Окупљени смо у Богословији Светог Арсенија Сремца, која носи барјак просвете и културе заједно с нашом Карловачком гимназијом, која је пре неки дан прославила 226 година свог постојања, а наша Богословија у Сремским Карловцима је млађа две године.
Просвета је значајан, ако не и најзначајнији сегмент у нашој Светој Цркви. Можда је мало запостављена, и то стање траје већ неколико година. Међутим, ми се већ дуже времена договарамо и разматрамо како да унапредимо школство и просвету.
Просвета је такав организам који изграђује нову војску Христову, посленике и мисионаре на Њиви Господњој. Зато смо и ми ове године на јесењем Сабору наше Цркве, на челу са Његовом Светошћу Патријархом српским Господином Иринејем, посветили пажњу просвети. Програм који смо саставили, је наша жеља да се васпостави просвета и да буде перјаница у нашој Светој Цркви.
Сабрани у овој школи, а и у другим нашим школама, водите рачуна о овој деци која су ту око нас. То је велики наш задатак, велика брига, јер ту малу децу која долазе из разних школа и која су у својим срединама тек нешто верски спознала, ми покушавамо да подигнемо на такав ниво да сутра буду и писмена чељад и мисионари, молитвеници, оно што очекује српски народ од нас и од оваквих институција.
Зато је велики задатак вас професора и ректора Карловачке богословије. Водите рачуна о сваком детету. Родитељ пошаље дете нама на пет година, да ми водимо рачуна о њему. Често и не дође родитељ да се распита како дете учи и васпитава се. Неки родитељи долазе чешће, па и размазе дете више него што би требало. Ми старији се сећамо да у времен нашег школовања нико од родбине није долазио да нас посети у богословијама, да нешто протежира, инсистира на нечему или да интервенише код професора, ректора, Наставничког већа.
Озбиљна су времена пред нама, у сваком сегменту наше Цркве и поготово нашег народа, политички, духовно. Као да се нешто згромило изнад свих нас. Осећамо неку тежину у ваздуху. Као да се нешто надвило над овим народом и овим светом. Патимо и трпимо некако укљештени, сабијени да просто не можемо изаћи из тога.
Када сретнете неког човека, неће вам казати да су неке ведре перспективе и неке наде пред њим, да има будућности за нашу децу и за нас. Некако су прогнозе тмурне. Зато је на нама хришћанима велики задатак МОЛИТВА. Кад је најтеже, Бог ће услишити наше молитве. Молимо се зато за спас и мир овога света, спас рода људскога. Не молимо се само за нас Србе, него за васцели род који је у опасности. Зато треба да у Богословији учимо децу молитви и радости, и да сви ми који смо на овом путу.
Настојмо да на овај или онај начин школујемо свештенослужитеља каквог очекује наш народ.
Треба да се увек питамо какав то треба да буде лик мисионара у 21. веку…
Треба да се одликујемо у свим врлинама и у богословији и на факултету, како би нашег дипломираног ученика могли као достојног послати било где у пастирску службу, овде или у иностранство, или на било које друго место где наша Црква одреди. Подсећам да имамо епископе и свештенослужитеље на свим континентима.
Његова Светост је ових дана био у Јужној Африци, где сам и ја својеврмено био као архијереј аустралијско-новозеландски. Месец и по дана провео у Јужној Африци са протом Драганом Велеушићем, који је у то време био тамошњи свештеник. Гледао сам како тамо ради Црква и схватио сам да је будућност хришћанске Цркве на народу. Тамо је то је племенит и добар народ. Треба им посветити посебну евангелизацију.
Перспектива и будућност Цркве је на том народу и на многим народима без обзира на то шта се дешава данас у свету, који курс заузима. Остаје да се молимо Богу и настојмо да опстанемо у заједничарењу кроз молитву, не отимајући једни од других што анм не припада и не чинећи оно што не треба у овом и оваквом свету.
Епископ сремски Василије
на слави Богословије Светог Арсенија Сремца, 10. новембар 2018.