Блажени који плачу, јер ће се утешити (Мт. 5, 4)

Покајање, у црквеном схватању и у црквеној мисли, јесте моменат човековог прихватања својих личних сагрешења и потврда, пре свега самом себи, да није био изабрао прави начин и пут за живљење и остварење својих животних начела. Шта је покајање? – “Управо, то је почетак истинског хришћанског живота и његов услов”  (протојереј Александар Шмеман). Тај моменат је потврђен у Светом писму – да су свештенослужитељи они који имају “власт” да разрешавају грехе грешнима, а то су речи Богочовека Исуса Христа.

Треба знати да су покајање и исповест одвојене Свете тајне. Исповест у цркви јесте признавање својих сопствених сагрешења, а покајање, једном речју, живот иситинског хришћанина који је схватио јеванђељску поруку: “Покајте се!” Та порука свету донета је ради реалног сагледавања наших духовних падова и труда да палу природу преобразимо кроз покајни процес у здраво битисање у овоме животу, за живот вечни.

Ако сматрамо да грех није и не постоји у нашем живљењу, штавише, да га не поседујемо, по речима Јована Богослова. “ми се варамо”. Грех је управо противљене човека Богу. Бог који је све привео из небића у биће, показатељ је љубави и доказ да је Бог љубав.

По речима светог Апостола Павла, „љубав дуго трпи, не надима се, не горди се, не тражи своје…” и она има све атрибуте највеће “врлине” у начину односа Бога и човека (“Ако немаш љубави, ништа си”). Да би се остварила та сарадња – синергија, управо човек, као биће заједнице, покајање може да пројави у Цркви – Телу Христовом, међу својом браћом. Тај однос човек треба да пројави и ван црквеног живљења, јер смо ми сви “браћа и сестре у Христу”.

У колико човек покајањем није очистио, избацио из дубине свога бића грехе према ближњима, нити уложио труд и љубав да се постара о духовном здрављу у Христу, не постоји начин да се оствари помирење Бога и човека. Људски је грешити, али је људски и кајати се, као што је божанско својство праштање. То можемо видети кроз службу Цркве, и њен богослужбени део, “јер је Теби је својствено да нас милујеш и спасаваш, Боже наш…”

У пракси Цркве се често показало да онај који исповеда своје грехе обавља то такстативно, такорећи формално, или сматра да се разрешном молитвом све завршава. Не, управо ту и почиње проблем. Ако пажљиво анализирамо ту молитву, видимо да све свезе греха потребују срце и сузу. Овим правилом (по слободи казано) та молитва ће се се узнети пред престо Тројичнога Бога и показати да они који се кају, заиста желе да буду синови Светлости.

Почетак свега јесте не осуђивати другога, јер је он тај који сведочи Христа. “Како можеш волети Бога кога не видиш,  а мрзети брата својега који је покрај тебе”. Тражећи у човеку минималну грешку, човек као роб тела и слабости пројектује, у већини случајева, свој лични пад. Таква пројекција личности осликава машту свих падова. Они је често преносе на особе које им из личних разлога не одговарају.

Они који су спознали истину, не желе да учествују у неком паду па тиме и несвесно изазивају палу страну. Због тог проблема израста позната јеванђелска истина о брвну у оку. А Господ каже: “Истина ће вас спасити.” Да ово дефинишемо: “поправљај себе, а не другог”.

У данашњем времену склоном површном сазнању много више се истиче грехопад него што се ставља акценат на живот у врлини. И ми којима је дата власт да благовестимо Реч Божију, често знамо да се нађемо у чисто људском искушењу. Неке степенике којима требамо ходити на путу моралног усавршавања не смемо прескочити. То су:

• Имати потребу себе преиспитивати,
• Сузе покајничке изливати или проливати,
• Угледати се на пример светих.

Себе преиспитати значи проверити сопствену савест. Корист од суза – навешћемо пример: Када је неки брат запитао Светог Антонија Великог шта да чини са својим гресима, он му је одговорио: ”Ко хоће да се ослободи грехова, ослободиће се плачем и уздасима, и ко хоће да се орасположи, орасположиће се плачем и сузама.”

А Свети Василије Велики учи да нам корист доносе и сузе које пролијемо за грехе ближњих: “Кад видиш брата да тужи (тугује) у покајању за грехе, плачи и ти са таквим и саосећај их.” Таквим поступком и себи ћеш користити, јер ко је пролио горке сузе за грехе ближњих, тај је исцелио себе самог тиме што је оплакивао грехе брата.

Неизоставно, примери из Светог Писма и речи Господње: ”Иди и не греши више да ти што горе не буде”, треба да одзвањају у нашим срцима. Сви светитељи су оплакивали своје и туђе грехове. Имамо пример покајање Давида и ту видимо колика је милост Божја. Цар Давид исповеда: “Његове очи точиле су сузе дан и ноћ због безбожника који су га подругљиво питали где је Бог његов” (Пс. 42,3).

Правдање греха кроз грех није начин и решење, него прикривена истина дефинисана као лаж, што у суштини и јесте. На питање због чега је Каин убио Авеља, одговор је свима јасан – због љубоморе. То је управо непризнавање другог и потирање истог, а стављање себе са свим својим его-ставом у први план.

Једина истина јесте она која је потврђена у Јеванђељу – окренути се Богу и Оцу који нас чека као блудног сина да му се вратимо у наручје.

Схватајући људску потребу у приложеном делу овде наведеног текста, осврнућу се на одређене његове елементе. Сматрам да сам дужан појаснити и допунити одређене сегменте ради лакшег разумевања.

Када данас говоримо о покајању, Свети Јован Крститељ и сам Господ, Он као мерило Цркве као и Спаситељ кажу: “Покајте се, јер се приближи Царство небеско”. Данас та тема није управо најбоље схваћена.

Када човек супротно мисли од учења Цркве и Светих Отаца, он сигурно није потпуно свестан свега онога о чему сведочи Јеванђеље.

У контексту греха,  човек данас може да има потпуно неисправно схватање, штавише, да и не познаје термин грешити или чинити нешто што је противно закону Божјем.

Ми у Јеванђељу имамо могућност да упознамо Христа у свој пуноћи, јер управо ту кроз текст Јеванђеља ми можемо да видимо телесни живот Господа нашега Исуса Христа, оваплоћено Слово, Логос, Реч Божју, Сина Божјег, како год ми то ословили.

Покајање јесте ослобађање од греха. Да би покајање добило људску димензију и схватање самог термина “метаноја” – “преумљење”, промене живота из лошег битисања ка добром, морамо схватити духовно васкрсење.

Под појмом духовног васкрсења подразумевамо оно што је казао ава Сисоје : “Када паднеш, ти поново устани “. На то следи чисто људско питање: “Колико пута?” Одговор аве: “Док те смрт не затекне да стојиш” (прав пред Богом). Исте те речи налазе своју потврду у Светом Јеванђељу где Христос благовести: “Седамдесет пута седам”, што значи хришћанин прашта док је у телу.

Тело умире када душа изађе, а душа умире када је Бог остави. То значи да је душа бесмртна само по благодати а смртна без ње. „Јер је благодат она која оживотворава сваку твар, чистотом је узвисује, Тројично је осветљује Јединство, свештено и тајно”.

Као што видимо код пророка Исаије (52,2), “Бог и грех не могу бити заједно”, управо као што не могу бити светлост и тама. Грех је противљење Богу, а противљење води ка смрти (враћању у небиће).

Свети Јован Златоуст, између осталог, на ову тему има адекватан одговор:  “Кад смо духовно болесни, нама је душа одвојена од Бога”. Човек је слободно биће, створено да узраста у врлинама или греху. Човек има слободну (гномичку) вољу да изабере добро или зло, такорећи, без услова и присиле.

Апостол Марко у Јеванђељу каже да је Божји Син на овај свет дошао због грешника да им пружи могућност покајања.

Оваплоћење Сина Божјег није ништа друго него жеља Триипостасног Бога да све што је створено има живот вечни.

Тај живот настаје љубављу Тројице, јер све што је створено, створено је кроз Сина у Духу Светоме. У овом контексту, Црква као мерило и чувар Истине сведочи кроз векове у светима својим преображај личности. У једној црквеној химни каже се: “Отвори ми врата покајања свога, Жизнодавче”.

Човек као смртно биће не може изводити свој суд о Богу док са њим не успостави лични однос. Тим пре што Бог није идеја или предмет. Бог се човеку јавља лично, али у заједници љубави, што подразумева литургијски начин човековог живота, где једино човек може да доживи и има потпуни преображај личности, који се одвија у Духу Светоме.

Са овог аспекта гледано, Света тајна покајања имала би првенство над Светом тајном исповести. Покајање је управо моменат уско везан са Христовим речима: “Узмите, једите ово је Тело моје… и Пијте сви из ње, ово је Крв моја (мислећи на чашу) … која се ради вас и многих ломи и излива на отпуштање грехова”. Одатле је потекла тајна покајања где кроз ове божанске речи налазимо и разрешење и сједињење са Богочовеком Исусом Христом.

Човек има потенцијал да тежи савршенству, потенцијали који су му дати морају се развијати, тачније, таланти умножити, што видимо из јеванђељске приче о даровима Духа Светога. Бог јесте љубав и и љубав је мајка свих врлина (највећа врлина), што проналазимо у речима Апостола Павла: “Ако љубави немаш, ништа си”.

Човек је створен као добро битије, али своје потенцијале развија у складу са циљем којем тежи. Да би остварио пуноћу живота, своје потенцијале користи у сврху постизања доброг. Премда створен по обличју и подобију Божјем, склон је – иако има пред собом исправан (прав пут) – да скрене странпутицом. Први грех почиње са првим човеком Адамом, а одатле одмах почиње и покајање. Питамо се у чему се састоји обмана нечастивог. Адам је пожелео исправну ствар, али на погрешан начин. Човек мора тежити неком циљу, али су му начини за његово постизање, као и средство, различити. У Цркви се то назива подвигом, а подвиг може бити: пост, молитва, трпљење, покајање… Покајањем се може доћи до основног циља, а тај циљ је обожење човека.

Господ Исус Христос је на Гори блаженства рекао да су блажени чисти срцем, изгнани правде ради, сиромашни духом… све су то покретне лествице које узводе ка преображају човека и његовог како телесног, тако и духовног раста у меру раста висине Христове. Јер ће блажени чисти срцем Бога видети.

Покајање је непрестана атмосфера постизања истинске радости због свести да се враћамо основном циљу – исходишту и полазишту свега –  Богу.

Јеромонах Поликарп Рајковић