www.spc.rs
Издавач: Храм Силаска Светог Духа на Апостоле, Рума 2014. издање приредио: протопрезвитер Сретен М. Лазаревић, рецензент протојереј-ставрофор Драго Сандо, професор Православног богословског факултета

Издање ове књиге је приредио протопрезвитер Сретен М. Лазаревић, док је рецензент протојереј-ставрофор Драгомир Сандо, професор Православног богословског факултета. Извесне текстове из румунских изворника превео је Арсеније Бугарски.

Књига на 224 стране доноси житије, акатисте, молебне каноне, чуда, сведочења, духовне песме посвећене светитељки којој се моле сви православни хришћани за здравље и спасење душе.

У рецензији ове књиге протојереј-ставрофор, професор на Правослалвном богословском факултету др Драгомир Сандо пише:

„Одувек су се светитељи у Цркви Христовој сматрали непоно­вивим личностима. Или ако хоћемо, њихова појава и живот на земљи могли би се са било ког другог становишта назвати феноменом. Зашто феноменом? Зато што ни у једној религији света и времена немате личности које ће живети вером као што је то хришћан­ски начин живота који се мери постојањем и сведочењем. Очигледан пример и сведочанство оваквих личности су Житија светих.

А Житија светих нису ништа друго до продужено Јеванђеље кроз веко­ве. Од првог до последњег календарског имена, као у некој ниски, ређају се све дивнији од дивнијег примера, све светлије од светлијег имена, чинећи украс Цркве. Заиста, у очима Цркве они су природност најс­ветијег наслеђа. Христов позив за сведочансвто Њему опомиње на пут одрицања и страдања. И то не макар каквог одрицања, и не макар как­вог страдања. „Ако су Мене гонили, и вас ће гонити“, Христове речи које се могу схватити и на следећи начин: ако су Мене посланог од Оца пљували, понижавали, вређали, избили, шибали, разапели, али и дан-данас Ме разапињу на безброј начина, чему се надате ви који узима­те сопствени крст и полазите за Мном? Али одважних није био зане­марљив број. У неустрашивој војсци Христових регрута настајали су читави одреди преподобних, исповедника, подвижника, пустињака, мученика, светитеља, боготражитеља…

Ретка је Богом дана личност попут Свете Петке, за коју би се мог­ло рећи да јој приличе сви ови свети атрибути. Зато је једни називају преподобном, други мученицом, трећи подвижницом, и тако редом.

А она је уистину све то. По својој разборитости, имала је апостолску снагу речи. По својој одлучности и карактеру, имала је мучеништва трпљивост. По својој ревности и доброти, могла би се мерити мером свематеринства. По својој вери могла је лаке руке гасити ужарене пећи гонитеља и џелата. По својој љубави, могла се назвати свељубљено чедо Јована Богослова. По доброти, ћерком великих Јерараха! И ко би све набројао дарове којима је обиловала ова дивна Светитељка. Уосталом, векови покушавају да све то поброје и увек су, готово, на почетку. Зна наш мудри народ за то! А бивао је умудрен управо Њоме. Нема Светитељке која се више пројавила на јави или у сну, у визији или не­посредно, у молитви и несаници него што је то Света Петка. Колико ли је само било Њених опомена, колико прекора, колико преклињања? Колико ли је на свет донела новорођених српским мајкама, а колико ли је упућено Богу молитава посредством Свете? Зато нема Светије која се више поштује у нашем народу од Свете Петке.

И сад сам затечен. Зашто ја то све напомињем када је то у овој књи­зи све речитије, лепше и систематичније написано? Природно је што је ова књига почела од живота Свете Петке преко акатиста Светитељки, који је, у ствари, молитвено препевани њен живот. Житија попут Свете се и пишу да би се нараштаји огледали пред силом такве непоновиво­сти. Да нам се на један апликативан начин покаже целосна могућност нашега постојања. Поготову тамо и онда где женска снага превазила­зи све оквире мушкости живота. И када јој се на основу њеног Житија богослужбеним антифонским методом молимо кроз акатист. И то је врло препознативо данас у нашој Цркви. Акатисти су поста­ли врло пријемчиви за савременог верника који воли да на најактив­нији начин учествује у молитви, а то се управо чини кроз такав вид молитве.

Да ова „књига“ зрачи својом комплетошћу показује пример Светитељкиних чуда која се доносе у наставку. У том синергијском од­носу Светитељке и нас разуме се да Светитељка из разних временских дистанци говори најчешће језиком чуда. Њене мошти које имамо у не­ким храмовима наше Цркве, постају полазност за овај и овакав диван дијалог. Храмови подизани у Њену славу по својој посети верника го­воре речитије него било која друга сведочанства, па макар то била и писана сведочанства. Не само зато што су Њене нетљене мошти биле у српском поседу око 140 година, него што је на посебан, христолик начин својатамо као своју родитељку и заштитницу, своју молитвени­цу и ревнитељку доживљавамо на посебан молитвени начин.

Стога, поред многих претходница које су претходиле овој сабирни­ци о Светој Петки, стално нам се чини да их није довољно, да их недостаје на нашем видокругу. Зато поздравимо излазак ове свете књиге која ће нас приближити Богу, приближити молитви и начину опхођења Светитељки, а кроз Њу и сваком једних према другима. Одабир цело­купног текста, у чему предњачи вредни отац Сретен Лазаревић, парох румски, заслужује потпуну читалачко-молитвену благодарност. “