Када не стоји уз глагол, глагол требати је у личном облику (мења се по лицима):
* ТРЕБА ми оловка. / ТРЕБАЈУ ми оловке. / ТРЕБАЛА ми ЈЕ оловка. / ТРЕБАЛЕ СУ ми оловке.
* ТРЕБАШ ми / ТРЕБАЛИ СМО му, није му било лако самом и сл.

Безличан ће бити:
* у безличној конструкцији: ТРЕБА ми оловака / ТРЕБАЛО ми ЈЕ оловака (допуна је у генитиву).
* у споју са другим глаголом: ТРЕБА да ПИШЕМ оловком / //ТРЕБАЛО ЈЕ да ПИШЕМ оловком (сложени предикат);

Ипак, кад се субјекат налази ИСПРЕД глагола требати, онда свакако долази лични облик, чак и ако следи глагол:
* Оловке које СУ ТРЕБАЛЕ да ПИШУ плаво.
* Ја САМ ТРЕБАО да ПИШЕМ том оловком, а не ти.
* Овде би се очекивало да глагол стоји у безличном облику, али реченична конструкција (односна реченица, информативна актуелизација) намеће обавезно слагање предиката са субјектом (оловке, ја).

Примери попут:
* ТРЕБАМ оловку, ТРЕБАЋЕМО вас, ТРЕБАО САМ новаца
* (где немамо конструкцију с логичким субјектом, као у Треба ми оловка, већ просту конструкцију субјекта и предиката) јесу необични у српском стандарду, али нису неправилни.

Извор: Српски језички атеље