Интервју за божићни број „Печата”, дат г. Милораду Вучелићу

Потребан нам је свесрпски дијалог, рекли сте недавно, уз напомену да у новије време небројено пута понављани термин унутрашњи дијалог, а поводом Косова, није најсрећније одабран. Чини се да се у тој препоруци може наслутити и Ваше уверење да нам је као друштву, односно народу, потребна садржајно свестрана ауторефлексија, не само поводом српског Јерусалима. О чему је, поред теме Косова, у овом историјски тешком тренутку такође неодложно потребно разговарати и промишљати? Како свесрпски разговор уопште остварити на начин да то не буде тек „одрађен“ национални подухват?

Пре него што одговорим на ово Ваше питање (најсадржајније и најумније питање које ми је из медијске сфере икад упућено), дозволите ми, драги пријатељу, да Вама, уредништву, сарадницима, пријатељима и читаоцима „Печата” од срца честитам његов јубиларни, петстоти број. То чиним са закашњењем будући да сам прву половину децембра углавном провео у Москви. Али боље икад него никад…

Данас је, по мом скромном мишљењу, нама Србима најпотребнија свестрана ауторефлексија на тему самог нашег духовног бића, идентитета, историософског самоодређења, самосазнања и самоосећања, историјско-цивилизацијског назначења и усмерења, као и надисторијског, метафизичког садржаја појма православно Српство (уколико, наравно, такав садржај још постоји). Јер, духовно, идентитетски, историјски и историософски, културно-цивилизацијски, па и верски, ми, савремени Срби, лутамо (част изузецима!) кроз лавиринте идолâ, опсенâ, фатаморганâ, заблудâ и самообманâ, оличених, понајпре и понајвише, у увозним и домаћим идеологијама западњачког просветитељства, рационализма и индиферен-тизма, а у новијем раздобљу југословенства и марксизма у форми титоизма. Ако оваква ауторефлексија изостане или ако из ње извучемо закључке у духу споменутих и иних идеологија, опстаћемо, бар за неко време, али не више као историјски европски народ под знаком крста, односно и са хоризонталном и са вертикалном димензијом живота, него као аморфна маса произвођачâ и потрошачâ, без органског односа међусобно и са другим народима, без духовне вертикале, а самим тим и без крста као знамења и путоказа. Таква механичка заједница недовршених Европљана може се упоредити са сољу која је обљутавила, те више није низашта, по речима Самога Христа (Мат. 5, 13). Уосталом, Нови Завет нас учи да народ није тек пука овоземаљска, биолошко-социолошка појава већ духовна, трансцендентна категорија: „… Створио је (Бог) од једне крви сваки народ човечанства (…) да траже Господа” (Дела ап. 17, 26 – 27).

Без поновног откривања и потврђивања ове визије о народима света, дакле и српског народа, није могућ трајни национални програм, програм који превазилази ефемерне политичке односе и комбинације. Без таквог, суштински неизмењивог и незаменљивог програма није, међутим, могуће избећи замке и заседе идеолошког идолопоклонства. Шта би нам, примера ради, вредело ослобођење од прикривеног, али још увек жилавог југословенства и титоизма ако га заменимо вером у неолиберални капитализам, у вредносно „неутралну” државу, лишену било каквих етичких или религијско-метафизичких исходишта, у „људска права” која не знају за основно право, право на живот, у „демократију” која долеће на крилима „Милосрдног анђела”, у мондијалистичко друштво принудне једнакости (уз нешто већу једнакост богатих и моћних!), али и брисања различитости и самосвојности? Да не идем даље! А није да не бих могао…

Косово и Метохија су наша вечна тема и вечна брига. То је показао и округли сто Косово, јуче, данас, сутра, одржан 17. новембра у Матици српској у Новом Саду. На том скупу сте и Ви учествовали, и у свом излагању подсетили да је на Метохији било Ваше прво службовање, такође и да је Косово од тада једна од централних тема Вашег живота. Где сте и када службовали у Метохији и по чему су се највише Косово и Метохија толико урезали у Ваше срце?

Одговор на ово питање може бити само личнога карактера, нека врста јавне исповести. Када сам, пре више од пола века, завршио прву годину студијâ теологије, међу нас, тадашње студенте, дошао је необичан студент, доста старији од нас. Дошао је из Призрена, а послао га је тадашњи рашко-призренски владика, Павле, потоњи патријарх. Ја сам већ као сомборски гимназиста проводио летње распусте у манастирима, најпре у Бачкој (Бођани), а затим на Фрушкој Гори. Већ сам, изгледа, имао неку предиспозицију за монаштво иако то тада, у мојој раној младости, још није била до краја искристалисана одлука. Упознавши новога колегу на студијама, заинтересовао сам се за манастире и монашто још више. Јер, нови колега је био јеромонах Јован Радосављевић, који је и данас, као деведесетогодишњак и најстарији српски монах, духом и телом чио, бодар и мудар духовник у чину архимандрита. Његова личност, начин живота, погруженост у молитву и однос према ближњима на мене су учиниле огроман утисак. Спонтано сам га замолио – а он се са љубављу одазвао – да ме упозна са истакнутим монасима и са манастирима јужно од Саве и Дунава, које до тада још нисам био видео, али сам о њима доста тога чуо и прочитао. Тако сам, благодарећи њему, упознао све познате и признате духовнике, почев од светога старца Јустина Поповића, и све наше велике светиње, од Ћелија, преко Жиче и Студенице, до Дечана и Пећке Патријаршије. Међу духовницима које сам упознао највећу важност у мом животу имали су ава Јустин Поповић, који ме је доцније и замонашио, и владика Павле, који ме је рукоположио у чин јерођакона у Призрену и у чин јеромонаха у манастиру Свете Тројице код Мушутишта, на падинама Шар-планине. Тај скровити историјски манастир – као и цркву у Мушутишту, чије су фреске биле старије од грачаничких – Арнаути су касније до темељâ порушили и, наравно, тиме унапред себи обезбедили право да се кандидују у УНЕСКО…

Као млад монах одлазио сам из Београда кад год сам могао и боравио сам, често и релативно дуго, у манастирима, највише у Дечанима, чијем братству сам био прибројан, али и у Пећкој Патријаршији, Девичу, Грачаници и Сопоћанима, као и у оним мањима – у поменутој Светој Тројици у околини Призрена и, нарочито, у Гориочу код Истока. У тим манастирима сам упознао српски народ из околине, а често сам, са другом сабраћом или сâм, и посећивао, разним поводима, Пећ, Призрен, Ђаковицу, Ораховац, Исток, Урошевац, Митровицу, па, ређе, и Приштину, као и околна села. Једино у косовском Поморављу нисам никада био. У сећању су ми остали многи доживљаји из тих дивних крајева. Навешћу само два: једног лета, замењујући покојног игумана Саву Кривокућу, ишао сам пешке, у пратњи једног побожног сељака, од Црног Луга код Пећи до Истока, улазећи у куће свечарâ у тим селима ради благосиљања славског жита и колача, а другом приликом сам цео боговетни летњи дан пешачио по Мокрој Гори, од бачије до бачије, ради благосиљања млечних производа у планинским катунима. Треба ли помињати да су Срби тога дêла Старе Србије после неких хиљаду и по година потпуно истребљени? Ово искуство, поред студија теологије, било је драгоцена животна школа моје младости. Ето откуд познајем ако не баш сваку стопу наше заветне земље, а оно у довољној мери да ми заувек остане у срцу и души…

На скупу у Матици српској у Новом Саду изнели сте занимљив предлог да се за простор Косова и Метохије почне користити један потиснути и заборављени назив – Стара Србија – који се користио крајем деветнаестог и почетком двадесетог века. Важно је, за јавност без сумње и занимљиво, да се чује Ваше подробније образложење овог предлога?

Не бих да ово своје мишљење образлажем претерано подробно будући да сам то учинио ономад у „Вечерњим новостима”, а и моје излагање у Матици српској биће – ускоро, надам се – доступно широј јавности. Познато је да ми Срби не умемо да водимо такозвани медијски рат и да смо неуспешни како у позитивној, часној, тако и у негативној, нечасној пропаганди. А да у оквирима медијских и других пропагандних облика деловања постоји и систематско ратовање помоћу именâ и терминâ, то и не слутимо. У хрватским медијима и јавној – званичној и полузваничној – фразеологији нећемо наћи ни помена о грађанском рату у бившој Југославији, још мање о братоубилачком рату за рачун странаца и сопствене глупости, а поготову не о одговорности свих, па и тадашње хрватске врхушке, за ратне сукобе и страхоте. У хрватском идеолошко-пропагандном кључу (част светлим изузецима!) слика тога времена је јасна, једнозначна, искључиво црно-бела: за рат је крива искључиво Србија, Срби су агресори, а на хрватској страни постоје само „хрватски бранитељи” и „домовински рат”. У јавним пак иступима разних другосрбијанаца и десетосрбијанаца та слика је још црња – на штету Срба, наравно. Tаква појава неправедног сатанизовања свог рођеног народа не постоји код Хрвата! То им, упркос лажљивости њихове „званичне теорије”, служи на част, бар по мом мишљењу. Кад већ помињем Хрватску, рећи ћу и ово: у прошлости, све до краја аустроугарског доба, постојала је „троједна краљевина” Славонија – Хрватска – Далмација. Тек у време Хрватима мрске карађорђевићевске унитарне монархије постоји само Бановина Хрватска, – „цела”, а не „из три дела”, – уз додатак највећег дела територије Босне и Херцеговине. Пре тога, Србија, у име југословенског идеала (!), одбацује понуду западних савезника и саму себе „у природним границама”. Даље: данашња председница Хрватске, набрајајући државе такозваног Западног Балкана, спомиње одвојено Србију и Војводину; ту је и питање оних Буњеваца који нису прихватили Титову одлуку да су сви они нужно Хрвати, и тако даље, и томе слично.

Колико наших савременика у Србији зна да многи мађарски званичници не говоре о Војводини већ о „јужним крајевима”, колико бугарских званичника, укључујући и неке црквене лидере, не говори о Источној Србији већ о „западним покрајинама” и колико румунских државних и црквених представника не говори о влашкој заједници (о влахофоним Србима, наравно, неће ни да чују!) у Источној Србији већ о Румунима које Срби не признају (иако ни они сами себе не сматрају Румунима)?

Пређимо сада на географско-политичке називе на ширем пољу! На Истоку, јужна и западна Русија, наследница Кијевске Русије, постаје погранична област Русије (Украјина, што ће рећи Крајина), – а под утицајем пољско-литванске и аустријске пропаганде, још више под утицајем унијатске анимозности према Православљу, у најновије пак време у резултату антируског бољшевичког духа, – претвара се у антируску творевину. У совјетском периоду Хрушчoв, родом из Украјине, буквално поклања Украјини Крим, традиционално руску област са већинским руским становништвом, а када то становништво на референдуму одлучи да се прикључи Русији, онда Русија бива проглашена за агресора и уводе јој се санкције. То је горка реалност: Запад брани све што је за време комунистичких режима учињено по „револуционарном праву”, грубом силом, недемократски и нелегално.  Тако је поступио и овде код нас: бранио је „тековине” АВНОЈ-а и Брионâ, а шта је тиме постигао, искусили су сви народи некадашње заједничке државе. У свему томе вртлогу, наизглед хаотичном, термини и називи играју веома важну улогу: државни идентитети и територије, демократичност, стање људских права, агресије, одбрана, „удружени злочиначки подухвати” – све то именује и дефинише зна се ко, где, како и зашто. Има, разуме се, и на Истоку и на Западу, примерâ принципијелности, доследности и истинољубивости у коришћењу одређене терминологије и ономастике. Навешћу само један: не постоји на Кипру Грк који ће употребити изразе „грчки део Кипра” и „турски део Кипра”. Сваки од њих рећи ће, увек, без изузетка: слободни и окупирани део нашег острва или просто Кипар и део Кипра под турском влашћу. То значи одговорну и патриотску јавну реч или, ако хоћете, позитивну и часну пропаганду, поткрепљену чињеницама, а не празним етикетама и флоскулама.

Све ово сам навео у одбрану назива Стара Србија: не фабрикујемо га данас, није му циљ порицање присуства и правâ албанског народа, употребљаван је дуго и систематски, историјски и државно-правно је легитиман… У разговору са репортерком „Вечерњих новости” већ сам помињао неоспориве податке из „Атласа Старе Србије” (издање Светигоре, Цетиње – Београд 2007). Овде само напомињем да на разним страним картама из турскога времена наилазимо на називе Altserbien, Vieille Serbie и Old Serbia, да они увек означавају Косово, Метохију и делове данашње Македоније и да се нигде не обележавају као албанска територија. Да закључим: лажна имена су моћно и опасно оружје одложеног дејства, а не безазлена и неважна игра речима. Ево примера који то непосредно доказује: „Космет” је рогобатна скраћеница совјетског типа, алиби за забрану повратка Србима прогнаним у току Другог светског рата и камуфлажа за остваривање обећањâ о припајању Албанији, датих од стране југословенских и српских комуниста на Бујанској конференцији. „Косово” пак (без помињања Метохије!) није друго до покушај брисања свакога трага српском супстрату имена Покрајине. Ово њено октроисано име још је, међутим, глупље од претходног, „шифрованог”, јер је реч Косово чисто српска реч, а Метохија посрбљени грчки назив. Тек ознака Косово и Метохија изражава појам целовитости тога простора. Ипак, термин Стара Србија још потпуније исказује реални геополитички садржај назива Покрајине јер не именује само њен географски положај и историјски контекст него и државност која се ту етнички и политички уобличила.

Почетком децембра били сте с патријархом Иринејем на прослави стогодишњице поновног успостављања Патријаршије у Руској Православној Цркви којој су присуствовали и представници осталих помесних Православних Цркава. Скуп је био значајан не само за Руску Православну Цркву него и за цело Православље. Сада када су се, по повратку из Москве, утисци слегли, шта нам можете рећи о овој свечаности?

Да бих вашим цењеним читаоцима што боље пренео своје утиске о последњем боравку Патријарха српског и његове пратње у Москви, морам претходно да кажем нешто више о разлогу за сабирање Предстојатељâ и представникâ помесних Православних Цркава у руској престоници. Они су заправо позвани да присуствују свечаном завршном заседању Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве и да у њему учествују тако што ће се обратити члановима Сабора, а првенствено тако што ће на празник Ваведења Пресвете Богородице саслуживати на свечаној – боље рећи велелепној – саборској светој Литургији у Храму Христа Спаситеља, на којој је служило око четири стотине и педесет епископâ, уз саслужење десетинâ свештеномонахâ, свештеникâ, ђаконâ и мноштва сабраног верног народа. Истовремено, у току и по завршетку Сабора, одржан је изузетно богат духовни, културни и уметнички програм, остварени су сусрети и разговори свих присутних Предстојатеља и њихових пратњи са домаћином, Патријархом московским и све Русије Кирилом, и његовим најближим сарадницима, сусрет Предстојатељâ са председником Русије Владимиром Владимировичем Путином, а било је, наравно, и неформалних братских разговора између Предстојатељâ, односно делегацијâ, појединих помесних Цркава.

Наша делегација, на челу са Његовом Светошћу Патријархом, служила је свету Литургију, уз саслужење шесторице руских архијереја и појање најбољих московских црквених хорова, у нашем Подворју. Ту смо провели недељни дан уверивши се и овог пута у ревност, трудољубивост и аврамовско гостољубље владике Антонија, старешине Подворја. Током боравка у Москви нисам знао чему да се више дивим – да ли величини и лепоти самога града, или величини и лепоти његових храмова и манастира, или савршеном поретку, благољепију и дисциплини за време богослужењâ и свих пратећих манифестација, или квалитету концерта и укупног програма, или богатом гостољубљу, или искреном братољубљу… Наш боравак у Москви је протекао у знаку триптиха Литугрија – Сабор – прослава, а и његов повод је био аналогне, троједине природе: литургијска прослава и културно-уметничко обележавање стогодишњице великог помесног Сабора Руске Православне Цркве, обнове патријарашког служења и достојанства у Руској Цркви и избора светог Тихона Исповедника за првог патријарха васпостављене Московске Патријаршије (1917 – 2017).

Помесни Сабор је започео са радом 1917. године, а продужио је да заседа и наредне, 1918. године. Одвијао се, дакле, у доба најкрвавије револуције и бољшевичког терора, тешко упоредивог са било којим периодом у старијој или новијој светској историји. У тим околностима Сабор, после два века, поништава нецрквену одлуку цара Петра Великог о укидању патријарашке службе и на трон сверуских патријараха бира светог исповедника Тихона. Новоизабрани патријарх, већ за време одржавања Сабора, прима вести са свих страна бескрајне Русије о конфискацији црквене имовине и црквених драгоцености, као и о масовном страдању верних, свештеника, монаха, монахиња и епископа, хапшених, затвараних у логоре и убијаних због вере у Христа. За време заупокојене божанске Литургије коју је служио у храму Московске духовне академије патријарх Тихон је помињао све те новомученике, именујући их овако: „И друге из свештеничких, монашких и мирјанских сталежа, чија имена Ти, Господе, знаш”. То су били дани када је почео да се спроводи паклени план да Црква буде уништена и да чак буде основана лажна Црква у виду „Живе Цркве” и покрета такозваних обновитеља (обновљенчество). У тим околностима одржава се Сабор на коме се обнавља вековно канонско устројство Цркве, један свети Божји човек се бира за патријарха, доносе се канонске и друге спасоносне уредбе и одлуке, које неће само омогућити да Црква преживи у доба гоњења него и да спремна, препорођена страдањем и крвљу милионâ својих мученика, дочека време слободе и процвата, којега смо савременици и сведоци. Напомињем да су многи учесници Сабора из 1917. и 1918. године касније мученички пострадали или били прогнани. Зато је, ето, у Москви најсвечаније прослављен двоструки јубилеј (стота годишњица) поменутих догађаја, уз учешће поглаварâ и делегацијâ безмало свих аутокефалних Цркава, готово свих руских архијереја, највиших руских званичника и небројенога мноштва верног народа. То свештено сабрање јесте сведочанство духовне снаге Руске Православне Цркве и њене одлучности да памти сваку жртву за Христа и да кроз ово свештено сећање иде у сусрет новим изазовима.

Остајући у историјском периоду о коме сам говорио, осећам потребу да – имајући у виду телевизијске и друге, апсолутно нетачне и недобронамерне интерпретације улоге Руса избеглих од бољшевичког терора у Србију, односно Краљевину Југославију – кажем само неколико речи са свога становишта. У Србију, која је претрпела небивала страдања у Првом светском рату, долазе стотине руских свештеника, монаха и монахиња, као и професора теологије, на челу са једним од најугледнијих архијереја и најзначајнијих учесника Сабора одржаног 1917. и 1918. године, митрополитом Антонијем Храповицким. Свештеници су попунили многе парохије у Србији, монаси, а посебно монахиње, оживели су замрле српске манастире, а професори теологије су Богословском факултету Београдског универзитета, основаном још 1905. године, омогућили почетак рада (1920) и дали изузетан импулс развоју српског богословља. Многи од њих су и крај земног живота дочекали у Србији, међу њима и митрополит Антоније, сахрањен у крипти Иверске капеле у Београду. Далеко би ме одвело кад бих ову тему проширио на укупни допринос руске емиграције науци, књижевности, уметности, архитектури и укупној култури и духовности српског народа. Надам се да ће Руси нашим духовно незрелим, а надобудним тумачима улоге њихових саплеменика у нашем животу у 20. веку братски и великодушно опростити.

На архијерејској Литургији 3. децембра у Подворју Српске Патријаршије у Москви, коју је служио Патријарх српски господин Иринеј, саслуживало је и шест архијереја и више свештенослужитеља Руске Православне Цркве, а појао је хор Петропавловског храма и Даниловског манастира. Да ли је тиме Српској Православној Цркви и православним Србима одата посебна почаст?

Лепо сте запазили вредност и тога догађаја. Наша Црква, а Светејши патријарх Иринеј посебно, никада не пропушта прилику да истакне колики значај за нас има сестринска Руска Црква, а посебно да нагласи благодарност нашег народа за сву помоћ коју су нам браћа Руси пружили кроз историју, а пружају је и данас. На сваком кораку смо примани са највећим поштовањем, љубављу и пажњом. Заиста је нашој делегацији учињена велика част када су шесторица руских архијереја, у храму Подворја Српске Цркве код Јауских Врата, надомак Кремља, посвећеном светим апостолима Петру и Павлу, саслуживала нашем Патријарху. И то је догађај за захвално памћење.

У сали саборовања при Храму Христа Спаситеља у Москви на Сабору којим је председавао домаћин, патријарх Кирил, обратио се патријарх Иринеј и изговорио и реченицу: „Удаљавање од Русије, рускога народа, Руске Цркве, за нас је удаљавање од самих себе, ми то никада нећемо прихватити нити ћемо моћи да разумемо такве жеље и таква очекивања.“ Може ли се рећи да је ова мисао, како Његош рече, „из душе цијелог народа“?

Може, свакако. Истину за вољу, има и изузетака – то су по правилу припадници оних политичких и интелектуалних кругова који ни у свом личном животу, ни у животу нације, ни у животу људског рода уопште, не признају никакву вертикалу, Завет, непролазне вредности, братство међу људима, пријатељство међу народима, љубав као пуноћу живљења и крст као пуноћу љубави. И поред сталне пропаганде, споља и изнутра, у прилог „хоризонтале”, „потрошачког раја” и „вечних интереса”, нема код нас, срећом, баш много искрено убеђених противника Русије. Овде стајем како од неких не бих био проглашен за опскуранта и занесењака који Русију уздиже на пиједестал идеала и идола, а за Србију прижељкује статус руске губерније…

Недавно је стигла вест из Европског суда за људска права из Стразбура да је канонска Архиепископија охридска добила спор против македонске државе. После ове пресуде македонска држава дужна је да региструје Архиепископију охридску, која је у канонском јединству са Српском Православном Црквом и на чијем је челу Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован Вранишковски. Значи ли то да ће у Бившој Југословенској Републици Македонији наступити бољи дани за канонску Архиепископију охридску и престати прогони њених архијереја, свештенства и монаштва?

Пресуду Европског суда за људска права, засновану на начелима права и правде, треба да посматрамо у светлу јануарских дана 2004. године, када су скопске власти хапсиле архијереје Охридске Архиепископије, пребијале монахиње, спаљивале манастир у Нижепољу код Битоља, упадале ноћу у домове верникâ, претиле им и шиканирале их. Исто тако треба да их сагледавамо и у светлу низа монтираних судских процеса и страдања самог архиепископа Јована. Овом пресудом су скопске власти осујећене да и даље тако поступају. Охридска Архиепископија, од васцелог Православља призната канонска аутономна Црква, која врши пуноћу своје спасоносне мисије и има поглавара, епископат, евештенство, монаштво и вернике, сада је и пуноправни субјект јавног и грађанског права. То и мени и свима нама улива наду да ће Архиепископија охридска бити толерисана и барем декларативно равноправна са расколничком црквеном организацијом која de facto (мада не и de iure) ужива статус и повластице државне Цркве.

Само који дан по обелодањењу пресуде Европског суда из Стразбура стигла је вест из Софије да је на адресу Синода Бугарске Православне Цркве упућена једна молба из Скопља а од стране непризнате Македонске Цркве. У тој молби се од Бугарске Православне Цркве тражи „мајчинство“ за неканонску „Македонску цркву”. Пре неки дан објављено је да је Синод Бугарске православне цркве услишио ову молбу, прихватио улогу Мајке-Цркве, под чијим би скутом „Македонска Црква” покушала да стекне легалност и аутокефалност. Ова одлука Синода БПЦ покреће многа болна сећања и отвара старе ране. Шта Ви мислите о томе?

Догађаји су се хронолошки одвијали баш тако како рекосте (пресуда у Стразбуру у корист Архиепископије охридске, а непосредно затим обраћање Бугарској Православној Цркви), али ја не знам да ли је између њих постојала нека узрочно-последична веза или се радило о случајно, стихијски, синхронизованим дешавањима. Како год да је било, поступак Цркве у расколу представља преседан у укупној историји Цркве, а са становишта православне еклисиологије и канонског права – чисту фарсу. Кратку анализу и оцену како акције такозване Македонске Православне Цркве тако и реакције Бугарске Православне Цркве изнео сам недавно на страницама „Вечерњих новости”, а овде бих се осврнуо само на два аспекта – текстуални и политички.

Синод Бугарске Патријаршије није, наиме, – судећи по слову и духу његовог званичног саопштења, – експлицитно и недвосмислено прихватио улогу „Цркве Мајке” нити је „Македонској Православној Цркви” обећао канонско општење и признавање аутокефалнога статуса. Уместо тога, бугарски Синод је образовао комисију која има задатак да помогне при решавању проблема створеног расколом, и то уз консултације и у сарадњи са осталим Православним Црквама. Ово је, чини ми се, граница неканонског уплитања у живот друге аутокефалне Цркве (Српске) коју Бугарска Црква не може прећи уколико не жели да и самој себи приушти искуство раскола са сестринским Црквама, искуство које је у својој историји већ имала, и то не једампут.

Не може се избећи утисак – а има и непосредних сведочења из саме Бугарске Цркве – да је читав подухват мотивисан политичким, државно-националним циљевима, у духу старе егзархијске тезе о етнички бугарском карактеру не само данашње Републике Македоније него и појединих области Србије и Грчке. Самим тим, инспирисан је и подстакнут, по свему судећи, од политичара и државних чинилаца из Скопља и Софије. Не знам, али се не бих чудио да је читав сценарио разрађен на последњем састанку двојице премијера, Заева и Борисова, у Струмици, у режији или бар уз активно учешће расколничкога струмичкога владике Наума. Актери и не крију много да су њихове акције политички координиране. Притом њих, наравно, Црква са својим канонима, устројством и поретком, савршено не занима. Њихова је намера да чисто црквени проблем реше политичким насиљем и са политичким циљем. Тиме се „зачарани круг” затвара: враћамо се на давно протекле деценије, када је Комунистичка партија Југославије основала такозвану Македонску Православну Цркву, да би је касније даривала фантомском аутокефалношћу (документа о свему томе већ поодавно су објављена). Проблеми се неће решити политичким договорима двојца Борисов – Заев и незналачком акробатиком појединих архијереја, које иначе искрено и дубоко жалим што их је virus schismaticum бацио у дугу духовну болест. Бојим се, напротив, да се иде ка новим поделама међу верницима, не толико међу онима из канонске Охридске Архиепископије колико међу онима који, из незнања или под утицајем пропаганде, припадају расколничким црквеним структурама.

Током минуле године као да су учестали покушаји неких у вери неутемељених световњака, који не познају канонски црквени живот, да се умешају у рад Цркве и појединих епископа, не презајући ни од тога да изазову инциденте. Понекада им иду наруку и нека свештена лица. Таквих поступака је највише у иностранству. Како стати на пут таквим људима?

Врло тешко. Јер, они који о нечем ништа не знају – или знају оскудно и погрешно – најуверенији су у своје свезнање и непогрешивост. Посебан куриозитет су они у новинарском свету који би, пишући наручене или наређене текстове о Српској Православној Цркви (читај: против Српске Православне Цркве), да управљају црквеним животом – штавише, да постављају и премештају свештенике! – уместо законитих и једино надлежних епископа. Те појаве није било ни за време Јосипа Броза и његове Удбе… Код свештених лица која учествују у таквим кампањама – а која с правом апострофирате – није толико у питању незналаштво колико атрофија црквене свести, савести и морала. Дубоко их жалим, борећи се против осећања презира у својој души, и молитвено се надам да ће се ти људи духовно отрезнити, ако не потпуно, а оно бар делимице.

Данас у свету јача убеђење да се низ актуелних догађања и глобалних процеса могу узрочнопоследично објаснити као  нескривена борба Добра и Зла (у новијем времену заоштрена без премца у историји). Према овом ставу, у планетарним сукобима дакле није реч само о антагонизму различитих политичких система и државних интереса већ су на делу сукобљене етички детерминисане силе, које се чак и у метафизичким категоријама препознају. Како објаснити да је после толико „хладних“ и „ватрених“ ратова нова глобална „линија ватре“ у представама људи добила поменути митски и епски поредак? 

Тема коју овим питањем покрећете јесте једна од главних библијских и хришћанских тема. Заиста, историја света је историја борбе добра и зла, светлости и таме, Бога и сатане, Христа и Антихриста, а не тек борба међусобно супротстављених држава, политика, идеологија, цивилизација, религија… То је тема Откривења Јовановог, последње књиге Светога Писма. То је тема Достојевског, Јустина Поповића и свих људи које мучи питање о смислу историје. Али она надилази оквире овог разговора. Можда ћу једног дана моћи да с Вама посебно разговарам само на ову тему или да напишем ауторски текст за „Печат”. Ипак, све ће то бити мало – ово је вечна, а можда и једина, тема човека и човечанства. То нам, међутим, не даје право да историју једнострано есхатологизујемо и да је притом потпуно десакрализујемо. Не смемо сметнути с ума да историја света није тријумф зла већ историја спасења, спасења у Христу. Зло постоји: наш свет „у злу лежи” (I Јов. 5, 19). Али између света и зла нема знака једнакости. Напротив: сваки духовно препорођен човек (човек „рођен од Бога”) „чува себе и нечастиви га се не дотиче” (I Јов. 5, 18). Јер, знајући да свет „у злу лежи”, ми знамо и то „да смо од Бога” (I Јов. 5, 19) јер  „знамо да је Син Божји дошао и дао нам разум да познајемо Истинитога; и јесмо у Истинитоме” (I Јов. 5, 20). Крај историје неће бити „смак света” него његово коначно ослобођење од силâ зла, смрти и пропадљивости и његов преображај у Царство Божје. Зато нема бежања из историје у име индивидуалнога спасења и страха пред злом. Антихрист одавно дела у свету, али још више, победоносно, дела Христос, Бог љубави или, боље, Бог Који јесте Љубав. Он јесте Господар историје и Он јој даје коначни, есхатолошки смисао и оправдање, али њу слободно стварају људи и они ће за то бити одговорни пред судом Божјим, пред самом историјом и пред собом.

Историјскe процесe треба, дакле, пратити и тумачити у светлости Откривења, али без мистификацијâ и морбидне апокалиптике. Текућим антагонизмима и најутицајнијим протагонистима светских збивања не треба приписивати мистична и метафизичка обележја. Данас се политички системи мало разликују. Свуда постоје мултинационалне компаније, банкарски конгломерати, медијски исто тако. И раније, када су сукоби објашњавани разликом политичких и идеолошких позиција, радило се најчешће о сукобима због интересâ, материјалног богатства и освајачких циљева. Истина је да данас једна страна своје интересе брани и заступа са више принципијелности, настојећи да се придржава норми међународног права, док друга наступа голом силом, што смо и на својој кожи осетили. Утисак је да последњих деценија кризе и не настају због интересâ државâ, а поготову не због интересâ народâ, него због интересâ великих компанија: због тржишта, сировинâ, енергената посебно. Али и када се ради о неким људима на врховима пирамидâ светске моћи, који у последње време јавно заступају монструозну идеју да се мора радикално смањити светска популација, не можемо рећи да они представљају детерминисано зло, сушто зло, зло по себи. Велики руски писац Александар Солжењицин, сведок страхотâ савремене историје, каже да линија која дели добро и зло не пролази између силâ и државâ ни између класâ, нацијâ и различитих вера него кроз свако људско срце: у срцу свакога злог човека има и добра, ма и најмањег, као што у срцу сваког доброг човека има и мало неискорењеног зла. У односу према сваком човеку мора нам бити на уму пример разбојника који се на крсту, поред Крста Распетога Христа, у последњем тренутку живота покајао и спасао.

То што у представама појединаца сукоби на светској сцени добијају надрационална обележја, плод је, по мом мишљењу, нормалног људског страха за опстанак и живот. Тај страх није неоснован, али је у знатној мери медијски пројектован. Изјаве политичарâ пласирају се као звецкање најтежим оружјем, као претња по крхки мир, који заправо и не постоји јер се у свету свакога тренутка води низ локалних ратова. Уочи прошлог Божића смо, чини ми се, разговарали о страху житељâ Западне Европе од исламистичких терориста, који такође имају своју, изопачену визију етички детерминисаних сила. Господари рата и мира, они који би да управљају људским животима, желе да сви људи живе у ропском страху.

И међу нама хришћанима има „лажне браће што се увукоше да уходе слободу нашу коју имамо у Христу Исусу, да нас заробе” у ропство својих заблуда и предрасуда (Гал. 2, 4). Њима се, ради истине Јеванђеља, „ни за час” не смемо дати у покорност (Гал. 2, 5). Наше јеванђелско животно правило гласи: живимо „као слободни, а не као они који користе слободу за прикривање злобе” (I Петр. 2, 16) и, „обећавајући слободу, сами су робови покварености” (II Петр. 2, 19). Насупрот таквом, наопаком схватању слободе, апостол Павле нам поручује: „…Ви сте, браћо, на слободу позвани (…) да из љубави служите једни другима” (Гал. 5, 13). Стога „стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи…” (Гал. 5,1). Јер, учи нас апостол Јаков, за нас важи искључиво „савршени закон слободе” (Јак. 1, 25) и „законом слободе” биће нам суђено (Јак. 2, 12).

Од нашег претходног разговора за Печат протекло је годину дана. И тај је разговор добрим делом протекао у знаку брижних коментара и не баш ведрих слутњи пред неизвесном будућношћу. Може ли се сада издвојити вредан разлог за мало наде и оптимизма и шта бисте, поред вере која снажи дух, уочили као пут и избор који човеку нашег времена, посебно припаднику нашег народа, може да пружи утеху у раширеном безнађу? Шта би могло бити вредно упориште у нашој суморној стварности?

Мислим да сам у одговору на претходно питање углавном одговорио и на ово. Али ево и кратког закључка: у безнађу лек, утеха и излаз јесте нада – нада у Бога, у добре људе и у плодове наших напора на путу Божјем. Псалмопесник Давид пева: „Господ је Тврђава моја, Уточиште моје и Избавитељ мој!” (Пс. 17, 3). И пита: „Кога да се бојим?” (Пс. 26, 1).

Руски патријарх Кирил изјавио је скоро да се „човечанству ближи судњи дан“. Како се успокојити и живети имајући на уму да је реч не о „видовњачком предсказању“ већ о рационалном суду утемељеном не само на геополитичким чињеницама него пре на чињеницама препознатим у простору општег и владајућег моралног суноврата без премца?

Патријархова изјава је била  опрезнија и прецизнија него што је то верзија коју су пренели наши медији. Нема ту речи о „судњем дану”. Патријарх заправо указује на умножавање знакова „последњих времена” које Сâм Христос наводи: ратови, глад, помор, земљотреси, страдања, мучење и гоњење хришћана, саблазни, издаја, мржња, лажни пророци, преваранти, безакоња, хлађење љубави међу људима и тако даље (Мат. гл. 24). Све те појаве датирају још од Христовога времена, а како време даље одмиче, све су чешће и жешће. „То се види и голим оком – вели Патријарх – и треба бити слепац, па не видети приближавање грозних тренутака историје о којима у Књизи Откривења говори апостол и јеванђелист Јован Богослов”. Ево како Патријарх надаље конкретизује данашње „издање” антихристовског духа европске – некада хришћанске – културе и цивилизације: „… Расту саблазни којима се искушавају душе наших људи. Током читаве историје људи су се трудили да сакрију своје грехе сматрајући их нечим непристојним и ненормалним, а данас грех није само очевидан него се на најпривлачнији начин демонстрира у биоскопу и позоришту, као и кроз друге форме уметности. Уметност, изворно призвана да култивише, обогаћује и к небу уздиже личност човекову, постаје тег који човеку не допушта да узлети. Немам на уму, наравно, сву уметност… Нажалост, знатан део наше интелигенције понавља пагубну грешку својих претходника који су земљу довели до пагубних револуционарних догађаја…”

Патријархова намера није, међутим, да људе застраши или да им поручи да дигну руке од свега и да пасивно чекају долазак Антихриста. Напротив! Он буди, опомиње, храбри, позива на дело и делање, подсећа на истину о човековом уделу у стварању тока историје:  „Данас је време збијања свих здравих снага. Црква, уметност, култура, писци, научници, сви који воле отаџбину, морају данас бити заједно…” Он наглашава да ми „не ратујемо против крви и тела него против поглаварстава, и власти, и господарâ таме овога света, против духова злобе у поднебесју” (Еф. 6, 12). Наглашава нешто још важније: о времену краја историје нико ништа не зна (ср. Мат. 24, 36), „али приближавање или удаљавање тога времена зависи од нас – од Цркве Божје и од свакога човека. Ко живи по истини, ко се бори са грехом, тај је на страни светлости и истине: он својим животом и стваралаштвом – особито ако се ради о јавној личности, способној да утиче на друге – може да закочи клизање читавог човечанства ка бездану краја историје.” Патријарх Кирил, као што видимо, све је пре него дефетиста и кукавица. Он је, напротив, подвижник, војник Христов у најбољем смислу те речи. По светоме старцу Порфирију Кавсокаливиту, довољно је бити за Христа, – бити против Антихриста ту се ћутке подразумева, – али само бити против Антихриста нити је довољно нити је спасоносно. Алфа и Омега свега јесте Христос, а не Антихрист, који себе, узгред буди речено, најчешће представља као алтруисту, хуманисту, носиоца једнакости и слободе, врхунског демократу…

Чини се да је нашем друштву преко потребно јачање свести о неопходности (и делатној снази) заједништва, саборности, саосећања и солидарности, насупрот владајућем устројству система вредности који, под изговором наводне „заштите људских права и слобода“ у напредној глобалној заједници „еманципованих“ људи, последично производи не друштво „самодовољних“ појединаца већ у стварности атомизованих, отуђених, неснађених и бескрајно јадних јединки. И у том погледу систем у којем је „заглављено“ и српско друштво не обећава ништа добро. Како се борити, како преокренути и надвладати ове опасне унутрашње процесе?

Наша држава је, попут многих других, кренула путем који је Чомски дефинисао речима профит изнад свега. Тепајући му, интелектуални заступници, заправо ситни абоненти, тај систем називају либералним капитализмом, а капитализам који се код нас развио заправо је диваљ да дивљији не може бити. У Србији се само неколико стотина заступникâ псеудолибералног капитализма може назвати „самодовољним“ појединцима и „бескрајно јадним јединкама“ о којима говорите. Симболизује их, донекле неправедно, београдски „круг двојке”. То су групице Београђана, Новосађана и још неких, распоређене у невладиним организацијама, медијима и политичким странкама које на волшебан начин понекад пређу цензус. Њих готово сваки Србин зна у главу.

У мањим срединама није нестао осећај заједништва, солидарности, међусобног помагања и у добру и у невољи. Сетимо се данâ натовске агресије на Србију! Свештеници и верници су ми говорили да међу народом влада прави дух солидарности: народ је међу собом делио све што је било потребно. Српски народ није изгубио хришћанске особине. И сâм сам готово непрестано био са народом тих недеља и сведок сам хришћанске љубави која одликује православне Србе.

Сада је ред да државни органи који се боре за економски опоравак Србије предузму праве кораке у просветној, културној, медијској и социјалној сфери. Држава мора да престане да се повлачи из ових области и да их препушта такозваним  невладиним организацијама, заправо интересним групама. Држава, исто тако, не сме ни привреду да препусти саморегулативи. Нордијске земље, пре него што су постале државе благостања, пројектовале су систем социјалног капитализма. Понижавајуће је за све – за народ, за власт пототову – ако је истина да наше раднице у фабрикама јужнокорејског гиганта носе пелене.   Још је страшнија пракса да послодавци, Срби (?), пред младе жене стављају избор: или посао или трудноћа. Таква пракса поништава суштину бића жене и мајке. Ужас. Немам речи. Само држава може томе стати на пут. Медији су, уместо образовне и васпитне улоге, преузели слуђујућу функцију. У медијима се најбоље манифестује синтагма Чомског профит изнад свега. Наше телевизије, са својим ријалити-програмима, а не народ, јесу место „владајућег моралног суноврата без премца”, који сте помињали.

Актуелни и веома опасни судар око светог града Јерусалима, поред политичког и геополитичког значаја, у фокус светске пажње доводи и симболичку и верску димензију овог сукоба. Помиње се чак и „крсташки рат нове епохе“. Рекло би се да у савременом свету не само да не јењава ниједан антагонизам већ се, без обзира на природу глобалног капиталистичког устројства и диктата профита, значај религијâ и религијског, као и њему припадајућег цивилизацијског аспекта, можда и увећава. У истом „кључу“ може се размишљати и о Православљу у свету и о чињеници да је немогуће разумети појаве и процесе који се догађају у земљама доминантног Православља без повезивања и са овим религијским моментом. Какав је Ваш суд о томе?

Најпре, што се тиче Јерусалима, мора се поштовати чињеница да је то Свети Град за све три велике монотеистичке религије – за јудаизам, за хришћанство и за ислам. Нема ту никаквог „крсташког рата” – из простог разлога што данашњи моћни Запад јесте за рат, али није за крст. То и није најгора варијанта ако се има у виду да крст не може бити алиби за рат, а да рат не може да буде вођен декларативно у име Христа и крста, суштински пак у име провидних, више него приземних, тежњи и циљева. Од пресудне је важности у свему томе чињеница да су одговорни људи у земљама доминантног Православља, како их прикладно назвасте, схватили значај верских идентитета и поставили се као заступници правде за све. Одлична илустрација тога јесте држање Русије у Сирији: она је у једнакој мери стала у заштиту и хришћана и муслимана пред терором „Исламске Државе”.

Када данас амерички председник, обраћајући се глобалној јавности, изјави да су САД победиле у оба светска рата и бациле комунизам на колена („Ми смо нација која је прокопала Панамски канал, победила у оба светска рата, послала човека на Месец и бацила комунизам на колена“), шта се ту може уочити не само као прегрубо поједностављивање већ и као директна обмана?

Мада је ово изјава у стилу својственом актуелном америчком председнику, не ради се о ставу појединца. То је доследна потврда духовне матрице којом се васпитава америчка нација. Врхунац је Фукујамино учење да је амерички неолиберализам најбољи могући друштвени систем и да неће бити ни тежњи за променом. Значи – крај историје. Не верујем да је у Римској Империји постојала толика нарцисоидност. Из тог угла гледајући, није смислено полемисати са оваквим изјавама нити са изјавама политичарâ у начелу, поготову када знамо да се и америчко друштво суочава са тешкоћама које се замагљују медијским кампањама. На крају крајева, свет више није биполаран него мултиполаран. Манипулација је намењена домаћем тржишту, а не „остатку света”. А кад је већ реч о Месецу и космосу, победи над нацизмом и слому комунизма, има ли ту, поред Американаца, и икаквих Руса? Најзад, у вези са нацизмом и комунизмом, има ли ту бар неког – ма и најмањег – места за Србе, за мали народ са несразмерно великим жртвама?

У овим нашим традиционалним разговорима, према суду читалаца значајним и вредним шире јавне пажње, запажамо да део проблема, ситуација и повода за промишљање и дискусију, из године у годину може бити препознат и као „стари“, раније уочен, унеколико и „расправљен“. Искуство, међутим, говори да се познате невоље овде код нас увек враћају с новим „сјајем“, као да свет, посебно ми Срби у њему, стоји у месту. Да ли је заиста тако, да ли тапкамо у мраку и онда када нам се учини да смо нешто „решили“? Има ли, према Вашем суду, наде да се српске најважније теме бар делимично реше, дакле и промене?

Не тапкамо у мраку. Ако погледамо у не тако давну прошлост, видећемо да је наша Црква очувала нацију расуту у три империје, дала јој полет и смисао. Стално смо на распећу, али постојаним радом на просвећивању народа, учвршћивању истински демократских институција и правне државе, напајањем из ризнице православне духовности, решаваћемо један по један проблем. Не све јер, како рече теолог Јован Мајендорф, „хришћани су помирени са тим да живе у несавршеном свету“.

О нашем националном поразу данас се говори без театралности и некаквог фразерског поетизовања, а често са „спокојним“ убеђењем које би морало да нас узнемири и забрине. Да ли је реч о дефетизму без преседана и колико је у свему утешно то што се истовремено говори о могућем  препороду? Између осталог помиње се рад на специјалном програму – Декларацији о опстанку – са подразумевајућом димензијом историјског континуитета који би требало да оствари ова генерација „тако да се не стиди пред потомцима, али и да се не осећа недостојном пред прецима“. Јесмо ли данас и у тим плановима на добром путу? Ако је одговор одречан, како да се усмеримо тамо?

Иако смо доживели и преживели безакоње и силу, која је оружјем и пропагандом намеравала да од нас створи аморфну масу, данас имамо већи степен свенародне освешћености него у готово читавом 20. веку. Дефетизму нема места, поготову нема речи о националном поразу нити о некаквом антрополошком песимизму, како је говорио покојни Никола Милошевић. До јуче многи Срби нису знали ни ко су ни шта су. Освешћивање је било болно, уз жртве и губитке. Зар нам јасан став огромне већине народа о Косову и Метохији не говори да нема места дефетизму? Погледајте Републику Српску: вредан православни народ пробуђене свести и савести! Републику Српску треба да чувамо по сваку цену.

Онолико колико сам упућен, Декларација о опстанку нашег народа може да буде добар пут ако је усмерена на очување идентитета народа – језика, писма, културе – како у околним државама тако и у Србији. Надам се да ће Декларацију пратити одговарајућа законска решења и материјална средства за њено спровођење, како не би остала мртво слово на папиру. Питање националног писма, ћирилице, колико је важно толико је и болно. Дневне новине у Србији махом се штампају латиницом, о натписима фирми да и не говоримо. Ако не буде конкретних мера и одговорности, српски језик ће, пре или после, нестати. А то би био невиђен културни аутогеноцид…

Знајући да наше читаоце и то интересује, бићемо овог пута слободни, надам се не и неодмерени, да Вам упутимо и једно личније питање, свакако мимо строгих претпоставки које подразумева комуникација са саговорником који је архијереј СПЦ. Питање се тиче Вашег мишљења и Ваших избора када је реч о савременом српском, па и светском књижевном стваралаштву, такође и када је реч о филму, ликовном и музичком животу. Не сумњамо да, као интелектуалац широких интересовања и обухватних духовних усмерења, понекад успевате да пратите и наш културни живот ван хоризонта одређеног Вашим високим рангом и Вашом посвећеношћу мисији коју обављате у СПЦ?

Књижевно стваралаштво пратим колико стижем. Често сам у Матици српској, где виђам наше врсне писце, песнике и друге подвижнике културе. Од других пратим, мада недовољно и много мање него некад, текстове грчких и руских стваралаца, ретко кад и понеког са Запада. Што се пак тиче ликовног и музичког живота, ту сам, силом животних прилика и обавеза, још много „тањи”. Филм и спорт су потпуно ван мога домашаја. Ево и једне веселе догодовштине: неки од моје сабраће знају много тога о фудбалу, а ја, који ни у детињству нисам играо фудбал и никад у животу нисам до краја одгледао ниједну утакмицу, налетим, пре неких месец дана, у лифту елитног московског хотела, ни мање ни више него на Марадону! И не само то: он је целивао панагију на мојим прсима и затражио – разуме се, и добио – благослов. Врхунац приче је у томе што ја уопште нисам знао с ким разговарам, а ни име Марадона ми ништа не би говорило пре овога случајног лепог сусрета, када ми је мој пратилац, такође монах, саопштио ко је то био…

Нашим разоговором традиционално обележавамо време које претходи најрадоснијем хришћанском и православном празнику – Божићу. Најважније празничне поруке читамо у Посланици патријарха СПЦ, али – како је овај сусрет на страницама новина  и својеврсна привилигија и задовољство, и наше и Печатових читалаца – замолили бисмо Вас и позвали да нам Ви упутите и посебну празничну и животну поруку. Шта бисте нагласили поводом Божића и духа ведрине и радости који овај празник чине тако великим и изузетним?

Хвала Богу, даје нам се прилика, поштовани господине Вучелићу, да и ове године, заједно са вашим цењеним читаоцима, поделимо радост  великог празника Христовог Рођења или Божића, како га наш народ од милоште назива. Подсетимо се на то шта о Божићу каже Свети Сава, просветитељ рода нашег, у својој Жичкој беседи: „Човекољубиви Бог, имајући велику милост према роду људском, приклони небеса и сиђе на земљу и Својим божанским домостројем и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског Тела Свог просвети род наш.” Ове речи нека буду и моја честитка читаоцима „Печата“.

Мир Божји, Христос се роди!

Извор: Печат