Верни народ који је окупљен око храма Светог Кирила и Методија у Сремској Митровици, у суботу 21. октобра походио је манастире Епархије браничевске.
Уз Божију помоћ и по благослову Његовог Преосвештенства Епископа сремског Господина Василија, а под духовним вођством и организацијом протојереја-ставрофора Саве Раките, нас педесет путника рано у зору окупило се у храму, на молитви за пут. Оснажени молитвом коју су служили о. Саво и ђакон Душко Марковић, у дивном духовном расположењу запутисмо се на наше мало ходочашће.
Најпре се сусретосмо са дивним пределима наше поносите Шумадије, а онда и са зидинама нестварно лепе Манасије, манастира Светог Деспота Стефана Лазаревића. Поклоњење моштима српског деспота и чудесани живопис свакоме од нас оставио је снажан утисак, таман какаво је и камено утврђење те прекрасне Ресаве.
После заједничке трпезе љубави на дивном и благом октобарском сунцу на обали реке Ресаве, кренусмо Светом Кнезу Лазару, његовој и нашој Раваници. Сваки Србин осећа страх и понос када крочи на тло за које поуздано зна да су по њему и његови свети преци ходали. Раваница је преживела и Косовскки бој и Турке и комунисте. Рушена и увек обнављана, па нас тако храбри да и ми верујемо и да се увек духовно обнављамо. Стоји Раваница и каже да увек има наде, где постоји макар зрно вере!
У близини села са најлепшим именом у Србији, села Радовање, а покрај саме речице Копорин, силазећи низ стрми шумски пут, пригрли нас је истоимени манастир. Двориште у цвећу и необична архитектура помоћних зграда, као и црква посвећена Светом архиђакону Стефану оставила нас је под дивним утиском. Духовно крепљени мирно се поздрависмо са овом светињом.
На послетку, у смирај дана, уз сам залазак сунца дођосмо до манастира Покајнице. Црквица – брвнара делује нестварно за данашње време и ствара живу и стварну слику о Србији у време Карађорђа и Првог српског устанка. Просто, мирише на прошлост! Скромност и једноставност цркве Светог Николе нам је указала на суштину сваког битисања. Она има све што и катедралне цркве по градовима. У њој се служи Света литургија подједнако као у највелелепнијој цркви. Посебне симпатије и емоције је изазвао и стари касетофон преко кога смо слушали кратак снимак и беседу непознатог духовника. У ери свакаквих дигиталних чуда, тај стари урећај деловао као сувенир из прошлог века.
Захвални Богу на оваквом дану сви верници-ходошасници у веома пријатељској и хришћанској атмосфери напустисмо Епархију браничевску и пођосмо кући у наш диван, кићени Срем.
Путовала и забележила Снежана Ракита
