Порфирије: Страдање у искуству наше Цркве јесте искуство Господа Христа. Страдање, тј. мучеништво, из тог разлога, пре свега и изнад свега, јесте сведочење истине о Христу као Сину Божјем.
У понедељак, 15/28. марта 2022. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је храм Вазнесења Господњег у Чуругу. Испред храма Вазнесења Господњег у Чуругу, Његову Светост Патријарха и преосвећену господу епископе зворничко-тузланског Фотија и крушевачког Давида, дочекао је Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј са свештенством и монаштвом Епархије бачке, као и многобројни верни народ.
Дочеку Патријарха присуствовали су и архимандрит Доситеј, игуман манастира Гргетега, и јеромонах Атанасије, игуман манастира Старо Хопово, часници Црквеноопштинског управног одбора Црквене општине чурушке, представници Општине Жабаљ, месне заједнице Чуруг, као и режисер Емир Немања Кустурица.
У величанственом храму Вазнесења Господњег у Чуругу, родном месту патријарха Порфирија, служено је велико повечерје којим је началствовао протојереј-ставрофор Бранко Ћурчин, парох новосадски.
По завршеном богослужењу, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је уручио орден Светог Саве другог степена гђи Видосави Славнић из Чуруга, вишедеценијском појцу при Световазнесенском храму у Чуругу, за ревност у служењу Цркви и ближњима, као и љубав исказану према храму Божјем и за сва добра која је чинила и чини на корист Српске Православне Цркве. Исти орден додељен је постхумно и Јованки Дабић из Чуруга за сва добра која је чинила на корист Српске Православне Цркве. Висока одликовања именованима је доделио Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве на предлог Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја. После свечане доделе ордена, Његова Светост Патријарх Порфирије се обратио присутнима, истакавши:
„Драга тетка Видо – баба Видо, брате Радославе, који си, у име блаженопочивше Јованке, данас овде примио oрден Светогa Саве, драга браћо и сестре! Радост је велика што смо се сабрали данас овде у Чуругу, мученичком месту. Када кажемо мученичком, ту не мислимо пре свега и само на страдање као такво, на страдање које, ако не би имало своје упориште у Христу као првом Mученику и свој крајњи циљ у Њему, онда би било највећи бесмисао. Али, страдање у искуству наше Цркве јесте сâмо искуство Господа Христа. Страдање, тојест мучеништво је из тог разлога, пре свега и изнад свега, сведочење истине о Христу као Сину Божјем, Ономе Који је дошао у свет и људској природи, узевши је у Своју Личност и сјединивши је нераскидиво са божанском природом, дао јој – једампут за свагда – вечни смисао, показао зашто постоји човек. Ту истину Христову, истину Цркве Христове и Јеванђеља Његовог, Чуружани најбоље знају или бар једнако знају као и први мученици за Христа, који су сведоци истине о Њему, а то је да живот итекако има смисла.
Чуруг је, не само у току Другог светског рата него и од самог почетка свога постојања, знао да је хришћански, да је православни, а у току Другог светског рата показао је да је сав и у потпуности Христов; знао је због Цркве своје, знао је због вере православне. Стога смо се данас овде сабрали сви да бисмо показали поштовање према нашим оцима, прадедовима, према нашим праоцима; да бисмо исказали и показали дуг у односу на њих, али не само дуг као поглед у прошлост него и као дуг који је чврсто опредељење и у садашњости, али и за будућност. Они или неки од оних којима смо дужни дуг јесу и данас овде. Тетка Вида, сада баба Вида, за нас је била пре много година овде када смо долазили у овај храм и Богу се молили, учили се првим корацима православне и хришћанске вере. Многи свештеници данас, који служе Литургију широм наше помесне Цркве, а неки епископи – пре свега Епископ зворничко-тузлански Фотије, а и моја маленкост – овде у овоме храму учили смо се азбуци Православља, православној вери, за певницом, поред баба Виде, Јованке и многих других хришћанки, које су овде долазиле онда када многи нису смели, онда када су се неки стидели, иако су знали своје корене, своје темеље, иако су и сами расли на мученичкој крви и шапатом од својих родитеља слушали о томе шта је некад било и шта треба бити. Лучоноше јесу биле, пре свега, жене за певницом овде у чурушкој цркви, које нити су се плашиле нити стиделе да славе Име Божје, да славе Име Христово, а саме су расле уз скуте великих Чуружана, православаца хришћана. Знамо сви да је једна од најснажнијих богомољачких православних заједница између два рата и по рату била овде у Чуругу – они који знају шта су биле богомољачке заједнице које је широм Србије оснивао Владика Николај – и то да је чурушка заједница била једна од најздравијих због великих свештеника, какав је био Павле Дожић, уз чије духовне скуте су одрасле и оне које је наша Црква препознала као истинске примере вере и данас одликовала као примере вере на које треба да се угледамо и чијим примерима треба да се надахњујемо. Била је велика хришћанска заједница; само хор девојака бројао је седамдесет чланова овде у Чуругу, а појање чурушко чуло се не само до Новог Сада и широм Бачке епархије него су учитељи појања из Чуруга, вођени пре свега оцем Павлом Дожићем, поучавали читаву Српску Цркву црквеним православним појањем.
Зато, браћо и сестре, хвала вам што смо сабрали овде да одужимо дуг нашим прецима, али и да одужимо дуг и тетка Види и тетка Јованки и многим другим женама мироносицама, које су се окупљале овде у овоме храму и сачувале нашу православну веру поносно и, ево, хвала Богу, нама је предале. А плодови њихових молитава и молитава великих мученика чурушких, као и свих мученика шајкашких и свих мученика православних, јесмо и ми вечерас овде сабрани.
Тетка Видо, хвала вама! Хвала, браћо и сестре! Види се да је Црква храм Божји. Постоје правила, постоје протоколи, али изнад свега постоји љубав и надахнуће. Томе смо се учили овде у чурушкој цркви од тетка Виде, Јованке, многих великих свештеника, да им не помињем имена – Бог зна њихова имена и ви знате. Нека вас све Господ благослови!
Вама хвала на свему што сте пружили свој деци, православнима овде у Чуругу, што сте их учили својим примером да воле богослужење, да буду истински православци, који и онда када су на крсту да знају да иза крста стоји Васкрсење Христово и победа Његова; да бити православни хришћанин значи – знати ко си, бити чврст у својој вери, али ни на који начин бити затворен у себе него у сигурности и снази Христовој бити спреман да са сваким дођеш у контакт, да свима посведочиш шта то значи Јеванђеље Христово и да се не плашиш да то Име Христово посведочиш свугде и на сваком месту. Нека је хвала и тетка Јованки. Њеном сину и потомцима честитамо.
Све нека Господ чува, све, браћо и сестре, нека нас благосиља, да се увек овде сабирамо и да увек на овај начин показујемо шта је то Чуруг и ко су то Чуружани. Чуруг је надалеко познат, пре свега што је овакав у храму Божјем. Ако смо овде, све остало ће нам бити како треба – и онда када се не слажемо, и онда када се не разумемо – али када смо овде сабрани, баш онако као што су 1942. године, недељу дана после великог страдања и покоља, ипак, не бојећи се непријатељâ и злотворâ, наши преци на коленима, по снегу, долазили у овај храм. Живели, нека све Господ благослови! Вама још једампут честитамо, и да ови млади знају да имају на кога да се угледају и од кога да уче”.
Видео прилог:
Извор: Епархија бачка, СПЦ
