање против духовног разврата, имали пригодно оружије у посту, којим се умртвљују грешне пожуде, пошто нас наши невидиви противници и бестелесни непријатељи не могу надвладати ако се не препустимо телесним похотама. Иако нам прохтеви шкоде – нарочито у саблазни, ипак ће остати без силе и дејства када у нама не пронађу место са кога ће им бити лако да нас нападну. Али ко од нас, будући обучен у земно тело, ма живео и на најузвишенијем ступњу савршенства, може бити толико уверен у своје моћи да би себе могао сматрати ван опасности које нуди саблажњиво тело?! Наравно да божанска благодат своје светитеље чини победницима, али тиме не укида сами подвиг борбе. И то смо дужни сматрати за милосрђе нашег Промислитеља који, желећи да се ми услед колебљивости природе наше не погордимо извојеваном победом, никада не уклања од нас могућност и потребу подвизавања за нове победе. Из ових разлога је установљен неизмењиви и спасоносни обичај да после светих и радосних дана које празнујемо у част Господа, васкрслог из мртвих и потом вазнесеног на небеса, и после примања дарова Духа Светог, проводимо поприште поста. Овај обичај треба усрдно чувати и ради тога да би у вама обитавали они дарови који су од Бога обзнањени и сада саопштени Цркви. Пошто смо постали храм Духа Светог, и још више, будући смо напојени божанским водама, ми нисмо дужни покоравати се никаквим искушењима; нисмо дужни служити никојим пороцима, да се благочестиви живот не би ничим нечастивим оскврнио. Уз помоћ и садејством Бога, ми сви можемо то достигнути само ако, чистећи се молитвом и постом, будемо настојали да се ослободимо грешних нечистота и произнесемо обилне плодове љубави“.

„Из Апостолских правила која је Сâм Бог надахнуо, првостојатељи Цркве, вољом Духа Светога, први установише праксу да сваки благочестиви подвиг треба одпочети постом. Они овако поставише из простог разлога што се Божије заповести могу правоваљано испунити само када је војска Христова, светим уздржањем, ограђена од свих грешних саблазни. Дакле, љубљени, ми смо дужни да се вежбамо у томе првенствено у ово време у које нам је заповеђен пост пошто прођоше педесет дана од васкрсења Христовог до силаска Духа Светога, а које празновање смо особито свечано провели. Овај пост је заповеђен из разлога да би нас очувао и предохранио од лакомислености, у коју врло лако можемо пасти због дуготрајног мрса и разрешења којима се наслађивасмо; уколико се њива нашег тела не обрађује непрестано, врло лако могу да произрасту трње и коров и да нам роди такав род који се не сабира у житнице, него се баца у огањ да се сажеже. Стога смо обавезни да са свом потребном пажњом чувамо и негујемо она семена која смо у наша срца примили од небеског Сејача и тако онемогућимо завидљивом непријатељу да некако упропасти оно што нам је Бог даровао, а у рају врлина да не изникне трње порока. Одгурнути такво зло можемо једино милостињом и постом“.

„Уверени смо да је Сâм Бог заповедио сва правила хришћанска и да су сви благочестиви обичаји Цркве потекли из предања Апостола и воље Духа Светога који и сада oбитава у срцима верујућих поучавајући их познању и страхопоштовању. Тако ми верујемо да је Дух Свети, који је у изобиљу сишао у педесети дан по Пасхи, између осталог заповедио и то да по завршетку садашњег празновања постимо, како би нас посредством уздржавања научио трезвености, пошто је ситост била узрочник греха“.

„Пост Апостола, установљен је у њихову част – каже свети Симеон Солунски – зато што смо се захваљујући њима удостојили примања неизрецивих добара, а управо су они примери и извршиоци поста, уздржања и послушности до смрти. Ово несвесно потврђују и сами Латини јер постом поштују Апостоле у данима посвећених њима; али ми, сагласно уредбама Апостола које је саставио Климент, после силаска Светога Духа мрсимо још једну седмицу, а потом следеће седмице постом поштујемо, предавше нам пост, Апостоле“.

Трајање апостолског поста је различите дужине, све у зависности од тога колико рано или касно бива Пасха која се, пак, празнује у различите датуме месеца марта и априла. Он свагда почиње по завршетку Триода (Цветног, прим. прев.), тј. последње недеље Педесетнице, а завршава се 28. јуна, уколико празник св. ап. Петра и Павла није у среду или петак. Најдуже трајање поста јесте шест седмица, а најкраће – седмицу и један дан. Овако различито време трајања поста Црква чува од најдревнијих времена. На овакву различитост указује се и у Апостолским установама, када се каже: „После Педесетнице празнујте једну седмицу, а после ње једну (седмицу) постите“. Теодор Валсамон, патр. антиохијски (ХП в.), каже: „седам и више дана до празника Петра и Павла сви верни, тј. мирјани и монаси, дужни су да посте, а који не посте нека буду одлучени од заједнице православних хришћана“.

Међутим, подвиг поста св. Апостола много је блажи од поста Четрдесетнице: у време апостолског поста устав Цркве прописује у три дана седмице – понедељеком, средом и петком – уздржавање од рибе, вина и уља, заповедајући у девети час, после вечерња, сухоједеније; у остале дане уздржавање само од рибе. У дане спомена на неког од великих светитеља, или у данима храмовне славе који се десе током поста св. Апостола, као и у суботне и недељне дане током поста, разрешава се и на рибу.

Извор: Митрополија Црногорско-приморска;

Протојереј Александар Шаргунов: Светлост Петровског поста

У Православној Цркви од давнина постоје четири поста. Два посвећена Господу – Божићни и Велики. Они нас припремају за примање новог живота Оваплоћеног и Распетога Христа. И два – Успенски и Петровски – показују какав је плод принело дело Христово у „зачецима нове твари“ – Божијој Мајци и првоврховним апостолима. Усред свих молитви и свих постова Цркве је Крст Христов, Христова и наша победа над смрћу.

После празника Педесетнице и Свих светих, ми ступамо у Петровски пост, да би нам било дато да благодатно сазнамо да ми припадамо Светој Саборној и Апостолској Цркви и  да се можемо приопштити крсној љубави Христовој, гледајући на подвиг апостола Петра и Павла. „Угледајте се на мене, као ја на Христа“, – каже нам апостол Павле. Постарајмо се да у току овог времена узмемо на себе труд према својим могућностима (ко колико може примити), – да прочитамо са молитвом две Саборне Посланице апостола Петра и четрнаест Посланица апостола Павла, као што се у току Часног Поста благочестиви хришћани труде да прочитају читаву Библију, да би се ум просветио, како каже преподобни Серафим, разумевањем Божанских Тајни. А у Страсној Седмици се по уставу Цркве после богослужења чита Четверојеванђеље.

Цркви је дато све што је Христово, но она је дужна да прође кроз све што је Христос прошао и најпре да њега исповеди Богом. Од када је Петар први изрекао речи, које се непрестано чују на земљи: „Ти си Христос, Син Бога Живога“ – сваки од нас их пред причешћем произноси и од тада Господ му открива блаженство примања ове светлости не од плоти и крви, него од Оца. Но оно што Спаситељ још не говори је оно што Петар не може у то време примити – од Његове Плоти и Крви, од Плоти и Крви Христове Отац даје онај Дух, без кога се Петар не може не стидети, исповедајући Га пред људима.

Како се може бити сведоком Божијим, а да се претходно не буде крштено огњем? Од самог почетка он је са вером и љубављу оставио лађу и мрежу са богатим уловом, и родитељски дом, и пошао за Христом. И за ову његову љубав и веру, било му је дато откровење од Оца и радост на гори Преображења. Са вером и љубављу он се решио да иде по води ка Христу, али видевши силне таласе, уплашио се и почео да тоне, а Господ му је рекао: „Зашто се уплаши маловјерни?“ У његовом следовању за Господом све време се откривају нове дубине живота и смрти, смењују се порази и победе. Када Спаситељ говори о жртви, о жртвеном путу, о тајни спасења која превазилази сваки разум, многи од Његових ученика узвикују: „ Како овај може дати нама тијело своје да једемо?“ (Јн. 6, 52). Нико неће крсно страдање и зато су многи ученици отишли од Њега, као што се каже у Јеванђељу. И када Господ, видећи збуњеност свих, па чак и најближих ученика, пита Дванаесторицу: „Да нећете и ви да одете?“ – тада Петар, побеђујући малодушност вером и љубављу, одговара:Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш ријечи живота вјечнога“ (Јн. 6, 68). Међутим он треба да сазна за љубав до краја и да до краја сазна за несавршенство своје љубави. Људска љубав може бити директно супротна истинској љубави, чак и када је окренута ка Христу. Када Петар сазнаје о предстојећим Крсним страдањима Господа, испунивши се састрадавањем према Христу, умољава:Да не буде тога са Тобом, милосрдни Господе!“ – чује одговор: „Иди од Мене сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско“ (Мт. 16, 23). Истим речима је раније Христос одбацио ђавола, када Му је овај предложио, искушавајући га, да влашћу и чудом, а не љубављу све привлачи себи.

Људска љубав, ма колико она била ватрена, може се изненадно окренути у нељубав, издајство, одрицање од вољенога. У трикратном одрицању од Христа, када Га бију и пљују на Њега, и воде Га на саслушавања и ислеђивања, и Петар каже: „Не знам овог човека“, ми видимо сву страшну стварност овог догађаја. Зар он није недавно говорио од свег срца: „Ако се и сви одрекну од Тебе, ја се никада нећу одрећи?“ И када по Васкрсењу Господ пита Петра: „Симоне Јонин љубиш ли Ме више него ови?“– Петар већ не поредећи се ни са ким, просто одговара: „Да, Господе, Ти знаш да те волим“. Три пута одриче се од својега Господа и три пута му Господ даје могућност да понови своју љубав: „Ако Ме љубиш, – каже Господ, –  ако си сазнао како се на самом делу достиже љубав, напасај овце и јагањце из Мојег стада“ (Јн. 21, 15 – 17). Само љубављу према другим, за које је Христос положио Свој живот, ми можемо доказати да волимо Христа. Но ова три пута изјављивана љубав на језеру Тиверијадском, још није љубав до краја. Господ му каже да ће доћи дан, када ће раширити руке своје и други ће га опасати и одвести куда не жели, знаменујући тиме, каквом ће смрћу Петар прославити Бога. Ово ће се десити зато што ће Петар на крају сазнати тајну љубави. Када Дух Свети у дан Педесетнице сиђе на апостоле, Петар ће примити савршено нову љубав – ону, која је и код Самога Христа. Љубав, која ће му омогућити да да свој живот за Онога, Кога он љуби. Он у тој љубави и није највећи, но он ће такође поћи на крст и замолиће да га прикују наопако на крст, зато што је недостојан да умире као Господ. Тако ће Петар прославити Агнеца, и јагањци ће дознати не само речима, шта им је написао Њихов Пастир: „Но, пошто ви учествујете у Христовим страдањима, радујте се“. И дати Духу Светом да открије кроз његову проливену крв великолепије непорочног Агнеца Божијег, закланог пре стварања света. Таквим ће бити његово блаженство  – првог човека на земљи, који је исповедио Христа Сином Божијим, и чуо: „Блажен си Симоне, сине Јонин! Јер тијело и крв не открише ти то , него Отац мој који је на небесима“ (Мт. 16, 17). И Петар, три пута одрекавши се Христа у време Његовог страдања, осмелио се да каже: „ја који сам свједок Христових страдања, и заједничар у слави која ће се открити“(1 Петр.5, 1).

Код апостола Павла је било друго призвање. Он је прошао други пут ка тајни крста и љубави. Ми нисмо у стању да себи представимо шта је он доживео при сусрету са васкрслим Христом, када је он, ревнитељ по Богу и за славу Божију, увидео себе разобличеног као непријатеља Божијега, као противника Месије, као гонитеља Цркве Божије. Усред залепљујуће светлости он је зачуо: „Зашто Ме гониш?“ – и заувек сазнао да се све што је чинио тим невиним људима, вукући их на казну, односи у ствари на Христа. Пут којим је прошао апостол Петар ка љубави, раскрива се код апостола Павла у његовом покајању. По дару љубави он је од распињатеља Христовог постао благодатним причасником Тијела и Крви Христове. Тако је његово исповедање постало  исповедањем сваког православног хришћанина пред причешћем: “Од којих (грешника) сам први ја“, и оно је исто толико свето као исповедање апостола Петра: „Ти си Христос, Син Бога Живога“ . Свим животом својим, телом и крвљу својом он се приопштава тајни, која му се открила на путу за Дамаск, да би је донео до свих, до оних који ништа не знају и не схватају шта значи људски живот. Сами по себи страдања и трудови немају никаквог значаја: „И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи“ (1 Кор. 13, 3). И зато се химна љубави и химна Крсту сливају у његовој благовести у једно. Крст којим се њему свет распео и он – свету, укључује у себе његове немоћи, и када апостол каже, када сам слаб, онда сам силан, јер се сила Христова у немоћи савршава, и љубав Божија се излива у срца наша Духом Светим.

На крсту умире Петар, а апостол Павле бива посечен мачем, и сваки човек, чак и ако му смрт долази кући, умире на крсту, ако умире са Господом. Господ даје Петру кључеве Царства – власт да отвара врата у живот. Но ова власт, како каже блажени Августин, не припада само Петру и Павлу, већ свим апостолима, свим пастирима, читавој Цркви, зато што оно што отвори Христос, нико не може затворити. Име његово Петар, означава „камен“. Он је први сазнао Ко је Христос, и зато је он – први камен у здању Цркве. Но само је Христос – „камен, који су одбацили зидари, и који је био глава од угла“ (Мт. 21, 42). И врата адова неће одолети Цркви, јер она нису могла задржати Христа. Кроз векове се чује глас Христов, обраћен свим хришћанима: „Ви сте светлост свету“ (Мт. 5, 14). Он, Који сам о Себи говори: „Ја Сам светлост свету“ (Мт. 8, 12). И ми смо, без обзира на наше слабости и маловерје, призвани да будемо том светлошћу. Милионе и милијарде људи су привели Господу свети првоврховни апостоли Петар и Павле својим Посланицама, чија је реч крсна и зато што је у њима слово љубави. Сваки од нас, ма ко он био, дужан је да буде причасником Тајни Христових, Крста и љубави. И само у мери и степену у коме смо овим тајнама причасни, спашавамо се сами и можемо друге приводити Господу.

Извор: Сајт СПЦ