Наша данашњица брзог живота и виртуелне стварности коју стварају телевизија и мобилни телефони, као да је избацила књигу из живота огромног броја људи. На жалост, никаква друга спознаја не може заменити књигу. Када гледате филм или позоришну представу, свака нова сцена спречава вас да се замислите над претходном.
Са књигом је другачије, после сваке написане реченице, ви можете да застанете и размислите о томе шта је написано. Верујем да нисам усамљен у томе, код мене је скоро свака прочитана књига, исписана на маргинама, утисцима на поједине мисли из књиге.
Када човек не чита књиге, његов систем вредности формира се искључиво његовим окружењем. Он једноставно нема других извора информација и надахнућа. У таквој ситуацији он или копира оне који га окружују или се постепено мења под утицајем средине. То што је око њега популарно, постаје његов оријентир. Али уколико само прати гомилу, човек никада неће пронаћи себе нити сазнати ко је он заправо.
Читање књига обогаћује душу и шири ум. Чак и ако се садржај књиге заборави, њен утицај остаје са нама. Манифестује се у начину комуникације, шарму, дубини ума и ширини духа. Књиге нам помажу да размишљамо ван оквира, развијемо саосећање и боље разумемо себе и свет око нас.
Наравно, ово је написано за књиге које служе добру, ово не значи да нема и књига које служе злу, наравно да их има, и те како их има. Мој омиљени руски књижевник Николај Васиљевић Гогољ написао је својеврсни манифест не само књижевности, него уметности као таквој.
Он у свом «Портрету» генијално приказује како се уметност у којој Христос није мера свега, претвара у страшну сатанску силу. Гогољ нам је у „Портрету“ показао колико невоље може донети стваралаштво уметника уколико није посвећено Богу, него лукавоме, пишући о талентованом сликару који је приказао портрет духа таме.
И шта се дешава? Уметничко дело се оваплоћује у страшне трагедије које се дешавају свима који дођу у додир са тим делом. Када је аутор слике схватио какву силу има његово дело, и какав је грех починио, одмах се упутио у манастир да искупи своје грехе. Овај исти уметник, који је много година провео у молитвама, потом је могао да уради слику Рождества Христовог на којој су сви хероји изгледали као живи.
Дакле, Н. В. Гогољ је у „Портрету“ указао на два пута – од талента ка погибији, и од чињења греха ка добру. Управо због тога је писац у епиграфу свом делу закључио овако поучне речи: „Сачувај чистоту душе своје. Онај ко има таленат у себи мора имати најчистију душу.“ Гогољ се посебно пажљиво односио према речи, дефинишући реч као посебан дар људима од Бога и указујући да су писци дужни да се према речи односе са свештеним трепетом. „Нека гњиле речи не излазе из ваших уста“, писао је Гогољ. Дакле, религиозни смисао руске књижевности Златног века исцртан је Гогољевим пером, а остало је његов продужетак.
Ранко Гојковић, православни публициста и преводилац
Изречено у недељу, 9. новембра 2025. на Представљању књиге “Кап по кап” искушеника манастира Лелића, Радована Рађевског
Текст и фотографије: Зорица Зец
Извор: Радио Српски Сион
