Приступна беседа Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила (Бојовића)

У име Оца и Сина и Светога Духа! Ваша Високопреосвештенства, високоуважени представници наших сестринских Цркава, Ваша Преосвештенства, високоуважени представници дипломатског кора, високопреподобни и високопречасни оци, веома љубљена браћо и сестре у Христу Спаситељу:

Свети пророк Исаија чу глас Господњи који му говораше: Кога ћу послати? и ко ће нам ићи? И Исаија рече: Ево мене, пошаљи мене Господе. И посла га Господ к људима својим, да грешницима саветује покајање, и да им објави ствари онога света, то јест различне казне ако се не покају, а милост и опроштај ако се обрате Богу покајањем (Ис. 6, 1-11).

Данас и ја желим са светим Исаијом да кажем пошаљи мене Господе! Али задржава ме други глас пророка Мојсеја који је молио Господа да не шаље њега јер није речит и да пошаље некога способнијег. Глас светог пророка Исаије је пун љубави према Богу, пун љубави према народу Божјем и према ближњему и пун вјере и наде; глас светог пророка Мојсеја је пун смирења и послушања и кротости.

Оба та гласа се чују у мојој души и они се данас уједињавају одлуком и савјетом наше свете Српске Православне Цркве – Пећке Патријаршије. Захваљујем Светом Архијерејском Сабору наше Цркве на челу са његовом Светошћу Патријархом Иринејем што је донио одлуку да мене недостојног пошаље овом народу Божјем и постави за првог епархијског архијереја наше помјесне Цркве у Јужној и Централној Америци.

Свети Сабор наше Цркве је процијенио да је дошла пуноћа времена да се оснује епархија и под ”Јужним Крстом” у овом најзападнијем кутку васељене. Бити први епархијски епископ на овом континенту наше древне помјесне цркве, која идуће године пуни 800 година трајања, је велика част и привилегија али и велика обавеза и одговорност и веома тежак задатак.

Тежак је тај задатак због деценијског нередовног стања у црквеним заједницама нашег народа овдје, кроз одсутство или мали број свештенослужитеља, које је имало као последицу удаљавање људи нашег поријекла од своје, вјере, традиције, културе, језика… Тежак је он и због глобалне економске и политичке кризе која је, нарочито захватила земље овог континента. Тежак је тај задатак и због модерних трендова у култури због многих покрета за ”права” човјека који су често потпуно супротни библијском откровењу.

Опет као у свему утјешавају нас ријечи нашег Спаситеља: ”Јарам је мој благ и бреме је моје лако”.

Дакле, тако се и наша помјесна Црква Пећке Патријаршије, као и многе друге помјесне православне Цркве, проширује на сву Васељену, подвлачећи још једном да је спасење човјека и човјечанства Васељенски задатак који Бог испуни кроз његовог љубљеног Сина и Спаситеља Исуса Христа а који он савршује Духом Светим у својој светој Православној Цркви. ”Идите и научите све народе Крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа…” рекао је својим ученицима једини и васељенски Спаситељ свих народа и људи. Христос је тим ријечима заувијек установио Васељенски карактер – ”Глобализам” Цркве, и Црква се не може о њега оглушити.

Јеванђелска свјетлост треба да огрије сваки народ и сваког човјека и то је воља нашег Спаситеља и заповијест: ”идите по свему свијету и проповиједајте јеванђеље свакоме створењу” (Марко 16, 15). За вријеме свог боравка на Земљи Христос углавном није напуштао границе Обећане Земље, тадашње Палестине, осим кратких излета у њој сусједне земље.

Али како читамо у учењу Цркве у вријеме свога крсног страдања, смрти и Васкресења Христос је душом својом испуњеном Божанством ушао у ад да порази државу смрти и дарује људим живот и истинску слободу. Или како се тамо каже Христос је ушао у дубине Земље да би све испунио. И ту нам се открива тајна Васељенског дјела Христовог домостроја Спасења. Он који се кретао у једној локалној географској карти земље Палестине постаје глобални Спаситељ свих људи.

Ту велику тајну ћемо покушати да опишемо кроз икону Њутн Лајбницове формуле, формуле која повезује дејство унутар неког тијела са дејством на површини тог тијела. Дакле док Христос дјелује унутар Земље, у срцу и дубини Земље, као једног лоптастог тијела то Његова Света Црква дјелује на површини тог тијела то јест на сфери. Њутн Лајбницова Формула између тих дејстава поставља једнакост. Ви чујете? поставља једнакост! Тако се на један мистичан начин дјеловање Цркве Христове у историји повезује са Крсно – Васкрсном Жртвом нашег Спаситеља.

Зато се истинита Црква с правом назива мученичка Црква. Али је она и Црква Васкресења. Једна госпођа, која се представила као инославна хришћанка неког од праваца протестантизма, питала ме је зашто носим крст ако је Христос Васкрсао. Каже она, ми живимо у ери Духа Светога и нама не треба Крст. Одговорио сам контра питањем, да рекао сам Христос је заиста Васкрсао али да ли смо ја и ти васкрсли? Ми заиста живимо у времену Духа Светога који дјелује кроз свету Цркву али нам он доноси оно што је Христово – Христову Крсно- Васкрсну Жртву нарочито кроз Свете Тајне које се дотичу усана наших и узимају безакоња наша.

Светим Духом Христос дјелује кроз своју Свету Цркву у сваком времену и простору и то дјеловање је једнако по сили и снази и значају како у Јерусалиму тако и на Православном Балкану тако и овдје у Јужној Америци и свуда на земљином шару. Дакле Спасење је већ извршено али се оно и даље савршава, то је антиномија и тајна Крста Христовога којим се ми једино хвалимо заједно са светим апостолом народа Павлом.

У том тежком задатку на њиви Господњој хвала Богу нијесмо сами. На првом мјесту са нама је благослов и молитва свете Цркве Православне који је и благослов Христов. Без благослова Цркве нека се нико не усуди да себи присваја звања и чинове, и да се мијеша у црквене ствари, како што неки и чине и тиме лијепим ријечима али срцем поквареним збуњују и смућују народ и обмањују оне који им олако повјерују. Учи нас свети апостол Павле да ако нам и анђео са неба донесе науку различиту од учења Цркве да га не примамо.

Са нама су даље дјело и поука и молитва наших предходника, архимандрита Доситеја који је сада епископ Британско- скандинавски, епископа Митрофана садашњег епископа канадског и блаженог спомена попа Радојице Поповића и свих свештенослужитеља који се овдје потрудише да унаприједе црквени живот на овом континенту. Нарочито је са мном молитва и благослов мог духовног оца и учитеља високопреосвећеног архиепископа Цетињског и Митрополита Црногорског и Приморског г. Амфилохија из чије руке данас примам овај владалачки жезал.

Њега и са правом сматрамо оснивачем или иницијатором оснивања ове нове епархије наше помјесне Цркве. Митрополит Амфилохије је овдје први пут дошао негдје 2007 године и као пастир добри који тражи своју изгубљену овцу и као милостиви самарјанин који не оставља човјека у невољи, није се оглушио о жеље и вапаје и вјеру овдашњег народа Божјега него га је прихватио у своја очинска њедра и на сваки начин се потрудио да помогне нарочито да се душа овога народа, прије свега нашега националнога поријекла, обнови у истинској вјери. Обнављајући Цркве и манастире, установио је парохије и поставио свештенике, неуморно путујући по огромним просторима Јужне и Централне Америке. Владика Амфилохије је надахнут на ову мисију и молитвама нашег заједничког оца и пастира светог Саве и светог Василија Острошкога, јер су поред Бога и Богородице имена њих двојице нарочито присутна у молитви овдашњег народа.

Ја ћу се, са мојим скромним могућностима, трудити у свему да наставим то добро дјело нашег духовног оца и архипастира Митрополита Црногорског и Приморског Амфилохија.

Са мном су даље сви моји сарадници у клиру наше епархије од којих су већина данас овдје и доносе нам благослове поред Србије и Црне Горе и Аргентине и из Бразила, Чилеа, Венецуеле, Колумбије, Еквадора, Гватемале, Доминикане, Панаме, Ел Салвадора, Костарике…

Са нама је даље народ Божји овога континента чији су се преци и они као њихови наследници старали и старају да сачувају вјеру православну, своју културу, традицију и језик и изграде многе православне богомоље широм Јужне и Централне Америке. Нећу набрајати њихова имена, јер их само Бог зна, да не бих у незнању заборавио неког од њих. Тај њихов рад је припремио и омогућио да се догоди и овај наш данашњи празник. Народе Божији мислим да се данас ваши преци радују на небесима у овом дану, у овом дану када славимо и славно Успење Мајке Божије, јер заједно са душом Богородице Господ уздиже ка небу душу и срце и овога народа. У Богу нема живих и умрлих него су сви живи, и сви заједно учествујемо у овом литургијском догађају, ту су са нама душе наших предака ту је и душа Сава Кривокапића чији је унук свештеник Момчило дошао са намјером да његове земне остатке после скоро 80 година од његове смрти пренесе у стари крај. То још једном свједочи о нашем нераскидивом јединству у Христу.

Нека вас све Бог благослови народе Божији нека Бог насели ваше преминуле претке у Царство Небеско а вама и вашим потомцима дарује свако добро и привремено и вјечно.

Са нама су и друге нама сестринске Православне Цркве које одавно дјелују на овом континенту, као што су наша Мајка Црква Константинопољска Патријаршија, Антиохијска П., Московска П., Загранична Руска Црква, Америчка Православна Црква и друге; са којима вјековима заједно радимо на истој њиви Господњој.

Заједно дакле са вама предстоји нам прво да радимо на обнављању вјере код људи нашег поријекла, традиције и културе. Као друго, не служећи се јефтиним прозелитизмом, морамо бити отворени за све оне људе било које расе, нације, културе или религије који истински желе да се упознају са Православљем и приме истиниту вјеру Православну.

Као треће, али не мање важно треба изграђивати добре односе са другим инославним Црквама које дјелују на овом континенту, нарочито са римокатоличким хришћанима, да би се кроз дијалог и сарадњу учвршћивало наше узајамно поштовање.

Као четврто, живећи у земљама Јужне и Централне Америке требамо се молити за просперитет и напредак у свему свих народа који у њима живе.

Знајући да је вјера без добрих дјела мртва, морамо се старати да нашу вјеру увијек поткријепимо добрим дјелима јеванђелске љубави и милосрђа према нашим ближњима.

Драга браћо и сестре црквена јерархија је неопходна, јер се циљ Цркве постиже само помоћу ње. Без ње не може бити цркве, нити она може обављати своју спасоносну службу. Св. Игњатије Богоносац тврди: “Без јерархије нема Цркве”. Кипријан Картагенски каже: “Епископ је у цркви и црква је у епископу.

Ко није у јединству са епископом, тај није у Цркви”. Због тога паства треба да се повињава јерархији и да је слуша. Сам Спаситељ каже апостолима, а преко њих и јерархији: “Ко вас слуша мене слуша; и ко се вас одриче, мене се одриче”; “Ко вас прима мене прима а који прима мене, прима онога који ме је послао”(Лук. 10, 16; Мат. 10, 40). С друге пак стране, пастири су обавезни да уче своје стадо, духовно управљају њиме и свршавају за њих свештенодејства, и прије свега да буду угледи стаду кроз примјер доброг живљења у Христу. Љубав треба да уједињује јерархију и вјерне. И једни и други заједнички треба да решавају сва важнија питања која се тичу цркве. Климент Римски каже: Као што глава у тијелу без ногу не значи ништа, тако и ноге без главе. И мали делови у телу потребни су и корисни за цијело тијело. Тако и у Цркви: Ни велики без малих ни мали без великих не могу постојати. Уједињени доносе обострану корист.

Поред осталих функција улога епископа је нарочито важна као фактора уједињења, обједињена, окупљања стада Христовога. Јер Христос и хоће да сви једно буду као што је он једно са својим Оцем Небеским. Али како је могуће остварење таквог јединства људи у Цркви у хришћанској заједници? Христос нам је дао и учење о љубави и заповиједио нам да љубимо ближњег као самога себе, али то учење о љубави неби било само за себе довољно, ако нам Господ неби дао и силу да га извршимо.

Сјетимо се литургијског возгласа који каже: Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога Оца и Причастије Светога Духа да буде са свима вама. У неким преводима стоји и заједница Светога Духа. Али заједница и друштава има много и те заједнице и друштва могу бити основане на различитим принципима и са различитим циљевима. Црквена заједница се формира због причастија Тијелом и Крвљу Господа и Бога и Спаса Нашега Исуса Христа и обратно то причастије Богом форми ра и утврђује ту заједницу и чини је вјечном.

Тајна Причешћа сједињује људе са Богом и самим тим, сједињује их једне са другима. Ето зашто је Причешће, више од свега, извор црквеног живота. Смисао Тајне Причешћа је у њеној црквености. Ван црквеног јединства нема ни Причешћа. И Обратно без причешћа нема ни црквене заједнице.

На тај начин, по Христовом учењу, и по благовијести светих отаца, истински живот је могућ само при тијесном природном, или, како говоре, реалном сједињењу са Христом у Тајни Евхаристије, али то јединство са Христом ствара и јединство људи једних са другима, то јест, ствара једно тијело Цркве.

Сабрао нас је овдје Господ и његова Света Мајка у овом Светом Храму који као да је пренијет из древне Светиње Студеничке ”Мајке свим Црквама” овдје смо, на самом крају земљиног шара, под Јужним Крстом, и наша је молитва Богу и Пресветој Богородици да овај Саборни Храм Рођења Богородице буде и сам Мајка свим Црквама у нашој новој Епархији, Амин Боже Дај. Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога Оца и причастије Светога Духа да буде са свима Вама. Амин.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *