UA-93122834-1

Трећа недеља по Духовима

На радост нашу и славу Господњу, песмом мисионари наш хор Свети Владика Николај Српски из Нове Пазове где год да се нађе. Старешина храма Свете Петке и архијерејски намесник крстоносни прота Миле Јокић са члановима хора а под вођством диригента Тамаре Пајдић, професора музике благочестивом народу у манастиру учинише богоуугодно сабрање.

У трећој недељи по Духовима, у манастиру Денковац, Светом Литургијом началствовао је Епископ шумадијски Господин Јован. За десном певницом појао је наш хор, а за левом монаштво и братија свештеници. Светилници наше вере уздигоше песму до Господа, јер, гле, очи им лепотом сјаје, глас им милозвучан, све пределе Шумадије за време Свете Литургије помилова!

Како каже Свети владика Николај Српски: „…Својим данашњим јеванђељем Господ Исус открива просте и јасне истине, који многи од нас, такорећи, сваки дан газе ногама и невиде их; тако просте и јасне истине, да их може човек са једном једином свећом – са богоданим чистим разумом – видети и признати.

Овако говори Господ: Светилник је телу око. Ако дакле око твоје буде здраво, све ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити. Очи су прозор телу, кроз који тело зна за светлост, прима светлост, и распознаје све у светлости. Ако је тај прозор залепљен, каква грозна тамница постаје тело! Очи су вођ телу; докле тај вођ зорко ходи напред, тело се правилно креће и не тумара ван пута: ноге иду како треба, руке раде како треба, и сваки орган тела врши своју улогу како треба. Но ако вођ западне у таму, у какву ли тек таму запада вођени! Ако се очи угасе и престану светлити телу, какву безумну гомилу таме тек представља тело! Тада се за тело затварају сви путеви: ноге или не иду никако или иду куда не треба; руке или не раде никако или раде како не треба; и сваки орган тела врши своју улогу како не треба. Нога тапка, и тапкањем труди се да замени потамнели вид; рука пипа, и пипањем труди се да замени потамнели вид; ухо пажљивије слуша, и труди се да пажљивијим слушањем замени вид. Но све узалуд, вођени не могу заменити свога вођу. Настаје једна збрка и пометња. Без очију тело човечје уистини постаје права правцата тамница…“

***

Старешина манастира и домаћин посебном сабрању, домаћин хору Светог Владике Николаја Српског из Нове Пазове, био је старешина манастира, јеромонах Серафим (Божић) који је увећао своје братство са двојицом искушеника, замонашених на Видовдан. У манастиру Успења Пресвете Богородице – Денковцу, владика Јован је извршио чин монашења двојице манастирске сабраће, брата Милоша Бијелића (1959), родом из Двора на Уни који је завршио Вишу машинску школу и брата Николу Милутиновића (1983), родом из Крагујевца, дипломираног теолога. Поверио их је небеском покровитељству Светог свештеномученика и исповедника Православља, Варнаве хвостанског и беочинског и Светог старца Силуана, подвижника и испосника Атонског.

***

Хор Светог Николаја Српског је након Свете Литургије, дружења, пред полазак на пут, у капели појао у славу Господа и нашег Православља.Надалеко чувен наш хор из Епархије сремске, појао је у славу Господњу песме У Призрену граду, Српкиња, Отаџбина… Песма је обухватила и земљу и небо, браћа и сестре у Христу растали су се само на кратко, до новог богослужења, свако у свом храму, до новог сусрета; јер шта је физичка удаљеност једних од других, када сви живе у једноме Духу и све што чине, чине да прославе име Господње.

Гости манастира били су Лари Ангиер,амерички фотограф из Џексона ( Калифорнија) који ових дана обилази светиње Епархије сремске и својим фотографски оставља траг у времену. Његов домаћин је наш познати иконограф Милоје Милинковић који је фрескописао наш најстарији храм Светог Саве у Џексону (из 1894.) као и већи број храмова у Америци.

***

ДЕНКОВАЦ – Успенија Пресвете Богородице

Најстарији писани запис говори да се манастир Денковац првобитно звао Северин, и помиње се у турском попису из 1530. године, као манастир у селу Денковцу у Крушевачкој нахији. Његова обнова је трајала од 1965. до 1987. године, када је окончана обнова Успенијског храма.

На месту остатака средњовековног манастира, у долини Дуленске реке, недалеко од села Велике Пчелице, почела је 1965. године обнова манастира Денковца. Манастирски храм посвећен Успењу Пресвете Богородице освећен је 1986. године.

Један слој предања постанак манастира везује за време краља Драгутина (крај XIII и почетак XIV века), а други за турско доба, каду су три сестре истовремено подигле Денковац, Ралетинац и Саринац. Била је жива и традиција да је манастирско кубе било толико високо да се могло видети из велике даљине, односно да је у њему столовао Владика кога су због блага убили хајдуци. На путу од Денковца до Ралетинца и данас се налази гроб назван у народу Владичин гроб.

01

У једном делу литературе (Археолошки споменици и налазишта II, Београд 1956, 171-172) наговештава се да би левачки манастири у околини Жупањевачког града могли припадати „преднемањићком времену“. Оваква пртпоставка наслања се, вероватно, на идеје о ранохришћанском пореклу храмова у Жупањевцу.

На основу турских пописних дефтера види се да је манастир током XVI века био активан као Северин код села Денковца у Крушевачкој нахији са два монаха. Претпоставља се да је запустео у XVII веку и да због удаљености од насеља и главних комуникација није обновљен у XIX веку као што је био случај са манастирима и црквама у околини. Сведочанство из друге половине XIX века говори како остаци упућују да је стари манастир имао правоугаону основу са три травеја и да је био ограђен зидом.

Данашња манастирска црква рађена је у моравском стилу као трихонокос са омалтерисаним и окреченим фасадама. Кров је полуобличаст, покривен бакарним лимом. На дуборезном иконостасу налазе се иконе из 1986. године. Нови конак је великих димензија и састоји се од приземља и спратног дела са четвоространим кровом.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *