У присуству архијереја сабраних на редовном заседању Светог Сабора, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј отворио је 15. маја 2017. године у Музеју Српске Православне Цркве у Београду изложбу На гласу светости – Иринеј Ћирић, епископ бачки (1884-1955). Изложба је заједнички подухват Музеја града Новог Сада и Епархије бачке.

Круна првог дана заседања Светог Архијерејског Сабора наше отачаствене Цркве била је отварање изложбе у Музеју Српске Православне Цркве посвећене знаменитом епископу бачком Иринеју Ћирићу. Са благословом Преосвећеног Епископа бачког др Иринеја Буловића, несвакидашњу изложбу приредила је др Гордана Петковић, вредни прегалац Музеја града Новог Сада, са намером да ширу научну и културну јавност упозна са животом и заслугама ове велике личности српске црквене и народне историје. Такође, др Гордана Петковић је уредила и богато илустрован каталог изложбе који, слободно можемо рећи, предстваља својеврсни животопис владике Иринеја Ђирића.

Церемонија свечаног отварања изложбе одржана је у атријуму Музeја Српске Православне Цркве, где је Његову Светост Патријарха и оце Сабора дочекао пој хора Светоархангелског манастира у Ковиљу под управом протопсалта јерођакона Јеротеја. Уз Тон деспотин и Христос Воскресе Његова Светост је благосиљао присутне који су испунили не само атријум већ и простор на улици испред главног улаза у Музеј.

Водитељ програма, драмски уметник Андреј Шепетковски, најавио је обраћање управника Музеја Српске Православне Цркве ђакона Владимира Радовановића који је поздравио присутне захваливши им на доласку на јединствену изложбу под сводовима Патријаршијског двора, односно Музеја Српске Цркве, о многостраној и по талантима раскошној личности непоколебивог исповедника – епископа бачког Иринеја Ћирића.

Уследило је обраћање др Гордане Петковић, вишег кустоса историчара Музеја града Новог Сада, која се у свом научном раду посебно бави знаменитом породицом Ћирић и личношћу владике Иринеја. -Осећам велику част и радост што се после Новог Сада, Суботице и Сомбора изложба приказује и београдској публици и то баш у току Светог Архијерејског Сабора чији је члан био владика Иринеј Ћирић. Захваљујем Епископу бачком Иринеју и Епархији бачкој на поверењу, подршци и сарадњи током које се Преосвећени Владика г. Иринеј показао као мецена у пуном смислу те речи.

Ауторка изложбе је упутила речи захваности градоначелнику Новог Сада, матици Српској, Историјском архиву Новог Сада, Кинотеци, породици Ћирић, као и Музеју Српске Православне Цркве и њеном управнику ђакону Владиумниру Радовановићу на гостопримству. Посебну захвалност ауторка је упутила колегиници Бранислави Јордановић и ђакону Мирославу Николићу. Своје кратко обраћање др Петковић је завршила речима: -Владика Иринеј Ћирић поново је дошао у Београд.

Присутнима се, затим, обратио г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, града у коме је столовао и пастироначалствовао епископ Иринеј Ћирић. -Као градоначеник Новог Сада поносан сам што је изложба кренула на свој пут. Овом изложбом исправљамо историјску неравду нанету личности која је спасила 2800 малишана из логора Шарвар и која је основала Дечју  болницу у Новом Саду, граду мученику и граду хероју, који помажући припремање ове поставке благодари епископу Иринеју Ћирићу на његовој бризи о другом и остављеним идеалима који нас покрећу.

Хор древног Светоархангелског манастира у Ковиљу, у коме је епископ Иринеј Ћирић волео да обитава, отпевао је Ангел вопијаше, катавасију девете песме, из Антологије Викентија Хиландарца, глас 1.

Потом се надахутим речима обратио Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј: -У плејади архијереја који су предстојали Цркви Божјој у благословеној Бачкој повест је златним словима уписала имена Висариона Павловића, Мојсија Путника, Јосифа Јовановића Шакабенте, Јована Јовановића, Платона Атнацковића… Сваки од њих је, у складу са Богом дарованим му талантима, кроз буре историје, на месту где се вековима сусрећу и укрштају цивилизације, водио бригу о спасењу повереног му словесног стада и унапређивао живот Цркве. Данас је пред нама књига која приказује живот архијереја у коме су се сабрали таланти многих епископа новосадских и бачких.

-Реч је о блаженог спомена епископу Иринеју Ћирићу. Његов земни живот, који се одвијао од 1884. до 1955. године, ауторка, др Гордана Петковић, енциклопедијском лапидарношћу, сабрала је у невелики број страна и уз помоћ фотографијâ, докумената, уметничких слика, портретâ и аутопортретâ, сачинила каталог изложбе о овом архијереју, али за читаоце и каталог његовог живота. Док прелиставамо овај каталог, кроз податке који, само фрагментарно или опширније, описују поједине фазе живота владике Иринеја Ћирића, откривају нам се несравњиви дарови Божји које је у свом животу опредметио овај архијереј, рекао је владика Иринеј и додао:

-У нашој Цркви остао је упамћен и као надахнут богослов, затим културни прегалац и стваралац (сликар, песник, композитор), па делатник на пољу сарадње између хришћанских Цркава, протагониста спасавања око три хиљаде деце из логора у Шарвару, страдалник од безбожног режима, али пре свега и више од свега као служитељ Богу и Цркви, архијереј дубоке вере и духовности. Најкраће и најтачније речено, читав његов живот био је на гласу светости.

-И данас је у свештенству и верном народу Бачке жива свест о томе да је читав његов живот био светитељски и праведнички живот. Тако нам се, док о њему, његовом раду и страдању, читамо, проучавамо нотне текстове, музичке критике, уживамо у његовом ликовном стваралаштву или поезији коју је писао, у свести ствара живопис његовог лика у коме се кристално јасно огледа предивно Лице Христа Бога Живога, живопис који тек треба да буде насликан и који у духу и данас целивамо и пред њим се клањамо, закључио је Епископ бачки.

Водитељ програма је, затим, прочитао кратак одломак из приступне беседе коју је владика Иринеј Ћирић изговорио 9. фебруара 1922. године у Саборној цркви у Новом Саду: -Видимо дакле да прави хришћани никако нису млакоње, мртви људи без воље, него одлучне, чврсте и борбене природе. У својој борби они нису употребљавали силу, нису зло лечили злим; пa ипак су пoбеђивали. Ја мислим, да је први услов за проналажење правог лека – не тражити кривицу ван себе. Сваки програм за реформе у свету може бити добар, али ће успеха имати тек онда, када претходно реформишемо срце своје. И у време светога апостола Павла, као и у данашње време, било је много заплетених питања. Тако је на пример било врло важно питање о робовима, које су господари сматрали за своје ствари. Апостол народа није састављао никакав програм за решење тога тешкога социјалнога проблема; али једним једноставним гестом показао је пут, који је после довео до мете. Када је Филимону побегао роб Онисим, Павле га је вратио натраг господару. Он није молио Филимона да ослободи Онисима, него само да га прими као брата љубазнога (Фил. 16). Новим унутарњим односом братске љубави његово ропство је у ствари било уништено. Реформа је била много радикалнија него да се само ограничила на формалне односе.

Као у апостолско време, тако и данас, мислим, најглавнија је реформа, успостављање правилних односа међу људима.

Ја немам програма фиксиранога по пунктовима, ја немам своје странке. Али ја тражим присталице. Но мени не требају гласачи ни изборници, мени су потребни раденици. Мој присталица неће толико бити онај, који ми је само лични пријатељ, колико сваки онај који ради на добру Цркве и народа, па ма он био и мој лични противник. Ја немам ништа да тражим за себе, јер Господ ми је истина одузео најближе и најмилије, — тако беше његова воља, и нека је благословено име његово, — али ми је с друге стране дао више него што сам искао. Ја имам да тражим само још ваше добро!

Химну Благодарности – Тебе Бога хвалим, глас осми, запис протојереја Ненада Барачког, извела је драмски сопран Јелена Радовановић, солиста Београдске опере, у пратњи хора Светоархангелског манастира у Ковиљу што је пропраћено нескривеним одушевљењем и аплаузом присутних.

Отварајући изложбу Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је истакао: -Браћо архијереји, уважене даме и господо, браћо и сестре. Дан када Свети Архијерејски Сабор наше свете Цркве почиње са радом посебно је свечан. Тако је у свакој помесној Цркви Православној. Могло би се рећи да је то, за црквене људе, и мали празник. А рекао бих да је данашњи дан још свечанији јер се под кровом овог патријаршијског здања и Музеја Српске Православне Цркве отвара изложба о једном нашем великом и значајном архијереју, блаженопочившем Епископу бачком Иринеју (Ћирићу). Добро је и да се ми старији, његови савременици, сетимо његовог живота и рада, а исто тако је добро и важно да о њему чују и виде и млађи нараштаји. Имају се чему научити.

-Чули смо од претходних говорника о каквом се епископу ради. Колико је био образован, са колико га је дарова Господ наградио! Представљао је нашу Цркву у свету, у међухришћанским организацијама. Знамо и за његово велико дело спасавања три хиљаде деце и њихових мајки из логора за веме рата. Исто тако знамо и за његово страдање, у време које није било нимало повољно нити наклоњено нашој Цркви, свештенству и верном народу. Многи су страдали, али случај владике Иринеја Ћирића је заиста посебан. После толико добра које је учинио народу, био је проглашен за непријатеља тог истог народа. Али, и та страдања, шиканирања, вређања, затварање у кућни притвор, па и батинања до правог линча, све је он то смирено и више него достојанствено подносио. Био је прави Христов исповедник. Има ли бољег примера младим покољењима богословâ и свештеникâ, младима уопште, од тако врлинског човека? Није био само полиглота, песник, композитор, сликар, музичар, научник, теолог… Био је пре свега човек хришћанин, архипастир Цркве на гласу светости. Заиста је драгоцено што су слике, документи и други предмети сачувани и што можемо да их овде видимо. И у своје име захваљујем свима који су се трудили око организације ове изложбе, поручио је Патријарх.

После Патријархових богомудрих и очинских речи које су осликале повест о духовном горостасу епископу Иринеју Ћирићу, аутор изложбе др Гордана Петковић повела је Његову Светост Патријарха и остале званице у изложбени део Музеја Српске Православне Цркве. Пратећи ауторска језгровита објашњења приказаних експоната, многобројна публика је разгледала несвакидашњу поставку уз пој хора Светоархангелског манастира у Ковиљу.

Отварању изложбе присуствовали су директор Управе за сарадњу за Црквама и верским заједницама Србије др Милета Радојевић са сарадницима, главни секретар Светог Синода протојереј-ставрофор др Саво Јовић, директор Патријаршијске управне канцеларије протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, управник Библиотеке Српске Патријаршије др Зоран Недељковић, управник Архива Српске Православне Цркве г. Радован Пилиповић, уредник Информативне службе Српске Православне Цркве протођакон Радимир Ракић, декан Православног бгословског факултета Униоверзитета у Београду протојереј-ставрофро Предраг Пузовић, представници најважнијих културних и просветних установа, чланови дипломатског кора, као и многобројни верни народ престонице.

****

Иринеј (Иван) Ћирић рођен је 1884. године у угледној породици у Сремским Карловцима, од оца Исидора, патријаршијског и народно-црквеног секретара, и мајке Евелина, рођ. Кречаревић. Школовао се у месту рођења и Новом Саду, где је 1902. године завршио гимназију. Мосјковску духовну академију завршио је 1906. године, а затим је студирао у Бечу на Филозофском факултету (група семитских језика). Докторирао је 1908. године. Замонашио се у манастиру Хопово, пред Божић 1908. године. Брзо је напредовао у монашким чиновима. Априла 1909. године постављен је за библиотекара Патријаршијске библиотеке у Сремским Карловцима, а у јесен исте године постао је, у звању доцента, професор Карловачке богословије. На основу објављених научних радова 1913. године изабран је за ванредног професора ове школе. За епископа тимочког изабран је 1919. године. Радио је на духовној и на материјалној обнови Тимочке епархије. Новембра 1921. је премештен у Бачку епархију, а свечано је устоличен неколико месеци касније у Новом Саду 1922. године.

Бачком епархијом управљао је 33 године, а поље рада било му је изузетно широко. Током 1927. боравио је у Поткарпатској Русији (Чехословачка) као изасланик Српске Православне Цркве обављајући мисију уређења тамошње Цркве. Као један од најобразованијих и најеминентнијих архијереја свог доба био је ангажован у раду више међународних црквених организација у којима је достојно представљао Српску Православну Цркву. Бавио се изучавањем црквеног појања, иконографијом и сликарством, преводио је, писао је поезију и белетристику.

Током Другог светског рата, захваљујући иницијативи владике Иринеја и ангажовању црквених општина, из мађарског логора Шарвар спасено је  и размештено по Епархији бачкој 2.800 деце и 180 мајки са одојчадима. Његовом заслугом основана је и Епархијска (Дечја) болница у Новом Саду у којој су лечена деца оболела од туберкулозе у овом логору.

По завршетку рата епископ Иринеј је 17 месеци провео у кућном притвору. Умро је уочи Благовести 1955. године, а сахрањен је у новосадској Саборној цркви.

Извор: СПЦ