I АМОРЕЈЦИ

Аморејци се наводе на списку Хананових синова, мада се овај етнички назив (који у јеврејском тексту стоји увек у једнини) односи на све хананско становништво које потиче од првобитних Аморејаца. Према Библији, Аморејци су потицала од Хама (Пост 10,6; 15,15; 1 дн 1,13-14). У Аврамово доба цар Елама Ходологомор, заједно с друга три цара, напао је југ Ханана и надвладао Аморејце који су насељавали Асасон-Тамар, а који треба да је југозападно од Мртвог мора. Три Аморејца који су живели код Хеврона или у самом Хеврону, били су тада Аврамови „савезници“ и зато су му притекли у помоћ кад је протерао непријатељске цареве, победио их и ослободио свог синовца Лота (Пост гл. 14). Неко време потом Бог је саопштио Авраму да ће се његови потомци најзад вратити из туђе земље и узети у посед земљу Аморејаца кад им гресима буде  крај (Пост 15,13-21).

Патријарх Јаков је нешто пре смрти у Египту обећао Јосифу: „Дајем ти један део земље (Јерусалимска Нова Библија: „појас“) више него браћи твојој, коју узех из руку аморејских“ (Пост 48,22). Пошто је с речју „појас“ преведена јеврејска реч šehem, неки тврде да је Јаков имао на уму појас земљишта у близини Сихема (јевр. Šehem) који је био купио (Пост 33,18-19). Ова куповина је била обављена на миран начин и не бележи се да је Јаков притом употребио оружје. Додуше, његови синови су нешто касније обавили свирепи чин побивши становнике овога места, јер су били обљубили њихову сестру Дину, мада је Јаков ово осудио (Пост 34,30), па је на свом посмртном одру проклео гнев Симеонов и Левијев као био узрок овог злочина (Пост 49,5-7). Отуда би требало претпоставити да је Јаковљево обећање било пре неки пророчки исказ из којег би се видело да је он својом вером имао пред очима живу слику будућег освојења Ханана као да је оно већ било остварено, као да је он, као заступник свог потомства, већ узео земљу Аморејаца мачем и стрелом.

Најмоћније племе у Ханану

Неки коментатори заступају мишљење да израз „Аморејци“ употребљен у Пост 15,15 и 48,22 означава хананске народе узете заједно. Чини се да су Аморејци били најзначајније и најмоћније племе у Ханану кад су се Израиљци вратили из Египта (уп. Понз 1,6-8.19-21.27; ИНав 24,15.18; Суд 6,10). Ако је то тачно, онда би се могло узети да су и повремено потчињена њима сродна племена била означена именом најмоћнијег племена, Аморејцима. Сходно томе, у Бр 14,14.45 каже се да су „Амаличани“ и „Хананци“ нанели први пораз Израиљцима, док је Мојсије, подсећајући се на овај догађај описан у Понз гл. 1, једноставно казао да су Аморејци нанели овај пораз Израиљцима (Понз 1,44). Такође се наводи у ИНав 10,5 (уп. Јез 16,3.45) да је Јерусалимом владао аморејски цар, мада из других места произлази да су Јевусеји насељавали тај град (ИНав 15,8.63; Суд 1,21; уп. и пораз Гаваоњана у ИНав 9,7 и 2 Сам 21,2). На сличан начин је и име Јудиног племена најзад примењено као етничка ознака свих Израиљаца.

Ипак, међу независним хананским племенима Аморејци се наводе посебно (Изл 3,8; 23,23-24; 34,11-15). Чинили су један од „седам народа већих и јачих“ од Израиљаца осуђених на уништење; с њима Израиљ не сме склапати савез и бракове, нити учествовати у њиховом идолослужењу (Понз 7,1-4).
Дванаест ухода које је Мојсије послао у Ханан, установили су да су планинске пределе насељавали Аморејци, Хетејци и Јевусеји, док су Амаличани боравили у Негеву, а Хананци у приморју и на Јордану (Бр 13,1-2.29). Као и у Аврамово време, и сад су Аморејци живели у Хеврону и у другим планинским градовима западно од Јордана (ИНав 10,5). Негде у време изласка Израиљаца из Египта Аморејци су већ били продрли у моавску и амонску област источно од Јордана и заузели читаво подручје од долине реке Арнона на југу (који је тад био моавско/амонска међа) све до долине реке Јавока на северу (међа амонске области) (Бр 21,13.24-26; ИНав 12,2; Суд 11,22). То је сад била област цара Сиона, аморејског цара, о којем царству је јудејски историчар Јосиф Флавије рекао: „Оно се налази између трију река (Јордана, Арнона и Јавока) и личи на мало острво“ (Јудејске старине, књ, 4, гл. 5, одељ. 2). Северно од Сионовог царства налазило се друго аморејско царство, Ога цара васанског. Ово царство се на југу изгледа граничило са Сионовим царством и Амонским царством, дакле, простирало се од Јавока на југу до планине Ермона на севру (Понз 3,1.8).

Пад под Израиљце

Кад су се Израиљци приближили Обећаној земљи, подсетили су се на божанску заповест да не ступају у амонске и моавске пределе (Понз 2,9.37), па су замолили цара Сиона, који је столовао у Есевону, за дозволу да прођу крозу његову земљу и притом су дали поуздано обећање: „Пусти да прођемо кроз твоју земљу; нећемо ићи преко поља нити преко винограда, нитн ћемо пити воде с неког сруденца; нећемо свртати ни надесно ни налево док не прођемо међу твоју“. Међутим, Сион је окупио војску и повео  је против Израиљаца, али је до ногу потучен у Јасу код Есевона, и његова земља је пала у израиљске руке (Бр 21,21-35; Понз 2,24-36).
Кас су потом Израиљци продрли у суседну земљу цара Ога, потукли су њеног аморејског владара и заузели 60 његових утврђених градова (Бр 21,33-35; Понз 3,1-7). Израиљско освојење двају моћних аморејских царстава изазвало је запрепашћење међу Моавцима (Бр 22,2-4). Такође су се и житељи Ханана преплашили, што се јасно види из Равиног разговра са израљиским уходама (Понз 2,24-25; ИНав 2,9-11). Области тих двају аморејских царстава дате су у посед Рувимовог и Гадовог племена и полуплемена Манисијиног (Бр 32,31-33.39;  Понз 3,8-13).

Што се тиче Аморејаца западно од Јордана, „њихово срце поче да се топи“ кад чуше о чудесном преласку Израиљаца преко Јордана. Ово чудо и надмоћне победе које је Израиљ већ био извојевао, могу делимично објаснити зашто Аморејци нису напали Израиљце ни за време проведеног обрезања свих мушкараца, нити за време светковања Пасхе (ИНав 5,1-2.8.10). Па ипак, после освојења градова Јерихона и Гаја удружило  се више хананских племена и образовало здружени фронт против Израиљаца (ИНав 9,1-2). Кад су се Гаваоњани договорили да склопе примирје са Израиљцима, сместа “пође пет царева аморејских“ против њих, но спасени су само тако што је Исус Навин са својом војском пошао у помоћ ноћу и пошто је Јахве учинио чудо (ИНав 10,1-27; 11,19).
После ове битке и успешног израиљског ратног похода, моћ Аморејаца је очигледно била сломљена. Међутим, на северу су се Аморејци удружили у савез с другим хананским племенима која су била наумила да се сударе са Израиљцима „код воде Мером“. Дошло је до одлучног пораза после којег Аморејци никад више нису споменути као значајна опасност по Израиљ (ИНав 11,1-9). Додуше, остало их и надаље, мада им је област била сужена, и током израиљске управе били су претворени у слуге, најамнике  (ИНав 13,4; Суд 1,34-36). Бракови између Аморејки и Израиљаца водили су верском отпаду (Суд 3,5-6). Чини се да су Аморејци и надаље причињавали невоље Израиљцима, јер се после одлучног пораза Филистејаца у време Самуилово бележи: „И би мир међу Израиљем и Аморејцима“ (1 Сам 7,14). Па и под царем Соломоном истиче се да су Аморејци били најамници и да су плаћали данак (1 цар 9,20-21). Идолослужење и морална поквареност Аморејаца (честа метафора за све Хананце) били су пословични (1 цар 21,26; 2 цар 21,11). Бракови између Аморејки и Израиљаца представљали су и по повратку из израиљског ропства велики проблем (Језд 9,1-2). Аморејци  –   некад најзначајније хананско етничко племе – коначно су потпуно нестали са историјске сцене, исто као неки висок и јак храст чије су жиле потрвене (Амос 2,9-10).

Народ „Амуру“

Секуларни историчари доводе Аморејце наведене у Библији с тзв. Амуру (Amurru) народом, споменутим у раним акадским (вавилонско-асирским) клинописима. Каже се да су Амуру почетком 2. миленијума пре Хр. продрли у Месопотамију и да су неколико столећа имали своје царство у Вавилонији. За Хамурабија, познатог законодавца ондашњег времена, често се каже да је био „аморејског“ порекла.
Докази о Амурима  чини се да су ипак неуверљиви да би потврдили идентификоване библијске Аморејце са Амуру народом. У древним клинастим текстовима реч  Амуру означавала је на првом месту „запад“ и односила се на област западно од Месопотамије. У енциклопедијским подацима The International Standard Bible Encyclopedia  библиста А. Сејс   (A.H. Sayce) пише да је израз Amurru „чисто географска одредница напосредног порекла народа, гледано из Месопотамије, а која не пружа обавештења о његовом етничком саставу или о његовом стварном имену“ (изд. G.W. Bromelay 1979, т. 1, стр. 113).

Мари, древни град на Еуфрату у северној Месопотамији, њему савремени секуларни историчари наводе, додуше, као центар из којег су се људи Амуру распрострли по Месопотамији, мада су хиљаде таблица тамо ископаних биле скоро све исписане на семитско-акадском (вавилонско-асирском) језику; садржавале су нека имена западносемитског порекла. Као што смо већ приметили, у Библији споменути Аморејци били су свакако хамовци, а не семити; додуше, није искључено да су многи од њих усвојили семитски језик, но исто тако је могуће да су првобитно Амуру били једноставно „људи са запада“ међу семитским народима који су живели западно од  Вавилоније. Проф. Џон Брајт (John Bright) у свом делу Историја Израиља  (1996, стр. 31) примећује: „У клинастим текстовима спомињу се становници северозападне Месопотамије и северне Сирије неколико столећа дуго (крај 3. миленијума и почетак 2. миленијума пре Хр.) као Amurru, одн. као ‘народ са запада’. Ово име је постало очигледно општа ознака за етничке групе разних северозападних семитских дијалеката, које су живеле у овој области, сасвим  могуће као племена из којих су касније настали Јевреји и Арамејци.“
протођакон Радомир Ракић

II АМОРЕЈЦИ

Аморејци су ханански народ (Пост 10,16) који се заједно са Хетитима, Ферезејима, Јевусејима и другим народим наводе као израиљски непријатељи (Изл 33,2). Живели су расејано у степским пределима са обе стране Јордана (Бр 13,29). Аврам је склопио савез с њима у Хеврону и уз њихову помоћ поразио четири цара који су били напали равницу поред Мртвог мора, па и град Асасон-Тамар (Пост 14,5-7).

Назив Аморејци коришћен је и као збирна ознака хананских становника (Пост 48,2; ИНав 24,15). Кад пророк Језекиљ каже за Јерусалим да је потомак Аморејца и Хетејке (Јез 16,3.45), он тиме баца значајно светло на становнике Палестине који су се помешали с народима који су надирали са источних степских крајева.
За време последње половине 3. миленијума пре Хр. сумерски и акадски натписи мисле на Аморејце (сумерски mar-tu, акадски amurru) као на пустињски народ којима су била непознати цивилизација, грађење кућа, живот у градовима и администрација. Седиште Аморејаца налазило се на гори Васар, вероватно данас Бишри северно од Палмире. Око 200. г. пре Хр. овај народ се после инфилтрације у великом броју преселио у Вавилонију и делимично допринео распаду моћне 2. династије Ура; владали су над неколико градова (нпр. Ларса). У Вавилону је основана нека „аморејска“ династија чији је моћни цар Хамураби освојио обе друге важне „аморејске“ државе Асур и Мари (око 1750.г. пре Хр.).

Постојање Аморејаца може се  установити преко лингвистичких, првенствено ономастичких трагова. Додуше, ово није увек поуздано да би се могао доносити закључак, мада се може рећи да су постојале те династије западног порекла: Хамураби се у једном њему савременом тексту спомиње као Аморејац.  Оних 20.000 текстова пронађених у Марију највећим делом су исписани на акадском, са много западносемитских обележја. Облик личних имена која се јављају у текстовима, показују да имена патријараха следе  увелико познати образац. Текстови из Марија говоре о номадским племенима у Сирији, пре свега о Mare-Yamina  (или о можда о Bеne-Yamina) који се доводе у везу с народом из облаасти горе Васар. Једна друга група се населила у Либану и бавила трговином коња. Ово царство је постојало до 19. египатске династије и до времена текстова из Амарне који извештавају о плаћању данка државе Амор. Главни град им је зацело била луку Зумур (данас Тел Кацел) јужно од Арвада. Ова земља се спомиње у ИНав 13,4.
Свеопшти немири у периоду 2100-1800. г. пре Хр. у Месопотамији и Палестини били су уско повезани са све учесталијим кретањима Аморејаца. Временске празнине у насеобинама више палестинских градова између раног и средњег бронзаног доба проузроковали су упади номада, који су за собом оставили многе гробове, али не и траг о подигнутим грађевинама. Керамика овог народа показује јасну сличност са сиријском керамиком, што можда указује на то да је била реч о сродним „Аморејцима“ (уп. К.М. Kenyon, Amorites and Canaanites, 1966; W.G. Dever, HThR 64, 1971, p. 197-226). Аврамове сеобе могу се довести у везу са последњим одсеком овог  периода.

У време израиљског освојења земље у Ханану, аморејски цареви (Сион есевонски и Ог васански) владали су највећим делом Трансјорданије (ИНав 12,1-6; Суд 1,36). Потчињавање ове двојице царева био је први корак ка заузимању Обећане земље и у израиљској историји сматра се крајње значајним (Пс 135,11; 136,19; Ам 2,9). Племена Рувимово, Гадово и полуплеме Манасијино добили су у посед ову област (Бр 32,33); касније је ово била једна од дванаест области („приставија“) које су на смену издржавале Соломонов двор (1 цар 4,19). За житеље Гаја вели се да су били Аморејци (ИНав 7,7), док су Јерусалим, Хеврон, Јармут, Лахис и Еглон били аморејске кнежевине које су Израиљци надвладали (ИНав 10,1-27). Аморејци са севера помагали су цару асорском (ИНав 11,1-14). После освојења земље Аморејци су били слуге, најамници и постепено су апсорбовани (1 цар 9,20). Сећање на њихову моралну поквареност остало је и надаље, и постало је метафораза идолослужење царева Ахава и Манасије (1 цар 21,26; 2 цар 21,11; уп. Пост 15,16).

Око 1000. г. пре Хр. моћ Аморејаца је ослабила услед инвазија других народа, Хасита, Хорејаца и Индевропљана у Месопотамији, насељења Израиљаца у Ханану и Арамејаца у Сирији. Њихово име је преживело на акадском језику као ознака за Сирију-Палестину, све док га није потиснуо назив Hatti (Хетити), а био је и ознака за “запад“.

Литература: S. Moscati, The Semites in Ancient History, 1959; J.R. Kupper, Les Nomades en Mesopotamie au temps des Roi Mari, 1957; M. Liverani in POTT, p. 100-133; Y. Aharoni, Das Land der Bibel, 1984.

A.    R. Millard, M.A., M.Phil., F.S.A.
University of Liverpool

Из Das grosse Bibellexikon, Band 1,стр, 81/83 превео
протођакон Радомир Ракић

Извор: СПЦ