На 21. недељу по Духовима, када наша Света Црква прославља Светог мученика Лонгина Сотника, Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије началствовао је Светом архијерејском Литургијом у храму Ваведења Пресвете Богородице у Свилошу. Саслуживали су протојереј-ставрофор Гавро Милановић, архијерејски намесник подунавски, протојереј-ставрофор Драган Видаковић, парох буковачки, протојереј Бранко Денчић, умировљени парох тарашки (Епархија банатска), јереј Немања Теофиловић, парох сусечки, епархијски ђакон Горан Власац и ђакон Александар Цигановић. Литургијско сабрање, ком су молитвено присуствовале монахиње из манастира Светих архангела у Грабову, као и председница Општине Беочин, Биљана Јанковић, улепшало је појање ученика Богословије Светог Арсенија из Сремских Карловаца.

У својој архипастирској поуци великом броју верног народа, Преосвећени Господин Епископ је изразио велико задовољство што поново има прилику да служи међу православним хришћанима овог малог фрушкогорског села и очински их посаветовао да чувају своје душе и живе целомудрено, као и да се усрдно моле за крај смутних времена у којима сада трајемо. По завршеном богослужењу, деца из Свилоша обрадовала су присутне хорским певањем и рецитацијама, а потом је, трудом свилошког и баношторског пароха, јереја Милана Марковића, у оближњем Ловачком дому уприличена трпеза љубави.

У историјским изворима, село Свилош први пут се помиње 1687. године, за време Бечког рата. Познато је и да се, 1713. године, „разбежао“ значајан број његових становника па му је смањена контрибуција за 20 форинти. Од тада Свилош је припадао илочким властелинима, кнежевима Одескалки. Забележен је и податак да су, 1732. године, разбојници опљачкали свилошког сеоског кнеза. Од како су овде, 1733. године, пописана само 22 дома, број становника је веома споро растао, првенствено због изузетно високих дажбина, које су разрезивали немилосрдни властелински чиновници. Карловачки парох Василије Константиновић касније је, за споро напредовање села, кривио локални менталитет. За време Другог светског рата, село је спаљено, а животе је изгубило 144 мештана.

Храм Ваведења Пресвете Богородице, судећи по подацима из Шематизма из 1884. године, подигнут је крајем девете деценије 18. века. Матичне књиге овде су уведене између 1809. и 1812. године. Иконостас је осликао Матеј Петровић, 1855. године, док је дуборез и позлату извео Сава Љубинковић, „при Императору Францу Јосифу I Великом Војводи српском и Господину Патријарху Јосифу Митрополиту и Архиепископу карловачком, протопрезвитеру Павлу Николићу, администратору парохије Димитрију Поповићу, кнезу Спасоји Вуковићу…“ Централну композицију представља представа Свете Тројице, док се око ње протеже такозвани циклус великих црквених празника. У архијерејском престолу је приказ Христа дечака како беседи у јерусалимском храму. 

Извор: Епархија сремска