Дана 5. 5. 2023 године, а по благослову Његовог Преосвештенства Епископа сремског Господина Василија, како и у свим храмовима епархије Сремске, тако и у јаковачкој парохији, у храму Вазнесења Господњег у Јакову, одржан је молитвени помен пострадалој деци ОШ Владислав Рибникар у Београду. Том приликом, јереј Симић Александар се обратио представницима ОШ Вожд Карађорђе, верном народу и деци искреном беседом.

Тужни зборе, oжалошћена директорко Зорице, ожалошћени просветни радници, ожалошћени парохијани, ожалошћена децо! Размишљао сам данас да ли уопште да вам се обратим, бојећи се да ме не бисте погрешно схватили. Међутим, дужност ми је као свештеника и слуге Бога Живога да сведочим за Истину и кажем шта видим. Још као дете учио сам песмицу за Светога Саву чији део је гласио овако: “Надвио се облак густи сву Србију да опусти, а Србија стрепи ћути…” Данас тај облак густе таме у Србији огледа се у овом западном начину васпитавања деце и живљења начином њихове културе, која није прилична нама!!! Ми гледамо ка Христу, гледамо ка Истоку, тако треба и да живимо јер тако су нам живели и преци! Не познавајући туђу културу, а жељом за истом, данас опет плаћамо Данак у крви животима ове невине деце, за којом данас тугујемо! И сведоци јесмо ових немилих догађаја.

Каже Владика Николај Велимировић (чије име ових дана прослависмо) у својој Небеској Литургији: “Нису Срби као што су били!” А ево, ја ћу вам парафразом рећи какав је Србин данас – свуд се осети смрад греха и трулежности!

Нити девојке држе девојаштва,
свилу носе рђом се поносе.

Млади момци поштењу се смеју,
разврат ни од кога не крију.

Нити народ за недељу мари,
ни за празник, ни обичај стари.

Празне Цркве, а празне и душе.
Свуд се црни безакоње.

И данашњи дан је такав. Зар црњи може бити?! Данас жалимо за душама ове мале деце, а не жалимо и ћутимо на то што сваке године у Србији нестане чедоморством град беба. Доказ колико смо удаљени и од Бога и од човека. Заборављамо да без братољубља, нема ни богољубља. И свештеници су данас неми, а они који би нешто рекли боје се осуде народа и власти. Јер смо васпитани годинама уназад да када видимо свештеника да се ухватимо за дугме и кажемо баксуз и да су попови лопови. И данас нас тако називају на јавним мрежама. Не знајући да ће сутра свештеник одговарати за душе њихове.

Мужеви се одричу породице, жене своје одбацују и понижавају не чувајући породице своје. И како каже апостол: Мужеви волите своје жене! Као што је Христос заволео Цркву и Себе предао за Њу. Значи, дужан си Србине да живот свој даш за породицу. Даље, а мајке!? Где су нам мајке? Разишле се по неким пословима док децу од 11 месеци чувају установе. Све је претежније од мајчинства. И каријера и нека плата. А и да би имале слободног времена. А добро каже она наша народна: “Празан ум, ђавоље игралиште”! Не чувајући границе закона. А добро знамо да је то по вољи Божијој. На жалост, изгубили смо оне мајке, макар у већини, које су 5 векова децу бацале да би ми остали православни Срби. Које су животе своје за православље дале. Налик мајци Софији и деци јој Вери, Љуби и Нади! Које су децу своју васпитавале у врлини и моралу.

Када смо већ код васпитања да споменем и просвету. Знам ја да су вама сва права укунита. Такав је систем данас који нас је и довео до овде. Знам ја да деца не смеју да понављају. Када је задње дете понављало у нашој школи. Знам ја да не смете укор дати или избацити из школе. И ја сам некада радио у просвети. Али се питам где вам је зрно које спомиње Свети кнез Лазар!? Да загори у вама па макар за Светога Саву да будете у Цркви. Јер он је наш први узор. Он је устројио и Цркву и државу, а и у њој школу (православну, да напоменем) чији сте ви представници и следбеници. Ко је био претходних дана у Цркви чуо је Страдална Јеванђеља где Пилат пита изабрани народ Јеврејски, а и ми смо изабрани, кога бирате, Христа или Вараву!? И данас, после готово 20 векова исто питање траје у нашим школама. Да ли дете “бира” добровољно грађанско васпитање или веронауку. Опет ми бирамо између Христа и разбојника, јер тако нам је “дато”, да се самовољно одрекнемо Бога, Кога претходно молимо да нам да пород и онда после 7 година добровољно се одрекнемо Даваоца Живота. Тужан је сваки родитељ који учини исто. Заборављамо, ако је Бог са нама нема чега да се бојимо, а ако није, немамо чему ни да се надамо. И после се питамо, зашто нам се ово данас десило.

Него вас молим, и вас и друштво, да учинимо нешто за децу нашу и род српски. Да узмемо Крст свој и кренемо ка Истоку, ка Христу. Јер Христос је Пут, Истина и Живот, ко за Њим ходи, неће ходати по тами. Да нам се не буде горе. Не замерите на овим оштрим речима, јер су прожете љубављу према деци и нашем народу.

А Бог милости и доброте да благослови дело наше. Да васкрсне Србија, да васкрсне српски род. Да нас се Свети Сава више не стиди. Пострадалим душама Господ нека опрости и дарује Царство небеско, као што је и обећао. Амин.

Благодаримо оцу Александру Симићу за достављен извештај

Извор: Радио Српски Сион