UA-93122834-1

Патријарх Порфирије: Смрт – једино неприродно у нашем постојању

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 26. фебруара 2021. године у Загребу опело Миливоју Србљану, дугогодишњем важном члану Хора Саборног храма Преображења Господњег.

Покојни Миливој, који је, након дуже и тешке болести, уснуо у Господу 23. фебруара, био је, током више од тридесет година, један од најактивнијих чланова Хора храма Преображења Господњег у Загребу. Уз Миливоја, окосницу хора свих тих година, чинило је и његово троје деце: Сњежана, Александар и Ивана. Најстарија кћер Ивана Србљан, солисткиња ријечке Опере, дугогодишњи је диригент овог пјевачког друштва са традицијом дужом од 140 година.

Патријарх се по завршеном опелу обратио ожалошћеном скупу и говорио о тајни смрти, али и о свом личном познанству са Миливојем Србљаном и његовом великом доприносу богослужбеном животу загребачке православне заједнице.

-Данас нас је сабрао новопредстављени слуга Божји и брат наш Миливој. Сабрали смо се да затражимо опроштај од њега, али и ми њему да опростимо. Постоје многи догађаји у животу сваког од нас који се могу десити, али који и нису морали да се догоде. Постоји, међутим, један догађај, или, ако хоћете, један непријатељ, којем нико не може избећи. Пред тим догађајем не важе оно што ми често по навици говоримо речима: Хвала Богу, живео је дуго. Његов живот био је плодан, испуњен радом и успесима, те сада може мирно да оде са овога света, казао Патријарх.

Созерцавајући тајну смрти патријарх Порфирије је указао да је психолошко самозаваравање када кажемо да је неко отишао ”преко реда”, да није умро природном смрћу: -Као да је смрт природна, било коме да се деси и било када. Знамо, очима Јеванђеља, да једино неприродно у нашем постојању је умирање. Знамо да ни из чега створен човек, призван из небића у биће, није створен за ништавило. Јер, ако би тако било, онда би човек који се родио био само путник који путује из бесмисла кроз бесмисао ка коначном бесмислу. Највећи бесмисао смрти се огледа у односима људи који се међусобно воле. Знамо да је љубав смисао нашег постојања. Ја постојим зато што постоји неко кога волим, и тај неко постоји зато што га ја волим. Затворен у себе, без другога, потпуни самац, човек већ овде и сада предокуша тајну пакла.

Његова Светост је говорио и о свом личном познанству са покојним Миливојем: -Миливој је један од људи које сам прве срео и упознао у Загребу. Моје дубоко уверење је да је имао веру у смисао. Миливоје је веровао у смисао без обзира на то што му, као ни многим другим људима, није све ишло од руке. И онда када је било изазова, искушења и тешкоћа, онда када је било успеха и напредовања, чврсто је стајао обема ногама на земљи и једнако имао веру у смисао свега онога што се дешава њему и у његовом животу. Имао је пре свега веру у живога Бога. Том вером он је прожимао сваку своју реч, мисао и покрете, а и онда када они не би били у складу са том вером, имао је снаге да призна промашај, да у духу јеванђеља затражи опроштај од Бога и да се каје. То да је његов живот био прожет вером сведочи чињеница да је читава његова породица узела активну улогу у храму и служби Божјој. Он, као и његова деца, певали су у црквеном хору. Без њих наш хор не би постојао онаквим каквим га знамо. Не би молитва, преточена у песму, заиста била молитва, у име свих који су се сабирали у храму Божјем.

-Миливој се данас радује сусрету са Оним у кога је веровао и знао да је Он крајња мета и циљ његовог живота. Ако постоји икаква трунка туге у њему данас, онда је то само туга због нас који смо остали иза њега и који тугујемо. Зато, ношени његовом вером, љубављу, постојаношћу у ономе што он јесте, молимо се да му Господ подари Царство небеско и да му каже верни слуго, уђи у дом господара свога, казао је Патријарх.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска, СПЦ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *