„Бог толико заволе свет да је Сина својега Јединороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него
да свако има живот вечни.”

(Јн 3, 16)

У сусрет печату и круни љубави Божије према овом свету и сваком човеку, празнику над празницима – Васкрсењу Христовом, а у дане Великог поста, тачније у Првој седмици која је за нама, у Саборном храму Силаска Светог Духа на апостоле у Руми, молитве Господу усрдно су узношене свакодневно у присуству свештонослужитеља овог Светог храма, архијерејског намесника и пароха румском протојереја – ставрофора Сретена Лазаревића и протонамесника Душана Вишекруне, као и студента Богословског факултета у Београду Милана Романовића и благочестивог народа који је у ове дане великопосног путовања нарочито препознао да је Христово Васкрсење залог и почетак нашег васкрсења. Јер као што је кроз једног човека, старог Адама, од кога смо сви рођени, дошла смрт, тако ће и победа над смрћу и живот бити за све који су поново рођени од васкрслог Господа, Духом Светим.

У прва четири дана Великог поста, на Великом повечерју, прочитан је, подељен на четири дела, Велики покајни канон преподобног Андреја Критског, коме се у среду и четвртак придодао канон преподобној Марији Египћанки.

У среду, служена је Литургија пређеосвећених дарова која се може окарактерисати као душа или центар великопосних богослужења. Заправо, то је уобичајено Вечерње коме се придодају одређене молитве и прозбе узете из литургија, преко којих се припремамо за Свето причешће. Дакле, она се разликује од Литургије Светог Јована Златоуста и Светог Василија Великог, у којима се савршава Евхаристија, приношење и освећење Светих дарова. Током ове Литургије приносе се „пређеосвећени”, односно Свети дарови који су већ освећени на претходној недељној Светој Литургији. Оваква Литургија служена је и у петак (служи се средом и петком првих шест седмица Велике четрдесетнице, у четвртак пете седмице, на Велики понедељак, Велики уторак и Велику среду, као и на празнике првог и другог обретења главе Светог Јована Крститеља и Светих 40 мученика Севастијских (Младенци), док се пуна Света Литургија служи суботом и недељом).

После заамвоне молитве на Пређеосвећеној Литургији, дакле у петак, која се већ односи на суботу, обављено је молебно пјеније светом Теодору Тирону.

Данас, 4. марта 2023. године, у прву суботу Великог поста, када се савршава празновање Светог великомученика Теодора Тирона (Теодорова субота), учињен је спомен на то како је Свети Теодор, јавивши се из другог света, спасао Хришћане у Прву седмицу поста од оскрнављене хране, која је, по заповести цара Јулијана Одступника, била попрскана крвљу од жртава идолима. Светитељ је обавестио о томе епископа Евдоксија и посаветовао га да уместо ове оскрнављене хране употреби „кољиво“, односно кувану пшеницу са медом.

Током Прве седмице Великог поста, слушајући многобројне душекорисне беседе које је надахнуто произнео прота Сретен, а по речима многобројних верника који су испунили Свети храм, немогуће је не запитати се може ли се без праштања и сагледавања сопствених сагрешења према ближњима, како пријатељима тако и непријатељима, примити светлост Васкрсења и нада у вечни живот?!
Ако смо поучени пастирском речју да је живот уистину леп само када је прожет љубављу, и да је осмишљен само онда када се са љубављу уносимо у туђи живот, када целом душом пребивамо са гладнима, жеднима, изнемоглима, напаћенима, сиромашнима… и  када схватимо да је љубав сила Божија само када је прожета жртвом, давањем себе за другог човека… онда је јасно да је живот са смислом позив на љубав, на служење Богу и сваком човеку: „По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом“ (Јн 13,35); „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн. 15,13); „Као што Отац љуби Мене, и Ја љубим вас; останите у љубави Мојој“ (Јн. 15,9).
Христове заповести о љубави и праштању су заправо основа нашег живота, а на нама је само да их пригрлимо и да по њима живимо.

Велики покајни канон Светог Андреја Критског, за кога је његов биограф рекао: „Гледајући му лице, слушајући медоточне речи, свак се наслађиваше и порављаше”, у коме су све песме покајног карактера са речима које упућују на пут покајања и спасења, засигурно су отвориле ум свакоме од нас: „Од куда ћу почети са оплакивањем дела мога грешног живота, шта ли ћу узети као почетак садашњем ридању, Христе? Но ти као милостив даруј ми опроштај грехова. Похитај жалосна душо, заједно са телом твојим, исповеди се Творцу свих, окани се досадашњег безумља и принеси Богу сузе покајања. Из раја Адам беше протеран, јер не одржа Твоју једину заповест Господе. И ја страдам што увек одбацујем спасоносне речи”.
У црквеној химнографији једино овај канон садржи и другу песму која се иначе изоставља (ван Великог поста) и само се у току Великог поста пева због њеног покајног карактера.
Канон је скупина црквених химни 9 песама (ирмоса) са тропарима између сваке песме (ирмоса).

Ако се сетимо и тога да је управо Свети Андреј, епископ Критски, рођен нем и да до седме године није говорио, све док га родитељи нису одвели у храм и тамо причестили – када је и проговорио, онда нам се изнова отвара свест о значају једне од седам Светих Тајни, да је управо Света Тајна Причешћа врхунац љубави и заједништва између Бога и човека.
Само седам година касније он одлази у манастир Светог Саве Освећеног где је примио монашки подстриг; учествовао је на шестом Васељенском сабору; написао је многобројне поучне књиге, песме, каноне… од којих му је овај који читамо у време Великог поста далеко најпознатији.

Током овог великопосног путовања, а идући у сусрет празнику Васкрсења Христовог, у тежњи да нам унесе радост у нашу душу (а једино распети и васкрсли Христос може нашу тугу да претвори у радост, уколико живимо Христом и уколико смо сведоци Христа васкрслог, чију победу над смрћу благовестимо свету), најпре морамо схватити да је Часни пост, пре Васкрсења Христовог, припрема за тај велики празник, заправо пут ка савршенству. Тиме нам је дарована могућност да се усавршимо побеђујући своје лоше навике, ослобађајући се од њих, чистећи се од грехова, од таме, и тако јачајући, крепећи свој дух, своју душу али и своје тело, узрастаћемо добрим делима у висину раста мере Христове.

Да би што пре стигли до те висине морамо знати да се човек без Цркве не може спасити „јер је Црква ризница Божије благодати, без које нико не може да се спаси, као што не може да живи рука, одсечена од тела“.
Великим трудом и љубављу наших духовних пастира, архијерејског намесника румском протојереја – ставрофора Сретена Лазаревића и протонамесника Душана Вишекруне, уједно благодарећи свим свештенослужитељима Божијег олтара на немерљивој очинској љубави, пут ка овоме је много лакши. Зато никада не испуштајмо из мисли речи нашег Светог владике Николаја:
„Поштујте браћо, свештенике своје. Они су слуге Христове и представници апостола Христових. Њихова је служба тешка, њихова одговорност пред Богом огромна. Они се моле Богу за све нас. Они својим рукама и молитвама припремају Свето причешће, којим се ви са Богом сједињујете. Они вас дочекују кад се рађате, они вас испраћају кад умирете. Они за вас Богу одговарају.“

Текст и фотографије: Мирјана Босић

Звучни запис и фотографије: Милан Романовић, студент Богословског факултета у Београду
Извор: Радио Српски Сион

Беседе проте Сретена (преузете са јт канала https://youtube.com/@besede-protaSreten )

Беседа проте Сретена на Теодорову суботу: