UA-93122834-1

Недеља Светих мироносица у цркви Светог апостола Матеја у Сурчину

У другу недељу по Васкрсењу Христовом када се празнују Свете мироносице, торжественом Литургијом у цркви Светог апостола Матеја у Сурчину, началствовао је протојереј Слободан Чавка уз молитвено присуство свештеника Мирослава Вујића и Јеремије Старовлаха. Ангелским гласовима појали су чланови групе Везак.

У празничној проповеди старешина цркве отац Слбоодан Чавка је казивао о празновању жена које су пратиле Христа, помагале му својом бригом, а после Распећа дошле на гроб да према тадашњем обичају припреме Његово тело за погреб.  Њима се најпре јавио Христос након што је устао из смрти, оне су прве од њега чуле: Радујте се! и тако постале први сведоци Васкрсења.

Између осталог, отац Слободан је говорио и о  страху који данас влада и испричао:

“ Један млади човек се због новонастале ситуације због вируса који је све помутио,  оставши без посла, вратио из иностранства код свог оца. Отац није годинама видео свога сина. Сада кад је син  дошао, уместо загрљаја оца и сина, отац је рекао: Дај да се не рукујемо,  због ове зцеле ситуације. Страх нас је данас довео до тога да не знамо ни шта радимо.

А Мироносице су имале храброст јер су знале да има нешто важније од самог живота: то је Христос, то је Васкрсење.

Овај земаљски живот може бити важан али ако ћемо ми бити у толиком страху да се са сином рођеним нећемо руковати , какав је то онда живот?  Ако то  неко зове животом, онда нека живи пет стотина година.

Поука Светих жена мироносица је да треба победити страх  и да треба  имати храбрости за оно што је добро, вредно; осим тога оне  нас уче колико треба бити посвећен и усрдан  у молитви. и колико је важно радовати се, баш као што су  оне уздигавши свој горки поглед, угледале светлост и зачуле глас, са којим је у њих ушла радост првог Васкрса. “

Славски колач и жито у спомен на Светог владику Николаја охридског и жичког

У славу златоустог беседника, српског светитеља Николаја принет је колач и жито, а овом божјем угоднику, кликтало се у цркви:

Тропар глас 8.

Златоусти проповедниче Васкрслога Христа путовођо рода Српског крстоносног у векове, распревана Лиро Духа Светога, поносе и љубави монаха, радовање и похвало свештеника, учитељу покајања, свенародни Владико, человођо богомољне војске Христове, Свети Николаје Српски и Свеправославни, са свима светима Небеске Србије моли Јединог Човекољубца: да подари мир и слогу роду нашему.

Кондак глас 3.

Родио се јеси у Лелићиу Српском, архипастир био у Охриду Светонаумском, на престолу Светог Саве у Жичи си столовао, народ Божји Јеванђељем учио и просветио, за Христа и страдање у Дахау претрпео; тога ради прослави Те, Светитељу, Николаје Нови Богоугодниче!

 

Из житија Светог Николаја

Владика Николај је обновио српско црквено беседништво и сам је био „највећи беседник у историји Српске Цркве“. Његова дела, до сада сабрана, „износе тринаест томова, мисионарски рад владике Николаја био је по обиму огроман, а по садржају свестран и може се само поредити са делатношћу Светог Саве. У својству мисионара Српске Цркве путовао је између два светска рата на Запад, првенствено у Енглеску и Америку, но и у околне балканске земље, у Цариград, али највише у Грчку, где је редовно посећивао Свету Гору и залагао се за обнову хиландарског општежића. Учествовао је на бројним међународним и међуцрквеним састанцима, јер се интересовао за екуменизам и спријатељио с представницима англиканске и епископалне цркве. Сарађивао је 1930. на Предсаборној конференцији Православних Цркава одржаној у светогорском манастиру Ватопеду. У земљи се залагао за рестаурацију старих цркава, манастира и других споменика. Одликовао се такође својом хуманитарном акцијом, подизао дечје домове и хранилишта, од Битоља па до Чачка, Горњег Милановца, Краљева и Крагујевца .“

Приликом конкордатске борбе, 1937. године, епископ Николај је устао у заштиту животних интереса Српске Православне Цркве живом и писаном речју, а онда је дошао рат. Одмах после немачке окупације епископ Николај је интерниран у манастир Љубостињу, да би касније био премештен у манастир Војловицу. Овде је био заточен заједно са патријархом српским Гаврилом. Из манастира Војловице Немци су их 14. септембра 1944. године одвели у логор Дахау. Ослободили су их Американци када су ушли у Кицбил 8. маја 1945.“

После свога ослобођења епископ Николај се није вратио у комунистичку Југославију. Извесно време је живео у Енглеској, а затим се преселио у Америку. „У Америци је до последњег даха наставио мисионарску активност. Поред многих беседа и књига написаних у емиграцији, радио је као професор православних богословија. Предавао је у српској Богословији Светог Саве у Либертивилу, али је највише живео у руској средини, као предавач у Академији Светог Владимира у Њујорку, Богословијима Свете Тројице у Џорданвилу и Светог Тихона у Саут Канану (Пенсилванија), где је и умро 5. (18) марта 1956. Био је сахрањен покрај српског манастира Светог Саве у Либертивилу“, а 1991. године пренет је у свој родни Лелић.

Светог Николја прославља манастир Соко град, задужбина Епископа шабачког Лаврентија и црква посвећена овом Божјем угоднику у Реснику.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *